Грчка странка радикалне левице Сириза је добила изборе на основу предизборних обећања да ће обуставити програм оштрих мера штедње, улитмативно тражити реструктурирање грчког дуга и по цену изласка из еврозоне инсистирати на прекиду свих односа са „Тројком“ (Европска комисија / Европска централна банка / ММФ) .

Ципрас је рекао да Грчка више нема шта да преговара с „Тројком“ и да ће да преговара само директно са кредиторима. Иако је још рано да се доносе закључци о резултатима политике премијера Алексиса Ципраса и његовог министра финансија Вароуфакиса, многи су мишљења да је први компромис уједно увертира за коначну капитулацију и да Сириза неће успети да оствари обећања.

С друге стране, Алексис Ципрас је недавни договор око продужења програма финансијске помоћи за четири месеца представио као победу, те изјавио „како је Грчка добила битку, али не и рат“.

Наиме, крајем фебруара су се на ванредном састанку у Бриселу министри финансија еврозоне договорили о продужењу програма финансијске помоћи Грчкој на још четири месеца у замену да грчке власти предоче први списак реформских мера. За оцену ефикасности грчких реформи је опет овлашћена „Тројка“, која се изјаснила да ли су те мере довољно свеобухватне или ће у противном договор бити покопан.

Ципрас сада покушава деловати у оквиру Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД) са којом је Грчка најавила партнерство о реформама.

„Не можемо више дуго очекивати да јавни дуг наше земље буде одржив. Неопходно је за Грчку да њен јавни дуг буде реструктуриран, што би земљу учинило солвентном, спектакуларно би пала каматна стопа, што би нам омогућило да се финансирамо на тржиштима“, прошлог четвртка је рекао Ципрас у седишту ОЦДЕ-а, истакавши да је након пет година економског пада и штедње земља у очајном економском стању и да он „не жели реформисати Грчку, него је само трансформисати“.

Дакле, од самог почетка се говори како је Сириза „странка радикалне левице“ која ће након добијених избора бескомпромисно кренути у обрачун против финанцијсаке олигархије и иностраних кредитора, који су ионако главни кривци за катастрофално стање у којем се налази грчку економију и што земљу потреса хуманитарна и друштвена криза.

Међутим, оставимо ли по страни реторику и револуционарни фолклор Ципраса и Вароуфакиса и њихових колега из странке, чињеница је да они до сада нису испунили готово ниједно обећање. Преговара се са „институцијама“, а не са „Тројком“ и имамо само друго име за исту ствар, спроведена приватизација се неће доводити у питање, а обуставиће се само оне најављене или су у току, као могућност се спомиње тражење ратне репарације од Немачке за штету коју је Грчка у Другом светском рату претрпела под немачком окупацијом, што би био судски процес који би трајао ко зна колико с неизвесним исходом, а ту су и козметичке промене смањења сопствених привилегија или возног парка грчке владе. Ниједан од свега тога није онај „одлучујући корак“ којег чекају Грци, али и цела Европа.

Обзиром да цела Европа, као и добар део света, полаже наде у Ципраса и његову владу, успех или неуспех СИРИЗА није важан само за Грчку. Ако је Ципрас споразумом од пре неколико дана само куповао време, а кроз који месец ипак донесе одлуке у складу са његовим обећањима, онда ће то бити ветар у леђа свим сличним странкама и покретима у Европи. Не заборавимо да је Сириза на изборима 2004. добила једва 3% гласова, да би на последњим дословно помела конзервативце из Нове демократије и социјалдемократски ПАСОК.

Неуспех СИРИЗА, због компромиса и попуштања, ће уједно бити још један у низу пораза европске левице, а што је горе, то ће уједно бити и доказ да странке и покрети који себе дефинишу „радикалном левицом“ у тренутку када пристану деловати кроз институције капиталистичке државе и саме постају њеним делом, а у таквим околностима нису кадре учинити ни променити буквално ништа.

Грег Паласт: Не можете лечити губу и истовремено остати у колонију губаваца

Познати истраживачки новинар и аналитичар Грег Паласт у интервјуу за Truth-out.org објашњава зашто сматра да Сириза не може наставити своју економску платформу са Грчком која би остала у еврозони. Он сматра да евро напросто штети грчком привреди и не треба правити никакву драму око грчког изласка из еврозоне. Такође нуди неке увиде о улози Голдман Сакса у грчкој економској кризи, а премијера Ципраса саветује да пред немачким министром финансија Волфгангом Шојблеом буде храбар и да донесе одлуку која је најбоља за његову земљу. У противном се неће догодити ништа и Грчка ће и даље отплаћивати високе дугове уз енормне камате.

Michael Nevradakis/ Truth-out.org: Унутар и ван Грчке многи људи све наде за окончање мера штедње полажу у СИРИЗА, у коју се често гледа као на странку радикалне левице. Но, иако је званична платформа странке да ће окончати мере штедње и укинути многе од мера које су спроведене током протеклих година, сви су забринути због могућег изласка Грчке из ерозоне. Шта мислите о предлозима СИРИЗА?

Грег Паласт: Сириза је највећи глас која се подигао против лудости штедње и зато је постала популарна. Мој став је типичан за економисту, а 90% економиста сматра да су мере штедње нека врста религије, а не економско питање. Буџет се не реже усред депресије, како што се сада ради.

Проблем је у томе што у грчка, европска и светска финансијска елита има пуни консензус да ће небо пасти ако Грчка напусти евро. Ако се догоди „Grexit“ (како га називају), следе смрт и уништење.

Сириза једноставно говори истим језиком: „Ми не намеравамо да напусти евро, јер смо у стању да окончамо штедњу. Можемо рећи Немцима и Тројци да учине корак назад и они ће схватити да је штедња чисти мазохизам. Међутим, ми не намеравамо да напустимо еврозону, а Немци нас неће силом избацити. „

Све је то, наравно, чиста фантазија. Сириза није разумела да је евро болест, а не решење или лек. Сириза, другим речима, жели учинити немогуће: ослободити се од штедње због евра, а ипак задржати еуро. Они желе лечити губу, али не желе изаћи из колоније губаваца, а то је немогуће.

Причајмо о историји евра. Већ сте раније говорили о оснивачу евра, економисту Роберту Мандел. Реците нам какву је економску визију света имао и који су били његови ставови у вези заједничке европске валуте?

 Мандел је предавао на Универзитету Колумбија, а такође је добио Нобелову награду за своје студије о валутама. Оно што је занимљиво је да је он заступао теорију „оптималних валутних подручја“, односно, да народи могу формирати у „монетарну унију“ само ако имају слична привреде.

Два или више пољопривредних газдинстава, дакле, могу имати и заједничку валуту. Но, Сједињене Државе и Канада ипак требају имати две различите валуте, али у смислу исток-запад, а не канадску и америчку. Наиме, западне савезне државе САД-а и западна Канада требају имати једну валуту, а источна Канада и источни део Сједињених Држава треба да имају другу, различиту од прве.

Другим речима, он верује да је валутно подручје које, на пример, укључује Немачку заједно са Француском и Шпанијом, једноставно смешно. То је, у ствари, кршење његове теорије, захваљујући којој је добио Нобелову награду.

Зашто је то тако важна тема? Будући да је реч о истој особи која је, могло би се рећи, изумела јединствену валуту коју је назвао „Еуро (па)“, а та иста јединствена валута за целу Европу проклиње теорију „оптималног валутног подручја“.

Па зашто би Роберт Мандел препоручио валуту која је управо супротно од свега што је учио? Разговарао сам с Манделом. Он ми је рекао да је питање нема везе са стварањем добре валуте. То је била прича која има везе са променом политике у Европи.

Он је био велики десничар и креатор друге економске теорије за коју није добио Нобелову награду. Назвао ју је „вуду економијом“ или „supply-side економијом“. Дакле, смањивањем пореза ћете имати више пореских прихода. Шта више проводите дерегулирацију привреде, ваше економија ће бити напредније, а ако одустанете од регулације банака, бити ће мање ризика у банкарском систему.

Сви ови системи, који су у ствари саставни део економије британске премијерке Тачер или такозвани „Реаганомикс“, након Роналда Регана су у потпуности дискредитирани и на крају назовани „вуду економијом“. Ипак, то је управо оно што представља евро. Он је инструмент ‘“вуду економије“.

С јединственом валутом за целу Европу имамо само један регулаторни систем, а не заборавите да је заједно са евром дошло и правило да не може имати дефицит већи од 3%, а јавни дуг већи од 60% у односу на БДП. То значи да ниједна нација, која нема своју валуту, нема контролу над сопственом монетарном и фискалном политиком, курсом и сл.

Земље су у потпуности изгубиле контролу над финансијским системом, а Мандел ми је у ствари рекао: „Евро је ослобођен од уплитања парламената, конгреса и влада, јер је њима забрањено да се играју с фискалном политиком и економијом“.

Он је мислио да је демократија препрека доброј економији. Али шта се догађа када се решимо демократије? Мандел тврди „како то влади остаљва само један избор“, односно, једини који има располагању у тренутку избијања кроз попут ове тренутне.

У кризи владе морају да елиминишу синдикате и постојеће прописе, морају да приватизују индустрију, велике компаније за снабдевање водом и електирчном енергијом, а све то јер им треба новац за отплату дугова. Уклањањем моћи владе, синдиката и радничке класе плате само могу бити смањене. Како би се одржала запосленост, влада мора допустити да плате падну и укинти све прописе.

Другим речима ова криза, у смислу Мендела, је оно што је било очекивао и планирано од стране креатора евра. Криза је само део плана којем је темељ евро и требао изазвати реорганизацију у односима између предузетника и радне снаге у Европи, али и да уништи социјалну државу. То је управо оно што се догодило. Оно што видимо са падом привреде у јужној Европи – Грчка, Шпанија и Португала – није ништа друго осим плана у чијем је средишту евро.

Криза није била никаква грешка и могла се избећи. Али су они хтели да се догоди, јер се само тако могла укинути „европска социјална држава“ и само тако се у Европи могла спровести реорганизација политичке моћи. Између осталог, криза која генерише крај „европске социјалне државе“ је само цитат истог Мендела. То је управо оно што ми је рекао и имам то снимљено на траци.

Недавно смо чули низ врло контрадикторних изјава и то од стране немачких званичника и Европске уније о томе може ли или не може једна земља изаћи из еврозоне. Шта Грчка и службена политика Атине могу рећи о том питању?

Па, велика иронија је да Грчка заправо не може остати у еврозони, а да не дође до великих промена у правилима. Земља не може имати буџетски дефицит већи од 3% и остати у еврозони, али то је немогуће за Грчку, јер нити једна нација у депресији не може избећи мањак у јавној потрошњи, или барем не би требала.

Сједињене Државе, када су се опорављале од велике рецесије, позајмиле се 9, 10, 11% од бруто домаћег производа. Америчка економија је путем централне банке преплављено са 4 000 милијарди долара у готовини, док је у годину и пол дана дефицит био већи од 1 000 милијарди долара. То је велики дефицит, али су Сједињене Државе изашле из рецесије.

Чак је и Кина остварила огроман буџетски мањак и њихова централна банка спроводи масовна ослобађања средстава у свом систему. То је једини начин да преживе.

Но, ако Грчка не направити исту ствар и остане везана за тренутну политику само како би постигла примаран буџетски суфицит, видеће уништење своје привреде, јер људи напросто немају више новца. Људи су лишени пензија и тако више не могу трошити, а грчка економија и даље тоне. Иронично, али Грцима се смањују и порески приходи.

На тај начин се неће постићи примаран суфицит и никада доћи до дефицита мањег од 3%, као што никада дуг неће бити ограничен на 60% БДП-а. Дакле, Грчка би свакако могла бити избачена из еврозоне, осим ако се не промене правила.

То је прва ствар. Друга је да се неће небо сршити ако Грчка и не буде у еврозони. Грчка је имала драхму јако дуго времена и то је био новац довољно добар чак и за Платона, па је могао да буде довољно добар за вас и за ваше унуке.

Но, шта се може учинити? Одговор је да опет издате своју валуту, драхму, и прогласите је правном или законском националном валутом којом ћете отплатити све дугове.

Кажете да је, у почетку, један драхма била један еуро, а плаћате све обвезнице које сте издали у драхмама према том обрачуну. Међутим, истина је да у овом тренутку европске владе и централне банке поседују више од 90% од сувереног дуга Грчке, што значи да нећете преговарати с пуно приватних поверилаца. С драхма ћете морати преговарати са свима, али ћете барем сами управљати властитом судбином.

Аргентина је то учинила 2001. Била је везана за амерички долар и сада се ослободила. Аргентинци су одбили да плате свој инострани дуг и онда је почело преговарање. На крају је Аргентини добила могућност да у почетку не враћа дугове. На тај начин је држава имала време за опоравак и вратили су 165 милијарди долара носиоцима њиховог дуга. Донедавно су сви били срећни и задовољни.

Аргентинско привреда је, након што је влада ММФ-у, америчком министарству финансија и банкарима рекла да оду дођавола, порасла, а користила се сопственом валутом. Аргентина није хтела да плати дугове у доларима.

Погледајмо случај друге земље, Еквадора, који економски стоји добро и заправо користи амерички долар као своју валуту. Шта је другачије у случају Еквадора?

У случају Еквадора су се људи због галопирајуће инфлације бојали напустити долар. Но, њихов председник, Рафаел Кореа, економиста којег врло добро познајем, рекао је: „У реду, ми ћемо задржати долар, али нећемо платити дугове лешинарима који намећу лихварске камате. Ми једноставно то нећемо платити.“

Он је учинио нешто занимљиво, јер је, рекавши да он нема намеру враћати дугове, те дугове истовремено и обезвредио. Они су безвредни баш као и грчки дуг, који је продаван за 30 евроценти, односно 30% од номиналне вредности. Дакле, његове су изјаве срушиле цену еквадорских обвезница, а потом је њихова централна банка, тихо и потајно, поновно откупила своје обвезнице, али уз невиђени попуст.

Другим речима, он је научио играти у систему. Но, Кореа је економиста, човек без страха и није се бојао претњи других влада. Сада се може рећи и да Еквадор има нафту. То је истина, али Грчка има природни гас и пуно других ресурса. Дакле, ако се престане са приватизацијом и распродајом имовине због кризе, Грчка може преживети и без посебне помоћи од Европе.

Говорећи о доларизација у Аргентини, пре него што је земља прекинула везе са доларом колики је био његов утицај на привреду?

Аргентина, као Грчка и Шпанија данас, није ималаи контролу над сопственом фискалном политиком. Није имала контролу над својим курсом, јер је контролу уступила долару. Није могла штампати новац, јер је влута морала одржавати одређени однос у односу на долар и, према томе, није имала контролу над привредом. На крају се привреда урушила, јер влада није била у стању да утичу на пад цена роба, посебно на пад цене бакра.

Дакле, када је Аргентина је са падом цене бакра запала у кризу, завршила је тако да је све распродала. Своје нафтне компаније је продала у Шпанији, компанију воде у Буенос Аиресу је купио Енрон, а учитељи су се тукли на путу како би пронашли мало хране у контејнерима за смеће. Глад је погодила целу земљу. Људи су гладовали – и то у Аргентини, пољопривредном диву!

ММФ је Аргентини рекао: „Штедите, морате резати пензије, морате смањити број државних службеника, морате приватизовати све!“

Но, план штедње је довео до даљег пропадања, јер ако људи изгубе своја радна места, ако се отпусте учитељи, полицајци, радници у производњи и ако се смање пензије, онда нема никога ко би могао нешто и купити, а привреда и даље тоне.

Аргентина је тада прошла кроз исту ствар кроз коју Грчка пролази сада, осим што је у Аргентини у одређеном тренутку неко рекао: „Сад нам је доста!“ и земљу извео из смртоносне замке долара. Једноставно су рекли да неће платити дуг у доларима и затражили његово реструктурирање. Тада је аргентинска економија експлодирала и дожвело прави процват.

Када људи разговарају о могућим опасностима изласка Грчке из еврозоне, спомињу се проблеми као једнострана девалвација грчког дуга, ризик од бега капитала, могућност да нова валута нема вредност и да Грчка можда неће бити у могућности да увози. Чињеница је и да грчке обвезнице углавном имају друге владе и Европска централна банка. Колико су те опасности оправдане?

То су привремени проблеми. Ви ћете морати да прође кроз врло тежак период, од шест месеци до годину дана, а неки људи ће паници повући свој новац из Грчке. Неке компаније ће одбити радити у Грчкој или продавати своје производе, али та времена ће врло брзо проћи.

Једна ствар је да сте врло срећни јер Грчка има туризам. Туристичка индустрија је ваш централни извор стране валуте, а као што знате, постоји и земља, тик до вас, која је такође веома срећна што јој није било допуштено да уђе у ЕУ и еврозону, а то је Турска. Ова земља је имала само пола вашег туризма, а сада ви имате само пола турског туризма, јер је одмор у Турској је врло јефтин. Тако је турска економија процветала и они су вам одузели туристе.

Ви ћете сигурно моћи одузети туристе Турској, јер ћете имати свој новац, а исто ће се догодити и с одливом капитала, јер ће људи мислити: „Хеј, ово је стварно економичан начин за одмор!“

Ако и буде људи који ће покушати да однесу новац и да продају индустрију, исто тако ће бити и пуно људи који ће рећи: „Мислим да ћу ја то купити!“, Јер су видели шта се догодило у Аргентини, а видели су и што се догодило у Бразилу, те у многим земљама које не спроводе диктат штедње. Није тешко видети разлику између народа који су рекли не дуговима и оних који су задужени код ММФ-а и других централних банака.

Ко је уложио у земље као што су Аргентина, Бразил и Еквадор направио је пуно новца и тако, обзиром на искуство, Грчка ће имати пуно инвеститора који ће рећи: „Нећемо изгубити још једну прилику и ако људи напусте Грчку ми желимо ићи тамо.“ Након само неколико месеци панике видећете огроман проток улагања.

Проучава сте улогу Голдман Сакса у Грчкој и у неким другим земљама у организовању превара која су водиле према евру. Како се то могло догодити?

Да. Свака земља, укључујући, између осталог, Немачку, усвојиле су правила евра. Али ни Немачка нема дефицит од 3% и Немачка нема ограничен дуг на 60% БДП-а. Немачка вара, као што цела еврозона вара.

Кад је Грчка покушавала ући у евро, претварала се да има дефицит испод 3%, а влада је у ту сврху ангажовала Голдман Сакс по цени од готово пола милиона долара, како би створила низ фиктивних послова који се састоје од валутних снопова између евра које је имала ваша влада и јапанског јена. Такође су спроведени и други послови, али у основи је то оно што су учинили.

Многи лажни послови су проведени како би изгледало да влада некако добија милијарде долара на валутном тржишту. Све је била лаж, јер је влада тај новац никад није зарадила. Штавише, новац је вероватно и изгубљен, али је том преваром прикривен прави дефицит.

Узгред, Голдман Сакс је учинио то с неколико других земаља, а знам да је ЏП Морган направио сличан посао са Шпанијом. Но, Грчка је прошла најгоре. Када је бивши грчки премијер Папандреу преузео дужност, рекао је: „О Боже мој, ми имамо врло велики дефицит!“ Мислим да је он одувек знао за превару, али је мислио да је економски и политички коректно изненада рећи: „Боже мој, ми заправо имамо дефицит већи од онога којег смо јавно признали!“

Кад је постало јасно да је дефицит у ствари много већи и да су службени подаци о висини грчког дуга лажни сви који били вољни посудити новац Грчкој су рекли: „Момци, ви сте починили превару, сви сте ви лажови и ваши финансијски услови су гори него што кажете.“ Банкари су тада тражили камате у износу 15-16%, јер, кончано, имате евро и морате користити евро, а који је, након свега, страна валута, валута Немачке. Тако да морате платити огромне дугове са високом каматном стопом.

Голдман Сакс, којег је, запамтите, унајмила ваша влада, ушуљао се на задња врата. Ова банку су у Грчкој користиле две владе, две различите странке. Голдман Сакс је разорио јавни сектор у Грчкој, али у сарадњи са вашим лидерима.

Да имате прилику разговарати с новим премијером Грчке, Алексисом Ципрасом, који би му савет дали?

Не лагати. Не говорити људима да ће рећи Немцима: „Не, ми не прихватамо више мере штедње, високу незапосленост и даље смањење пензија и плата јавних службеника, али желимо остати у еврозони!“, јер је то лаж. Ако желите користити немачку валуту, онда ћете бити под контролом немачког министра финансија.

Мора да донесе одлуку: да ли жели да остане у евру или жели да спаси Грчку? У овом тренутку не може имати и једно и друго. Не може рећи да жели да уклони болест штедње и истовремено да остане у еврозони или, да тако кажем, не жели бити губав, али нити да не жели ни да напустии колонију губаваца.

Не може остати у еврозони и мора бити искрен о том питању, јер не можете рећи Европи – а то је немачки министар финансија Волфганг Шојбле, који је у овом тренутку води финансије ваше земље -, да иде дођавола, али да и даље желите њењу валуту.

************************************************** ***********

За сада је још рано прогнозирати шта ће побједа Сириза донети Грчкој и Европи. Први круг преговора је био тежак и мучан, а Немачка је била непопустљива. Још увек постоји нада да су Алекис Ципрас и Јанис Вароуфакис пристанком на неке од услова направили тактички компромис и купили време у којем ће се припремити за коначни обрачун са финансијском олигархијом коју оличава „Тројка“.

Ако тако не буде, онда је су у праву теоретичари марксизма који тврде да истинска левица не може деловати кроз буржоаске институције; и они радикалнији који чврсто остају при ставу да је немогуће помирити радничку револуцију и ненасиље, односно, да је ненасилна радничка револуција истовремено предаја и капитулација.

Сириза има повјесну задатак да реши ову недоумицу и због тога ових неколико месеци пред нама имају кудикамо већи значај о самог опоравка грчке економије или враћања дуга иностраним кредиторима, на основу чега је Ципрас добио изборе. Његов мандат ће једном заувијек решити вечну дилему и спор између „јастребова“ и „голубова“ у редовима европске левице.

(altermainstreaminfo.com – Н. Бабић; посрбио: Србин.инфо)

Ознаке: Грег Паласт, Грчка, грчки дуг, евро, еврозона, ЕУ, Н. Бабић