Прочитај ми чланак
(Политика)
У савременим друштвима не важи принцип толеранције политичког ангажмана и верске заједнице могу заузимати оштре ставове у јавности.
У социјалистичком уређењу оштро се правила разлика између такозване негативне и позитивне политизације цркве, при чему се, наравно, једино толерисао политички ангажман уколико је исказивао лојалност владајућој структури.
У савременим друштвима више не важи тај принцип и верске заједнице сасвим легитимно могу заузимати и веома оштре ставове у јавном простору, поготово када су у питању судбинске одлуке. Зашто би се то оспоравало СПЦ, без обзира на то шта лично мислим о њеном неприхватању Бриселског споразума?
Будимо реални, и свиђало се то актуелним властодршцима или не, СПЦ је морала да иступи против споразума. У супротном, она би пренебрегла, односно издала своја темељна опредељења. Јер, СПЦ је дубоко укорењена у историјско биће српског народа, који је умногоме постао нација кроз њу и у њој. И то од периода примања хришћанства, па преко епохе Немањића и османске владавине, до данашњег дана.
У тој историји дугог трајања нарочито се наглашавају два стуба уткана у институционалну и богословску баштину Српске православне цркве: светосавље и видовданско опредељење („Косовски завет”). Па како онда да СПЦ мирно прими оно што се, сва је прилика, мора догодити. Ту негде, у овако описаној позадини, смештам корене сукоба ставова СПЦ и државе.
Последице су далекосежније за цркву но за државу и политичке структуре, и као често до сада сукоб ће се превазићи. Бриселски споразум, уз сав отпор светих и световних делова нашег народа, па и оног на Косову и Метохији, биће примењен. Актуелно политичко вођство може бити кажњено на следећим изборима и, да ли, отићи у историјску старинарницу.
Незахвално је да се прогнозира како ће га будуће генерације ценити. Српска православна црква нема где, она нема као држава монопол власти и принуде сваке врсте. Њој преостаје да не одустаје од основних принципа и њен је задатак, уколико је на нама да их „делимо”, да у духовној, то јест колективној свести чува и гаји, проноси кроз време и векове сећање на Косово. Грандиозна је поука повести јеврејског народа.
Свакако да ће службене одлуке и саопштења Сабора СПЦ одисати јединственим тоном, као што је ред у тако озбиљној и вишевековној институцији, али до општег сагласја никако неће доћи. Зашто би све владике „дувале у исту тикву”? Ко тако очекује, очигледно довољно не познаје устројство и правила понашања у православним црквама! Патријарх је први по части међу једнакима – епископима.
Они, дакако не кршећи каноне и Устав СПЦ, прилично су самостални у широком пољу деловања, па и у коментарисању крупних световних дешавања. Још када би се спречило иступање наших изузетно учених, светски знаних богослова, а митрополита и владика, онда би СПЦ скроз-наскроз склизнула у склеротичну установу. Истовремено, уз дужно поштовање, уколико заслужује, треба критиковати сваки јавни недолични иступ сваког црквеног, културног, политичког… великодостојника.
Ето, мислим да су митингашки наступи Амфилохија и Атанасија били неодмерени.
Очекујем да се у блиској будућности СПЦ много више посвети осетљивим и горљивим друштвеним питањима, у распону од беде до каритативне бриге, од људских до синдикалних права, од нарушавања природе до пражњења пограничних епархија… Дакако моралу – о чему би иначе црква него о моралу – јер је то њена компаративна предност.
Само ће морати да „раскрсти” са аморалом у својим редовима и реско одлучи шта ће с „проблематичним” епископима: Василијем, Пахомијем, Филаретом и Константином. И тако поврати, због њих, делом пољуљани углед.
А варничења између ње и државе увек је било и биће. Било би лоше за све нас да није тако, јер, дубоко сам убеђен, нити има савршене симфоније – која се данас као богословски појам коренито преиспитује и критикује – нити идеалне одвојености цркве и државе. На делу је европски модел кооперативна одвојеност, како је то тачно формулисао владика Иринеј (Буловић).
