(Н. Бабић)

План Б који ће да промени глобални поредак – након избацивања из Г8 групе, Русија покреће јачање односа с Кином на свим нивоима.

У више наврата смо писали о могућим сценаријима који би уследили уколико би се Вашингтон и Брисел одлучили на увођење економских санкција Русији. Русија је до овог тренутка „кажњена“ забраном уласка неколицине званичника и послодаваца, блиским руском и украјинском предсједнику, у Европску унију и САД , увођењем санкција руским банкама „Russia’s SMP Bank“ и „Investcapitalbank“ и „избацивањем“ Русије из групе Г8 (у којој је једна Италија која је недавно била на ивици банкрота оп.а). Даље од тога се није ишло, а можда је главни разлог зато што у Немачкој 400 000 радних места зависи о руско-немачкој трговинској размени.

Дакле, Москва би мирно могла да проматра развој догађаја, да настави с интеграцијом Крима у Руску Федерацију и настави са економским активностима са западним компанијама без обзира што одлучивали њихови високи државни званичници.

Међутим, очигледно су ствари кренуле у неповратном смеру, а то значи окретање Русије Истоку, посебице Кини, и стварању једног чвршћег савеза на свим нивоима с „азијским дивом“.

У Хагу су челници Г7 (САД, Велика Британија, Канада, Немачка, Јапан, Француска и Италија) славили повратак у стари формат и без „неугодног Путиновог друштва“ заједно с председником Еуропске комисије Јозеом Мануелом Баросом, те челником Европског већа Херманом Ван Ромпујем потписали „Декларацију о непризнавању кримског референдума“.

Готово истовремено немачки Шпигл пише „како је овај догађај знак како ЕУ и САД и даље мисле да следе политику изолације против Русије, док Кина позива на сарадњу с Москвом“.

„Русија и Кина се спремају да потпишу нови споразум о војно-политичкој сарадњи и тиме би Пекинг и Москва у потпуности могли изменити однос снага на светском нивоу“, пише Шпигл.

Немачки дневни лист цитира „Народни весник“ (Renmin Ribao), гласило Централног комитета Комунистичке партије Кине:

 „Новине кинеске партије, које имају 70 милиона читатеља, пре неколико дана су пишући о ситуацији у Украјини у свом уводнику навеле: „Због Украјине се дух Хладног рата опет надвио над нама и стратешко зближавање Кине и Русије ће бити сидро светске стабилности.“

Немачки новинар Уве Класман подсећа како је кинески „Народни весник“ нешто раније написао „како је Русија под водством Владимира Путина већ присилила Запад да схвати како у овом Хладном рату никако не може да победи.

Кинески Global Times је напетости између Запада и Русије прокоментарисао речима „како у успоредби с Путиновом Русијом, Сједињене Државе и ЕУ изгледају као тигрови од папира“.

„Запад је подценио намјере Русије да брани своје виталне интересе у Украјини. Што се тиче западне стратегије, усмјерене на подупирање самопроглашене прозападне украјинске владе, она ће створити каос, а Запад нема ни снаге ни мудрости како се с тим хаосом да носи. Стога је политика Запада у Украјини осуђена на неуспјех“, пише Global Times.

Кина може помоћи Русији на више начина

Не подржавају Москву и јачање савеза с Русијом само високи партијски званичници и кинеске новине, које без сумње преносе службене ставове Комунистичке партије. Ту су експерти за међународне односе и предузетници, као на премијер Tengxiao Zhao, генерални заступник кинеске компаније A&O Export Group и експерт за руско-кинеске односе, који је у интервјуу за РТ изјавио „како наметање санкција Русији неће користити Западу, али ће зато довести до још бољих односа између Москве и Пекинга“.

„Нормално је да ће Кина као савезница подржати Русију. У нацрту резолуције Већа безбедности УН-а коју су припремиле САД стајало је како је референдум на Криму нелегитиман. Русија је уложила вето, а Кина је одбила да подржи западне земље. Тренутни односи између Кине и Русије су на врхунцу у политичком и економском смислу. Унаточ сложености ситуације у Украјини, Кина се противи санкцијама“, рекао је заступник кинеске компаније и стручњак за међународне односе, Tengxiao Zhao, али је нагласио како Пекинг може и економски да подржи Русију, те додао како постоји много начина да се то учини, „укључујући и притисак на САД“.

„Кина би могла да затражи од Сједињених Држава да врати велики дуг. Америка такође може да изгуби своју економску позицију у Евроазији, јер су Кина и Русија важни економски партнери. Ми можемо да повећамо робну размену с Русијом, да ојачамо сарадњу у подручју информацијске технологије, као и војну сарадњу. Наравно, сарадња између Москве и Пекинга ће бити од обостране користи, а међу нашим земљама нема проблема и влада велико узајамно поверење. С друге стране се односи између Кине и Америке погоршавају у бројним подручјима у Источној Азији“, закључује Tengxiao Zhao, кинески аналитичар и представник A&O Export Group.

Руско-кинески гигантски гасни споразум и напад на петродолар

21. марта 2014. портал Zero Hedge најављује „скоро потписивање гигантског гасног споразума између Русије и Кине, а паралелно ће се извршити напад на петродолар“.

„Када је Запад одлучио да гурне у страну Русију (велесилу с природним ресурсима) и Кину (суперсилу фиксног капитала и продуктивног рада) те су две земље сасвим очекивано маргинализирале долар и потакнуле кориштење националних валута у билатералној трговини. Како се чини, ствари теку по плану. Тренутно су у току важне промене на геополитичком плану. Сједињене Државе, али и цела група Г7, виде стрмоглави пад свог утјецаја. Све је почело с неуспелим покушајем интервенције у Сирији и сада се потврдило с припајањем Крима Руској Федерацији. Запад се у Украјини фокусира на политику дан-по-дан  и никако не можед а  заустави Русију која је увек три корака испред и пуно више „корака“ према истоку. Европа немоћно покушава пронаћи алтернативне изворе енергије и ослободити се Газпрома, који опет Украјини повећава цену гаса за 40% и то је најбољи показатељ што ће се догодити“, наводи портал Zero Hedge, што потврђује и чланак којег истог дана објављује Ројтерс.

Русија по многима припрема терен за коначну објаву великог гасног уговора с Кином, што ће бити потез који ће у геополитичком смислу да узрокује тектонске поремећаје. Треба нагласити како се водство у Москви и Пекингу не размеће пријетњама и испразно реториком, те стога кратка приопштења и све што објаве службена и неслужбена гласила треба узети врло озбиљно. У то смо се уверили за време трајања Олимпијских игара у Сочију, када је након ретких упозорења, што су многи тумачили као Путинову ћутњу, уследио шок од којега се до данас многи нису опоравили.

Велики енергетски уговор би могао бити потписан у мају ове године за време службене посете Владимира Путина Пекингу. Тиме ће се поставити темељ за јаке структурне односе између највећег произвођача и највећег потрошача гаса на свету и подићи однос између Русије и Кине на још виши ниво.

Треба рећи и како је ове године Кина постала највећи увозник руске нафте, чиме је премашила Њемачку.

Руски експерт за Кину, с Института за стратегију и технологију (Analysis of Strategies and Technologies), Василиј Кашин, сматра да је у овим околностима потпуно апсурдно говорити о „изолацији Русије“.

Такав потез би више штетио Вашингтону и петродолару, обзиром да Русија и Кина већ тргују у националним валутама, а треба додати и Иран (у злату), Ирак, Индију и ускоро Саудијску Арабију која је највећи извозник нафте у Кину, а чији се принц Салман бин Абдулазиз Ал Сауд прошле недеље састао с кинеским председником Кси Јинпингом и договорио додатно проширење трговинских односа.

На врхунцу украјинске кризе се показало како су односи свих тих земаља с Русијом више него добри, а предстоје и значајнији помаци у сарадњи у осталим подручјима.

Ове године ће Русија и Кина потписати уговор о продаји руских борбених зракоплова СУ-35, што потврђује и руски војни портал Ru-Aviation.com.

„Овако снажан савез је обaвезујући за обе земље и јак одговор Сједињеним Државама. Реч је и о савезу који се не ограничава на тренутне трендове у блиским билатералним односима, него укључује не само улагања у прометну и енергетску инфраструктуру, него и у војну технологију и сaвремено наоружање. Укратко, највећи геополитички потрес од времена Хладног рата је убрзао неизбјежну консолидацију Азијске осовине. Запад у исто вријеме гомила дуг и ужива у папирнатом богатству којег је створио манипулирајући на бeрзи. У Вашингтону и Бриселу безуспјешно покушавају да објасне зашто имају високу стопу незапослености, а за разочаравајуће економске показатеље окривљују временску прогнозу. Како би скренули позорност јавности, сваку су особу запослили у потрази за несталим малезијским авионом“, завршава портал Zero Hedge.

Судећи према изјавама руских званичника ескалација украјинске кризе ће се да одрази и на статус долара. Тешко је прогнозирати хоће ли ова криза остати у регионалним оквирима или ће да прерасте у глобалну, у свим подручјима, те довести до преиспитивања преосталих релативно стабилних међународних односа и то у смислу да ће се негативно одразити на Западни блок. Као што видимо, Крим већ многи описују као други геополитички пораз Вашингтона, одмах након онога са Сиријом у септембру 2013.

У контексту „кажњавања Русије“, Запад прати једну одређену динамику, међутим глобализација не познаје феномен „провинцијализма“ и све оно што Запад мисли да чини само Русији, лидерима групе Г7 се у негативном смислу враћа као бумеранг. Овде свакако није ријеч о претеривању. Одобравањем санкција, „израчунатих до у последњег еура“, покушавају се задовољити све заинтересиране стране; земље чланице, али такође и подузетници и остали судионици у овој глобалној утакмици, што потписницима „Декларације о непризнавању кримског референдума“ никако не иде од руке.

У том смислу је знаковит пример гротескне величине мале аустријске фабрике врло успешне у лобирању. Портал Dedefensa наводи како је Аустрија невољко подржала санкције јер је споменута фирма имала уговор с Русијом у износу од 30 милиона еура и протестовала је против губитка судском тужбом. Дотична Фирма је од европских институција добила одштету тих 30 милиона у замјену за одрицање од лобирања, али и негодовања и планиране тужбе.

ExxonMobil и руски Роснефт насупрот Обаминих санкција и политике Кремља

Ако је једна мала аустријска фирма имала толики утицај на Брисел, да је чак успела добити одштету од институција Европске уније, што би требали рећи за амерички ExxonMobil који с руским Роснефтом има уговоре вредне милијарде долара?

Сједињене Државе и руске државне нафтне и гасне компаније би се могле да опишу као „пријатељи-непријатељи“. Посебно је важан однос мултинационалне компаније и петрохемијског дива ExxonMobilа и руске државне компаније Роснефт.

Током састанка с руским председником Владимиром Путином 2012. први човјек ExxonMobilа, Рекс Тилерсон, усхићено је говорио о односима његове компаније с Роснефтом.

„Задовољан сам што сам овде и што ћу данас да потпишем овај уговор који ће бити подршка и охрабрење нашем партнерству и у будућности. Ништа не јача добре односе између две земаља као економска сарадња“, изјавио је тада Тилерсон.

Годину дана касније, у мају 2013, Владимир Путин за допринос и развој енергетском сектору ExxonMobil-у додјељује „Орден пријатељства“. Што се то догодило да је ExxonMobil-ом на крају проглашен „руским пријатељем“?

2012. су америчка и руска државна компанија Роснефт потписали уговор о „размени технологије и знања“. То је конкретно значило оснивање заједничке компаније (Joint Venture) за експлоатацију нафте и гаса у Црном и Карајском мору на самом Арктику. Роснефт је од ExxonMobilа такође купио 30% дионица у 20 оф-шор система који се баве нафтом и плином у Мексичком заливу.

„Свих 20 поља заједно имају површину имају 450 км2, док им је дубина 640 до 2070 метара“, појашњава се у саопштењу Роснефта.

Потом је Роснефт добио удео од 30% пројекта „La Escalera Ranch“ компаније Joint Venture у западном Теxасу, као и 30% подручја „Alberta Cardium Shale“, опет у власништву ExxonMobila.

2013. ExxonMobil и Роснефт најављују стратешко партнерство у куповини гаса и нафте на Арктику и као и стварање заједничког центра за развој. ExxonMobil је одмах уплатио првих 200 милиона долара за почетна истраживања и развој пројекта, а Роснефт је одмах потом уплатио додатних 250 милиона долара. Службено Роснефт посједује 66,67% ризика, док ExxonMobil у том смислу има удео од 33,33%.

Даље, ЕxxонМобил 2013. Роснефту уступа 25% дионица у плинском сектору на Аљасци, а две компаније потписују меморандум којим ударају темељ заједничком пројекту течног гаса на руском Далеком Истоку. На самом истеку 2013. ExxonMobil и Роснефт потписују уговор о пилот-пројекту истраживања у нафтном сектору у Сибиру, а Русија ће у њему да има удео од 51%, док ће америчка мултинационална компанија поседовати 49% дионица.

Челник ExxonMobila, Рекс Тилерсон, недавно је изјавио „како догађаји у Украјини неће имати никаквог учинка на пословање његове компаније с руским партнером“.

„Догађаји у Украјини се нису осјетили у нашим пројектима и заједничким активностима. Очекујем да ће тако бити и убудуће, осим ако наше владе не донесу одлуке на које ми нећемо моћи утјецати. Међутим, ја ту не видим никакве изазове за нас. Ми нисмо америчка компанија“, за Вол Стрит Журнал је 5. марта изјавио Рекс Тилерсон.

Стив Кол,у књизи „Приватно царство ExxonMobila и америчка моћ“ (Private Empire: ExxonMobil and American Power), пише „како је америчка влада Ли Рајмонда, првог човека ExxonMobila од 1993. до 2005., замолила да изгради више рафинерија како у Америци не би дошло до несташице бензина“, али је тада Ли Рајмонд одговорио на исти начин: „Ми нисмо америчка компанија и не морамо да доносимо одлуке водећи се за америчким интересима“.

„Тежина мисије енергетског дива ExxonMobila је посебно значајна и ово је доказ да та компанија има своју властиту спољну политику, но поставља се питање колико је њихова политика у складу с спољном политиком Сједињених Америчких Држава?“, када је ExxonMobil ушао у стратешко партнерство с Роснефтом пише Wасхингтон Монтхлy.

ExxonMobil није једина компанија која тијесно сурађује с Русијом. Осим енергетског дива, ту су и ConocoPhillips, Chevron и Shell, компаније које су такође потписале уговоре вредне милијарде долара с Русијом и то углавном с руским државним компанијама. Споменимо и Бритиш Петролеј који се након дугогодишње сарадње, иако не у потпуности, из Русије повукао 2012. када је продао деонице компаније ТНК-БП Роснефту и тако је учинио највећом нафтном компанијом на свијету.

Роснефт је куповином британске приватне мултинационалне компаније ТНК-БП спровео „подржављење“ и „деприватизацију“ у две фазе. Прво је Роснефт склопио стратешки савез (тзв. јоинт – вентуре) с Бритиш Петролеом и откупио 50% дионица ТНК-БП-а, дајући Бритиш Петролеју дионице и новац у вриједности 27 милијарди долара. Бритиш Петролеј с тим дионицама и новцем улази у посјед 19,75% Роснефта. У другој фази руски олигарси из ААР конзорција продају Роснефту своју половину ТНК-БП-а за 28 милијарди долара у готовини. На тај начин је државна фирма Роснефт, плативши укупно 55 милијарди долара, осигурала себи статус већинског власника, с минорним уделом у власништву Бритиш Петролеја.

Постоји још једна велика разлика. Руске највеће компаније су у државном власништву и извршни директор Газпрома и Роснефта, Алексеи Милер и Игор Сечин, особе су од највећег Путниновог поверења. С друге стране имамо једну малу приватну аустријску компанију која је успела добити 30 милијуна долара одштете, али под условом „да више не спомиње тај аргумент“, а да не спомињемо америчке петрохемијске гиганте који отворено поручују „како их не занима спољна политика Беле куће ако ће им да узрокује губитке“.

Не треба посебно спомињати како бројни амерички предсједници, посве сигурно и сам Барак Обама, нису изабрани само и искључиво „вољом народа“. Без подршке америчких бизнисмена нитко не може да постане амерички предсједник, а онај који уђе у Белу кућу није добио мандат да крене у отворени економски рат с Русијом без њиховог одобрења, а поготово ако је реч о профиту који је главни смисао њиховог постојања.

(Адванце, донекле посрбио Србин.инфо)

Ознаке: анализа, економске санкције, ЕУ, Кина, Н. Бабић, Русија, САД