Pročitaj mi članak
Пета рунда преговора између премијера Ивице Дачића и Хашима Тачија, одржана 19 и 20. фебруара, протекла је уз мере “затворености” без преседана. Први дан је карактерисало одсуство било каквих изјава о дневном реду.
Стране су само констатовале неопходност продужетка дијалога и за сутрадан – што није било предвиђено претходним сценаријем ЕУ. “Дијалог ће трајати онолико, колико сабеседници могу да издрже” – саопштено је 19. фебруара увече из канцеларије Високог представника ЕУ за спољну политику и безбедност Кетрин Ештон.[1]
Карактеристично је да су оба сабеседника – и Дачић и Тачи – ову рунду означили “најтежом у читавом историјату” дијалога.
У Бриселу нису скривали решавајући значај – са тачке гледишта ЕУ – садашњих преговора. Председник Европског савета Херман ван Ромпеј је упозорио да будуће ступање како Србије, тако и Косова у ЕУ, зависи од конкретних резултата дијалога: “Конкретни резултати имају одлучујући значај”. Председник Европске комисије Хозе Мануел Барозо био је још жешћи: “Ово је кључна година, а ова недеља је кључна у тој години”. По његовим речима “резултати ових преговора одиграће одлучујућу улогу у евроинтеграцијама како Косова, тако и Србије”.[2]
Шта је то овај пут ставила на преговарачки сто госпођа Ештон? По доступним информацијама ради се о два документа, који после одобрења од стране учесника у преговорима, треба да буду у основи завршног споразума Београда и Приштине.
Први предвиђа сагласност Србије на распуштање свих структура самоуправе косовских Срба – у првом реду локалних полицијских формација – и интеграцију Срба у структуре самопроглашене државе Косово. По сведочењу блиског политичког саветника Х. Тачија – Бекима Чољакија (BekimÇollaku) – позицију Приштине по овом питању у потпуности подржава руководство ЕУ. По његовим речима “међународни партнери не врше притисак” на косовску страну по овом питању, пошто схватају да косовске власти “неће пружити Србима који живе на северу” више од онога што је за њих предвиђено у “Ахтисаријевом плану”.[3]
Свим учесницима дијалога мора да буде јасно да су “грађани који живе на северу, држављани Косова” – подвукао је са немачком прецизношћу Петар Бломајер (PeterBlomeyer), немачки дипломатски представник у Приштини, у интервјуу приштинском часопису KosovaSotкоји излази на албанском језику. “Аутономија се не налази на преговарачком столу” – подвукло је издање.[4]
Истовремено је Дорис Пак, немачки посланик у Европском парламенту, одшкринула тајновитост са другог документа у преговорима – о томе да влада Србије може да скине своје противљење према пријему Косова у УН. У интервјуу косовском “Радио Дукађини” (RadioDukagjini) она је изразила увереност “да ће на крају преговарачког процеса Косово добити столицу у УН”.[5]
Нешто раније, исту информацију донела је француска информативна агеција AFP. Она је саопштила да је премијер Дачић већ наговестио “да Београд може да одустане од своје позиције, по питању дугогодишњег циља Косова да постане члан УН”. Као разлог томе, агенција наводи рачуницу српске политичке и пословне елите, да ће пристајање на пријем Косова у УН омогућити Београду добијање датума за почетак преговора о пријему у ЕУ, а такође и “нове стране инвестиције”.[6]
Дакле, цена столице за Косово у УН су – “нове инвестиције” у Србији и само датум за почетак преговора за приступ Србије ЕУ. Да ли је претерано рећи да ова цена нипошто није адекватна. Драматични догађаји у српском суседству, у Бугарској, најбоље показују у шта могу да се претворе европске инвестиције у привреду балканских земаља. Тамо су енергетске компаније земаља чланица ЕУ (CEZ, EONи EVN) практично успоставиле контролу над енергетским тржиштем, што је довело до оштре социјално-економске кризе. При том се влада ове земље практично лишила контролних функција у овој стратешки важној области.[7]
Да ли је српско руководство спремно да у својој земљи понови истоветан сценарио – и то још на фону оптужби за издају Косова – остаје отворено питање. У сваком случају, “гуру” америчке политике на Балкану, Данијел Сервер, професор вашингтонског Института за мир, није склон да прецизира чак ни оквирни рок за ступање Косова у УН. Он једино сматра “да ће се то догодити пре раније, него касније”.[8]
Што се тиче положаја косметских Срба, то, судећи по расположивим информацијама, ни Београд ни Приштина не намеравају да их информишу о току разматрања овог проблема. По подацима косовских медија, Дачић и Тачи су “већ постигли принципијелну сагласност” да српске структуре које делују на северу Космета “треба да доживе еволуцију” и дискусија ће се наставити само око “модела” сличне еволуције.[9] Ако је то заиста тако, онда потписивање завршног споразума између Београда и Приштине о сагласности српских власти да “де факто” признају самопроглашену независност државе Косово, можда није тако далеко.
