Прочитај ми чланак
(Вечерње новости)
Ми смо заслужили све што нам се догађа. Само јутрошње новине довољне су за закључак да је нама потребан старатељ, васпитач и Велики Штрумф.
Понекад ми заиста прође кроз главу малодушна мисао, да смо у ствари заслужили све сто нам се догађа. Лако је правити добре фазоне на тему Европе, Брисела и идеје о строго контролисаним возовима Новог светског поретка, лако је спрдати се са бесконачном листом нових закона који треба да се донесу и примене ако мислимо да икада уђемо у ЕУ.
Паметан и слободарски настројен човек са гнушањам ће се опирати било којој верзији суперконтроле и такозване надгледане независности властитог живота, и подсмеваће се невероватној минуциозности креатора Правилника из Брисела, али само летимични прелет погледом преко наше стварности, мора да изазове у најмању руку гнушање. За огромни део нашег ужаса, будимо поштени, сами смо криви.
Само јутрошње новине, довољне су за закључак да је нама потребан старатељ, васпитач и Велики Штрумф, да нас доведе у ред. Ако је истина да је Мост на Ади најглупљи и најскупљи пројекат те врсте у Европи, ако је истина да ће нас то предизборно чедо тек коштати као Светог Петра кајгана, ако је истина да је на свакој приватизацији ова држава покрадена без милости, и ако рачун за цео тај списак бешчашћа треба да плаћају једва запослени грађани ове разваљене земље, новим пореским наметима, онда нам захтеви Брисела, или ММФ-а, дођу као дечја игра у односу на месијанство Млађана Динкића.
Александар Вучић не може све сам. Србија је саму себе развалила: пре неколико дана у једном чувеном позоришту у унутрашњости, поглед на тоалет описао је Србију данас истинитије него било шта друго: нема нам спаса, све док женски тоалет у чувеном позоришту изгледа тако да би га се постидео било који чучавац на друму за недођију: немамо права да се на било кога љутимо, и нико нам није крив. То смо ми, од клозета до клозета. И то је ужасавајућа метафора. Није све у новцу, нешто је и у ставу.
Заправо, како је горе тако је и доле: ђубре и прљавштина која се види свуда – од обала наших река, преко болница до позоришних тоалета, јесте одраз политичке клоаке у којој се Србија налази – од културе до капиталних инвестиција, па онда обилазницом до буџета, судства, спорта и цркве. Можда има нешто да није труло у овој земљи?
Улитани и месецима неопрани женски клозет у барокном здању позоришта, слика каква се не виђа ни на одмориштима крај друмова у јеку туристичке сезоне, јесте симболички главни разлог зашто нисмо добили фамозни датум.
Земља лопова на положајима, корупције од врха државе до домова културе, земља у којој је јавни простор, без обзира на то да ли се ради о тргу, аутобусу или државној каси, схватан као непријатељска територија, коју треба похарати, заузети, или опоганити, земља у којој се насиље над женама и даље третира као проблем који се тиче неког другог, заиста треба разредног старешину.
Отуда, немамо више права на критику строгоће ЕУ. Нови закон ЕУ о кокошкама које од сада морају да имају простор од 0,75 метара квадратних по глави у кокошињцима, може да нам звучи бизарно и скоро сумануто. Ипак, наша је трагедија да се тамо више води рачуна о кокошкама, него што ми водимо рачуна једни о другима.
И, изгледа да баш у томе чучи наша зла судбина.
Народи који воде рачуна о чистоћи својих тоалета, и код којих не постоји разлика у ставу према јавној и приватној својини, имају срећнију историју и бољи живот.
Јер, достојанство и поштовање јавног добра у директној је вези са личним достојанством и самопоштовањем, без обзира на то да ли се ради о језику којим комуницирамо, спорту, телевизији или Косову.
Зато смо највећи губитници Европе. Не зато што нас други не воле, него што сами себе не поштујемо. Усвињен женски тоалет у барокном позоришту јесте опис Србије, после свега.
Кад јавни тоалети овде буду изгледали као немачки, Србија ће имати алтернативу.
