Pročitaj mi članak
Нови савез је пут да Србија поново почне да води српску политку, услов за почетак смене елита и корак ка системским променама.
Одавно ми није до орања мора и опонирања свету који верује да су „ови“ исти као „они“, или да су јоши гори, утолико пре што су ме учили да има смисла опонирати ставовима, а не психолошким стањима. Отуда ћу своју пажњу фокусирати на оцену сто дана Дачић-Вучићеве владе коју је дао Борис Тадић, али ћу је мотивисати нечим важнијим од претходне дилеме.
Хајде најпре да видимо шта данас добрим потезима владе сматра Тадић – доскоро најмоћнији Србин који данас, понижен и одбачен, живот своје политичке амбиције плаћа страначком абдикацијом.
Добро је, каже, он (1) „што јасно признају“ да је „економија (је) најважније државно, грађанско, национално питање“, а „није Космет“; (2) што се нова Влада ухватила укоштац с косметским проблемом; (3) „што се Ивица Дачић сусрео са Хашимом Тачијем и што је пробијена та блокада на нивоу званичника“; (4) што је формиран Привредни савет; (5) што је повећан ПДВ.
Лоше ствари су, каже он, што: (1) влада лута и нема јасну платформу за преговоре о Космету; (2) постоје изјава да ће Србија због питања Космета, ако га Брисел постави у као услов, жртвовати чланство у ЕУ, „заборављајући притом да без њих (ЕУ интеграција; прим. аут.) не може да се сачува ни Косово и Метохија“; (3) влада рачуна на инфлацију и у следећој години; (4) не види се ниједан економски елемент којим би влада обезбедила бољи живот.
И ето га где Тадић каже да је „задовољан“ реториком и спремношћу Ивице Дачића и партнера за решавање проблема Косова, и ето га где Тадић подсећа да је сличну оцену навео и известилац Европског парламента Јелко Кацин. И, гле, већ у следећој Тадићевој реченици, финалном суду о влади са којим се не полемише – „само желим да видим дела“ – више не знамо чија је она, ко је заправо изговара. Тадић или Кацин?
Наравно, о том психолошком механизму, где жртва преузима тон и реторику мучитеља дало би се нашироко писати, али овде је важно нешто друго. Наиме, нема ниједне Тадићеве похвале влади, а да је претходно нисмо чули из Брисела и Вашингтона, као што нема ниједне замерке, а да се претходно није чула са тих истих места.
То ће рећи да је наш некадашњи „просрпски председник“ одласком у опозицију радикализовао своје „регионално“ и „европско“ становиште у односу на „српско“, подсећајући владу да „се не може игнорисати чињеница да (од ње, владе, прим. аут.) постоје и значајна очекивања међународне заједнице, пре свега кад је у питању Космет“.
Наравно, претходно је Тадић опозиционар себи приредио сусрет са Хашимом Тачијем, што чак ни њему није падало на памет док је био председник; изјаснио се против забране геј параде, која је под истим изговором била забрањена и у последњој години његовог мандата; оценио Дражу Михаиловића као квислинга иако је само коју годину пре потписао закон којим се изједначавају права Дражиних бораца са Титовим; и, речју, није показао ниједан политички став који би макар у нијанси опонирао ономе што Брисел и Вашингтон сматрају најбољим за Србију.
ДС И ТЕЖИШТЕ ПОЛИТИКЕ
Наравно, право је Бориса Тадића и да се по одласку са власти идентификује са Јелком Кацином, и да га имитира, и да верује како у Бриселу и Вашингтону седи свет који Србији жели боље и од Србије саме.
Такође, његово је право да абдицира са чела ДС пошто је у западним амбасадама оцењено да је у његову странку инвестирано превише да би јој било дозвољено да се поцепа на Тадићево и Ђиласово крило.
На крају, право је и саме ДС – неважно да ли је реч о Тадићевој или Ђиласовој – да верује како се на власт може вратити само ако тако буде одлучено у тим амбасадама или бар да се не може вратити док се тамо неком не упали сијалица. Питање је, међутим, какве то има импликације за овдашњу политичку сцену и политику власти.
Радикализујући своје „светско“, „европско“ и „регионално“ становиште за рачун српског, ДС, уз помоћ медијских и друштвени елита у Србији, фокус конкурентности са својим највећим ривалима напредњацима гради управо на компетицијама унутар тог становишта.
А то ће рећи да, ако су Тадић и после њега Ђилас пред српским проблемима заузели став Јелка Кацина, тада Николић, Вучић и Дачић, да би уопште могли да им конкуришу, морају да пред истим питањима заузму најмање став Штефана Филеа.
Наравно, све то је сасвим довољно да свако од нас ко би пожелео излазак Србије из политичког лимба реализацију своје жеље мора да везује за нестанак или бар слабљење утицаја ДС као цауса сине qуа нон. Очекивати нестанак или слабљење ДС, међутим, није реално у овим околностима, тако да ће измештање послушности странцима као тежишта српске политике морати, ако икако, да се обави на други начин.
Пре тога вредело би подсетити се ефеката тако створеног односа. Ствар је пре свега политичког наслеђа које је Србији оставио Тадић то што су напредњаци, по свој прилици, да би уопште добили мандат да владају, морали да пристану на две ствари – да у медијима, тужилаштву, полицији и финансијама неће дирати жуту номенклатуру.
То значи да неће довести ни до смене друштвених елита, које суштински чине петооктобарски систем, препознат по томе што се оне у дефинисању позиције Србије и политичком усмеравању земље воде управо оним становиштем које је описано код Бориса Тадића.
Други пристанак напредњака односио се на прихватање бриселских споразума о Космету. Од тог двога направљена је омча око њиховог врата, која се затеже сваки пут када покушају да својим политичким понашањем изађу из Тадићевог становишта.
Производ новог присуства напредњака у оквирима петооктобарске номенклатуре и елите јесу и последњи догађаји око прислушкивања Николића и Вучића. Сасвим неважно да ли је прислушкивања стварно било или им је неко, како би се језиком полицијског света рекло, продао циглу, ствар је, са једне стране, довољно дестабилизујућа да и Вучића и Николића тера да помисле да они нису поседници власти, већ њени корисници, и то сасвим привремени.
Јер Тадићева номенклатура и елита, које су наследили, њих двојицу доживљава као страно тело, као привремено стање које ће се вратити у нормалу кад они оду, по могућности обесмишљени и избламирани.
Наравно, цела та ствар обесмишљава основне постулате демократије као што је избор грађана, док Вучићеву борбу против криминала, која је, шта год о њој мислили, једна офанзивна позиција не само да спутава већ и Вучићу и целој влади руши сваки политички хоризонт. Она их тера их да се баве собом, из чега, по правилу, не може изаћи ништа добро, и то после само сто дана мандата.
Елем, није могуће вршити власт у озбиљнијем капацитету, изводити промене још мање, ако унутар система имате статус подстанара, и то би Николић и Вучић коначно морали да схвате.
КОСОВСКА ОМЧА
Прилике са Космeтом још више забрињавају. Наиме, према неким ранијим назнакама, платформа Београда за преговоре са Приштином била је најближа Коштуничиној позицији из 2006/7. године, која је Космету давала максимум аутономије и нимало независности.
Наравно, није потребно подсећати да би таква платформа не само била неприхватљива Вашингтону и Бриселу већ би их и прилично наљутила, макар онолико колико их љуте изјаве Николића да му је Косово ипак старије од ЕУ.
Е сад, ако се влада обавезала да ће прихватити резултате бриселских преговора – а у њима је поред осталог реч о српском признању граница и албанског држављанства Косова – тада платформа, како је првобитно назначена, нема унутрашњу логику.
Штавише, ако Србија прихвата албанску границу и држављанство Косова, тада у платформи нема много смисла ни назнака коју је изнео шеф дипломатије Иван Мркић да ће се део платфоме који се тиче његовог ресора односити на заустављање међународних признања српске покрајине. Јер покушајмо да замислимо Мркића који одлази у неку страну земљу да од ње захтева да не призна Косово, а његов тамошњи колега га пита да ли Србија има право да тако нешто тражи ако је сама признала албанско држављанство и границе Косова.
На крају, ако Србија прихвати и проведе бриселске споразуме и међу њима прихвати границу и држављанство, тада – будимо поштени – нека врста аутономије за север Косова и локална самоуправа у општинама на југу постају, логички гледано, готово максималистичка решења.
То опет значи да уз провођење бриселских споразума озбиљна платформа није ни могућа и да ће сваки покушај да се она учини озбиљном и прихватљивом интересима Срба и Србије бити мање акција одбране Космета, а много више затезање омче око врата Николића и Дачића. Задовољство уз које су Хилари Клинтон и Кетрин Ештон напустиле Београд не оставља утисак да су Николић и Дачић затезали око бриселских споразума.
Истовремено, ако је некоме, после те посете и остала дилема да се некакав српски интерес може уденути између изјава њих две да Србија не мора да призна албанску државу на Космету и Дачићеве да ће Србија на преговорима да „нормализује односе“ са том такозваном државом, тај је сваку наду морао да напусти већ дан касније када је Клинтонова у Приштини, негде између споменика свог мужа и продавнице која носи њено име, изговорила заветну реченицу: „Независност Косова за мене, моју породицу и моје америчке грађане више је од спољнополитичког питања, то је лично питање”.
Наравно, овде је питање шта се између Клинтонове и Ештонове, с једне, и Николића и Дачића, са друге стране, могло догодити да са састанка обе стране оду задовољне – прва зато што јој нико није рекао „не“, друга зато што јој нико није претио и уцењивао је. Тада је питање шта се уопште не таквом састанку могло догодити да обе стране буду задовољне. Рекао бих не више од неке куповине времена.
Ако је платформа под тим условима дакле немогућа, још мање ће бити могућа на начин да њоме, рецимо, буду истовремено задовољни и Тадић, који ће је, рекох, гледати очима Јелка Кацина, и Воја Коштуница, протеклих месеци најстпљивији савезник напредњака.
Ако њоме буду незадовољни Тадић и Ђилас, биће то крај толеранције између владе и странаца, улазак у њену даљу дестабилизацију и кризу, и самим тим излазак жутих на светло дана као једине алтернативе која може да буде пожељна странцима. Ако платформом буде незадовољан Коштуница, биће то крај сваке владине националне политке, праћен губитком поличког легитмитета.
Отуда су напредњаци у влади свет без алтернативе – они немају никакав избор осим да напусте сваку одбрану Косова, посебно не у условима када су за њих једина алтернатива жути и када се самим тим тежиште сваке српске политике састоји од политичког сервиса воље западних амбасада.
Са друге стране, да би се спасила српска одбрана Космета (још увек не и Космет), неопходно је најпре спасити напредњаке, наравно, спасити их за националну политику. Ако се ствари тако гледају, критика напредњака може да има смисла, али никако не и њихово проглашавање издајницима и треетирање као изгубљених случајева, које их само може чвршће фиксирати на Тадићево тежиште српске политике, које их опет или гура ка жутима или макар ка провођењу жуте политике.
ШТА ДА СЕ РАДИ
И ту смо на централном питању овог текста: да ли је могуће спасити напредњаке? Јесте, измештањем тежишта политике између њих и жутих, у коме ће свој полички опстанак, шта год радили, морати да вежу за испуњавање западних жеља, пре свега на Косову. А како изместити то тежиште?
Да би се то учинило, Србији је неопходно једно широко и безусловно окупљање. Шта би оно требало да значи?
У последње време много је оних који верују да је решење у оснивању нове националне странке, која би бираче налазила у корпусу напредњака разочараних немогућношћу Томе и Вучића да проводе доследну националну политику, затим међу онима који налазе да је Коштуница сувише пасиван, да Двери нису у стању да издвоје суштинска политичка питања, да су радикали обезглављени.
Нисам сигуран да је то најбоље решење утолико што би, макар и нова странка имала успеха, довело до даљег уситњавања националног бирачког корпуса и повећало суревњивости и страхове на том полу политичке сцене.
Решење би пре било у некој врсти широког окупљања у чијем центру би се налазили Коштуничина ДСС и једна група коју би чинио део националне интелектуалне елите, која се у протекле четири године формирала на маргинама јавног простора остављајући иза себе нека вредна дела, идеје и иницијативе.
Наравно тај блок би чиниле и остале поменуте странке, и он не би био прављен да чека изборе, већ да својом иницијатовом створи једну врсту притиска на политичкој сцени. Пре свега, то уједињавање било би могуће око идеја нацоналне државе и одбране Космета, где међу поменутим актерима, рекао бих, не постоје разлике, чак ни у нијансама.
Други мотивацони фактор био би у чињеници да напредњаци у описаним условима неће моћи да се одупру странцима, да време истиче и да за оно што би данас могло да буде бити или не бити већ сутра може да буде касно.
Трећи разлог био би, с једне стране, притисак на напредњаке да не попусте у најважнијим стварма, а, са друге, суштинска помоћ Николићу и Вучићу да изместе тежиште политике са биполарне сцене (СНС-ДС), у којој је тема мања или већа издаја српских интереса.
На тај начин напредњаци би проширили свој маневарски простор пред странцима, који данас не хају за то хоће ли Вучић и Николић бити угрожени на власти јер могу бити угрожени само од жутих. У новим околностима странци би морали да буду забринути за напредњаке јер би се појавила алтернатва на другом полу, која не би нужно морала да буде слабија од жутих.
Није најмање важно ни то што би напредњаци после следећих избора имали озбиљног потенцијалног коалиционог партнера, уз кога би могли да спасу и своју националну политику и своју европску причу.
Поред свега тога, окупљање би дало нову енергију, где би у једној сасвим новој причи неке од поменутих странака могле да међу грађанима остваре утисак о новом почетку.
На крају, буђење Србије, које јесте започело победом Томе Николића, могло би да уђе у своју нову фазу и, не најмање важно, нови савез могло би да позиционира у ред нових политичких снага, које се у Европи појављују на таласу кризе и свести да је национална држава пут ка изласку из дужничког, економског и политичког ропства.
Речју, нови савез је пут да преовлађујући део политичке сцене, после дужег времена, поново почне да води српску, а не регионалну или европску политку; то је услов за почетак коначне смене елита у Србији, и корак ка суштинским системским променама, и то мирним, што није намање важно.
Једино питање на које је ту тешко наћи одговор је следеће: да ли је у данашњој Србији оно што је неопходно већ самим тим и немогуће?
(Нови Стандард)
