Зар се Хрватска није уморила од свађе са Србијом, па и са остатком света због „Олује”? Одговор се само делом крије иза хашких одора правде и морала. Главни разлог зашто се Хрвати нису уморили, а вероватно се и неће уморити, јесте огромна емоционална инвестиција која је довела до независне и самосталне Хрватске. Очигледно су у том процесу многи претрпели и личне губитке, али чак и они који нису, учествовали су у тој драми као навијачи. Јер, то је била драма која је у Хрватској успоставила свет у којем они данас живе.

Иако многи нису задовољни садашњом ситуацијом у Хрватској, мало ко је данас спреман да толерише покушаје да се стварање независне Хрватске слика тамним бојама, поготово што је стварање самосталне државе било и њихово сопствено стварање. Заправо, ко су до 1991. били донедавни, па и садашњи, главни протагонисти јавне хрватске политичке сцене? Углавном анонимуси, за које нико изван простора од „Звечке” до „Тргача” у самом центру Загреба није чуо. Многима сам лично посуђивао „за кавицу”, кад оно – после 1991. ето ти њих код Митерана, па у Белој кући, па код немачког канцелара. Што би они сами рекли: „За повјероват”!

Можда отуда и такво хладно, скоро рутинско, игнорисање не само недавне прошлости, већ и здравог разума. Како објаснити политичком врху Хрватске да, ако осуда има неко значење онда ослобађање нема баш никакво, осим да се констатује одсуство довољно јаких оптужби? Хиљаде жртва, а ниједан кривац? Односно злочини који се можда не могу казнити, али се сигурно не могу опростити. Хашка пресуда једна је ствар, тријумфализам у Хрватској поводом тога показује стварну жељу једног народа за помирењем и истином.

Хрватски је Сабор у октобру 2000. усвојио је резолуцију, која и данас важи, са званичним хрватским ставом о домовинском рату, а у њој стоји: „Република Хрватска је водила праведан и легитимни одбрамбени рат, а не агресивни, освајачки рат против других. Земља је у овом рату бранила своју територију од великосрпске агресије унутар својих међународно признатих граница”.

Истина је увек и прва жртва рата. Туђманова је власт 1990. и 1991. кокетирала с усташким носталгијама, тежила је рехабилитацији НДХ, а по каснијим речима Стипе Месића, црнокошуљашка иконографија имала је за циљ антагонизацију Срба у Хрватској против нове хрватске државе. Је ли добар део хрватске јавности прихватио тада туђмановску интерпретацију „да је НДХ, између осталог, била израз повијесних тежњи хрватског народа за својом државом”? Јесте. Да ли су Туђман и његови помоћници икада веровали у независну Хрватску у којој би Хрвати и етнички Срби, који су до 1991. чинили 12 одсто становништва, живели заједно у миру?

Мислим да нису. Је ли Туђман 1990. избацио Србе из хрватског устава као до тада државотворан и конститутивни народ? Јесте. Је ли својим генералима после „Олује” рекао: „Решили смо српско питање, више никада неће бити 12 одсто Срба у Хрватској. Три, или четири одсто Срба неће угрозити хрватску државу”.

Да ствар буде још сложенија, Туђман је био у праву, Срби су хтели да остану у Југославији, Срби у Хрватској нису хтели независну хрватску државу. А како су Србе супротстављали тој новој држави? У децембру 1993. „Њујорк тајмс” пише: „Хрватска је влада истерала хиљаде својих противника, углавном Срба, из њихових домова, од 1991. власти су дигле у ваздух десетине хиљада углавном српских кућа, читаве породице су побијене. Према Сузан Вудворд, хрватска је влада до 1993. већ протерала скоро све Србе изван Крајине”. Исти лист се у тексту од априла 1997. пита: „Је ли Запад постао тако болестан да допушта да хрватски фашизам живи свој загробни живот?”

Запад је на Балкану прао свој велики веш. Немачки министар спољних послова Клаус Кинкел је почетком деведесетих година описао мото политике Запада на Балкану реченицом: „Треба натерати Србију да падне на колена”. Бивша Југославија била је од суштинског значаја за еманциповање немачке спољне политике, Савезна Република Немачка је 1991. први пут војно изашла изван граница Немачке управо на простору бивше Југославије.

Наравно, злочине у Хрватској чинили су и Срби, у Шкабрњи, код Дубровника, на Овчари. Било је протеривања хрватског становништва са подручја Крајине, крађа, паљевина кућа, малтретирања Хрвата цивила…

Због свега тога Хашки трибунал неће имати последњу реч у преиспитивању наше недавне прошлости и њеном превазилажењу, мада његове пресуде могу да имају збирно дејство на начин размишљања људи. Ако буде довољно политичке воље таква питања могу бити превазиђена, а да не буду и решена. Многе европске државе мирно комшијски живе упркос коренито различитим погледима на њихову не тако давну заједничку историју…