Прочитај ми чланак
(Владимир Димитријевић)
СРБИ У АЛБАНИЈИ: ИЗ ИСТОРИЈЕ ЈЕДНОГ МУЧЕНИШТВА
Недавно је патријарх србски Иринеј, у пратњи митрополита црногорско – приморског Амфилохија, посетио Србе у скадарској области у Албанији. То се десило први пут у историји – да поглавар СПЦ посети крајеве у којима се налази Скадар, средиште једне од најстаријих србских држава, Зете.
Нашао се патријарх и на темељима цркве Светих Сергија и Вакха, коју је обновила Света Јелена, мајка краљева Драгутина и Милутина, и где су сахрањени стари србски владари, Војислављевићи. Приликом сусрета с патријахом србским, у име Друштва Светог Јована Владимира из Скадра, патријарха Иринеја поздравио је председник г. Симо Ајковић, који је, између осталог, рекао:
„Ваша Светости! Добро нам дошли у Скадар. Ево дана који створи Господ да се радујемо и веселимо у њему. Дана кога генерације Срба у Албанији чекају вјековима. Ваш долазак на огњиште предака, за гробове њихове и за нас, њихове потомке је велики благослов. Ви најбоље знате, Ваша Светости, кроз каква страдања је прошла наша света Српска православна црква на овим просторима. Храмови су били порушени, свештеници прогоњени и убијени, а звона замукла. Гонећи Христа Господа, безбожно доба је било и вријеме страдања његовог вјерног народа“(1).
Србски храмови су непрестано разарани после доношења албанског Устава из 1967, којим је атеизам проглашен званичном државном идеологијом. Последњи србски свештеник у Албанији, Велиша Зечевић, ухапшен је и затворен, цркве су претваране у складишта и магацине. Спомен костурница Срба страдалих приликом повлачења преко Албаније 1915. у Валони је разорена и прекривена изметом. Србима су одузимане књиге на ћирилици, а 1975. године наложена им је и промена имена, која су морала бити албанизована. Мењани су и србски називи места, планина, река, итд (2).
Тек сада, уз велике тешкоће, Срби у Албанији успевају да се организују и да се враћају свом верском и националном идентитету.
Рекао би човек: овакви прогони били су могући у Хоџиној Албанији, која је била тоталитарно – комунистичка. На жалост, није тако. Јер, још у 19. веку, руски дипломата у Скадру, Иван Јастребов, европској јавности је откривао поунијаћене и поџамијане србске храмове, указивао на затирање србских трагова у овој области и арнаућење покатоличених и исламизованих Срба. И албански краљ Зогу, кога је на власт довео краљ Александар Карађорђевић, пре гонио је Србе и затирао њихове трагове (3).
Реч је, свакако, о једном континуитету.
О АНТИСРБСКОМ КОНТИНУИТЕТУ
Од исламизације Албанаца у 16. веку па све до данас, прогони православних Срба су саставни део шиптарског „фолклора“: преко 600 хиљада их је проганано од доба Велике сеобе 1690, под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, до краја 20. столећа, када их је, уз помоћ НАТО-а, са Косова и Метохије изагнано преко 200 хиљада. Мошти Светог Саве 1594. године спалио је албански паша Синан. Манастир Хиландар на Светој Гори 1821. опљачкали су Шиптари у служби Турака. Марта 1872, србски свештеник Петар пише о положају Срба у Старој Србији: “Овде једна арнаутска крава вреди више него сви хришћани скупа и све хришћанске цркве… Већ су два пута за две године потпаљивали злочиначке пожаре и уз то обавезно пљачкали. Старе цркве руше и немогуће их је обновити… Нико не слуша наше вапаје. Напротив, кажу нам: „Ми смо закон“. Жалимо се, али наша права нико не признаје. Уместо тога, кажу нам: “Твоја права сахрањена су на Косову са твојим кнезом Лазаром“. (цит. према 4, 241).
За време Првог светског рата, када се србска војска повукла из Србије, затирани су србски храмови и гробови. За време Другог светског рата, цркву Светих Петра и Павла у Истоку шиптарски фашисти су претворили у логор за Србе. Оскрнавили су храм Светог Илије у Подујеву. Уништили су цркву Свете Тројице у Доњем Ратишту, спалили цркву Светог Илије у Бистражину.
За време Броза, одмах после Другог рата, уништили су храм Свете Тројице у Ђаковици. Године 1980, оскрнавили су храм Светог Јована Претече у Самодрежи. Запалили су конак Пећке патријаршије 1981. Како је то изгледало под Брозом, у тзв. „слободној“ Југославији?
ИЗВЕШТАЈИ ЕПИСКОПА РАШКО – ПРИЗРЕНСКОГ ПАВЛА
Епископ рашко – призренски Павле (Стојчевић), каснији патријарх србски, редовно је достављао СА Сабору СПЦ своје извештаје о стању епархије, из којих се нису могле изоставити чињенице о прогону србског живља са свете земље. Један од најсуровијих облика прогона био је скрнављење и рушење храмова, гробаља и споменика, што су шиптарски сецесионисти упражњавали са нарочитом мржњом и страшћу. У извештају из маја 1960, епископ Павле сведочи о судбини цркве у Качанику, која је опстајала све до 1955:
“Поскидали су врата, прозоре, поразбијали ћерамиду (нешто књига и звоно сачувале су две Српкиње које су ту живеле). Данас је потпуно демолирана“ (5, 65). У мају 1973. он пише: “У многим местима у Епархији, албански живаљ скрнави наше гробове и уништава камене споменике, да не говоримо о дрвеним крстачама које у по неким местима не могу остати ни неколико дана по сахрани (Србовац, Шипоље, Велика Хоча, Ретимље, Оптеруша, Ораховац, Жегра,итд) певајући увредљиве песме на наш рачун оштетили су око 20 гробова)“ (5, 248).
Континуитет разарања србских трагова владика Павле овако описује:
“У манастиру Светог Марка код Призрена, становници села Кабаша Албанци разорили су Првог светског рата потпуно манастирске конаке, у цркви уништили иконостас и стари живопис. Ни тада нису оставили на миру гроб Симе Игуманова (великог добротвора, оснивача Призренске богословије, нап. аут.), него плочу изразбијали, једну чету од око 60 изгладнелих српских војника, новембра 1915. године, на превару су ту разоружали, побили и побацали с литице у Коришку реку. У обновљеном манастиру, у току Другог светског рата поново су уништили конаке до темеља, на цркви кров и све унутра. После овог рата само црква је обновљена и прекривена бетоном. Но на други дан Божића, кад је неколико верних, из села Корише, по обичају отишло горе да се помоле Богу и запале коју свећу, нађу врата разбијена, на три места у цркви паљена ватра на којој су бачене одежде, завесе и књиге те су изгореле, иконостас и двери нагорели, Христова икона на иконостасу, рад на дрвету из једне Сентандрејске цркве оштећена секирицом, Еванђеље секирицом просечено“ (5, 249).
Године 1987, епископ Павле открива страшну кривотворину: шиптарске комунистичке власти су у поседовне листове уписивале српске храмове и манастире као џамије или као куће. Он пише:
„Не треба много домишљања за закључак да ови поступци спадају у план заступника „етнички чистог Косова“, да се и званичним актима покаже да на Косову нема Срба, ни њихових цркава, а оно што држе то су џамије које је власт у старој Југославији насилно одузела од муслимана и дала Српској цркви. Или да су овде дизане џамије још у 14. веку, кад Турци нису ни били прешли на Балкан“ (5, 429).
РАСПЕТО КОСОВО
Године 1999, епархија рашко – призренска објавила је књигу „Распето Косово“ о рушењу и скрнављењу србских светиња у доба НАТО окупације свете земље. Ево којим су се све методама служили Шиптари у свом разорном деловању: пљачком покретних вредности (икона, књига, реликвија, намештаја), профанацијом светих моштију, олтара, иконостаса, узурпацијом црквене имовине, паљењем храмова и помоћних зграда, минирањем и разношењем преосталог грађевинског материјала. Марко С. Марковић о томе пише:
“Укратко, за неколико месеци, под покровитељством великих држава, ишчезао је велики део баштине Српске цркве и народа, и, у исти мах, светске културне баштине. Манастири и фреске познати из историје уметности, средњовековна гробља, на десетине хиљада књига манастирских библиотека – све је то изгорело, дигнуто у ваздух динамитом и разорено булдожерима до темеља, да би сви трагови нестали“ (4, 239).
Треће издање књиге „Распето Косово“ донело је податке о 107 србских светиња које су уништене од стране Шиптара у присуству КФОР-а од 1999. до 2001. године (види 6).
А онда је дошла 2004. година. Током трагичних догађања у марту, у налету хиљада Албанаца предвођених наоружаним терористима и припадницима Косовске полиције и тзв. Косовског заштитног корпуса, протерано је преко четири хиљаде Срба, спаљено преко осамсто домова и оштећено 35 храмова и споменика културе (види 7, 8).
Разарање вековних србских трагова се наставља.
Власт у Србији приморава Србе с Космета да излазе на изборе НАТО- шиптарске „државе“.
„Земља стење, а небеса ћуте“ (Његош).
Али, жив је Бог и жива ће бити душа наша. Важно је да памтимо.
УПУТНИЦЕ:
1. http://www.spc.rs/sr/dan_koji_se_chekao_vijekovima_u_skadru
2. http://www.kosovo-metohija.com/index.php/component/k2/itemlist/tag/АЛБАНИЗАЦИЈА%20СРБА%20У%20АЛБАНИЈИ
3. Види „Становништво словенског поријекла у Албанији“,Историјски институт СР Црне Горе,Подгорица,1991,на:http://www.rastko.rs/rastko-al/zbornik1990/
4. Марко С. Марковић: На развалинама Јутопије, Легенда, Чачак, 2007.
5. Епископ рашко – призренски Павле: Извештаји са распетог Косова,Издавачка фондација Архиепископије београдско – карловачке,Фондација Патријарх Павле, Београд, 2013.
6. Распето Косово, Епархија рашко – призренска, Призрен, Грачаница, 2001.
7. Kosovo and Metohija / The March Pogrom Мартовски погром, Министарство културе Републике Србије, Музеј у Приштини (са измештеним седиштем), Београд, 2004.
