Прочитај ми чланак
(Нови Стандард)
Двери су још једини непокривен играч у нападу и тренутно једина иницијатива од које могу да страхују властодршци и страни фактор .
Велики српски песник и дипломата, а изнад свега велики патриота, али и Европљанин по култури у пуном смислу и значењу, Јован Дучић је у својим размишљанима навео да појединац може обележити свој живот и остати упамћен чак и у историји, захваљујући томе како се понео у једном изузетно важном моменту за заједницу ако се случајно нашао у ситуацији да може утицати својим на њену или судбину државе и народа. На тај начин он може превазићи своје могућности и сав живот свој, претходни и потоњи, може бити обележен тим подухватом. У таквим случајевима све способности или пак мане појединаца и читавих група у оквиру неког важног подухвата иду у други план: сам значај тренутка и подухвата надкриљује и надмашује индивидуалне способности и мане људи, они остају у историји упамћени и обележени по овом важном моменту и свом држању.
Ствари у принципу не треба мистификовати, али у садашњем вишеструко тешком тренутку за Србију потпуно је јасно да идемо ка једном споља дефинисаном сценарију, који треба да се заврши веома лоше за нашу земљу и највећи део њених грађана. Америчка политика у сарадњи са политикама неких других западних сила (Велике Британије пре свега, потом Немачке), изузетно су ненаклоњене српском фактору, који је у континуитету изложен различитим облицима агресије и притисака у периоду дужем од две деценије.
У земљи је инсталиран окупациони апарат и његова мрежа сарадника, а значајан део политичке и део друштвене елите (компрадора) својим чињењем или нечињењем на различите начине активно или пасивно доприноси оваквој ситуацији. Медији су у рукама окупационог апарата готово у потпуности, земља се плански деструише у свим сегментима (територијално, економски, у образовно-просветном систему, у култури и др.), пороци и патологија свесно се подстичу (алкохолизам, коцка, пушење, нерад, задуживање и потрошачки начин живота изнад могућности као стил, криминал, наркоманија и др.), пауперизација широких слојева је у завршној фази.
План америчке политике је очигледно у даљој или чак тоталној деструкцији српског фактора и државе, а највећи део политичара на власти и део у опозицији отворено су или прикривено упрегнути у извршење тих планова и колаборацију ради својих личних, слојних и партијских интереса. Више пута образлагао сам своје закључке да нас америчка политика, упркос чињеници да смо у оба светска рата били на истој страни, третира елементима дугог трајања као блиске Русији и превентивно иде на наше сламање и вишестуку деструкцију. То у збиру може бити названо чак и једним суптилним, планираним и извршаваним геноцидом према једном недужном народу, који ничим није изазвао тако нешто. Оваква политика да је „добар Индијанац, запрво мртав Индијанац“ остаће забележена у историји и свакако да ће америчке администрације које су ту политику према Србима примењивале имати макар историјску одговорност.
ЗАКАЗАЛИ СУ СВИ
Но вратимо се нашем тешком тренутку и већ препознатљивом сценарију искушења које се налазе испред нас. Потпуно се слажем са анализом г. Цвијановића, који је у свом тексту НАТО и економија, две тачке конфротације навео да, откако не постоји у Србији јака и организована опозиција западним плановима и подухватима – а то је негде приближно од 2009 – да је притисак на земљу и њен владајући естабилишмент далеко јачи него раније иако се заправо у истом периоду променио однос снага у свету на штету сила које нас притискају (Америка, Британија, Немачка). Зато је формирање, и то што пре, јаке унутрашње страначке опозиције оваквом стању ствари пожељно за Србију, њене грађане, па чак и за неке аспекте интереса владајућих структура, које би добиле већи маневарски простор у односу на стране притиске. За нас обичне грађане потреба јављања организоване страначке опозиције постојећем стању је заправо потребна као хлеб. То би вратило наду у то да се сценарио смишљен споља, а реализован и уз помоћ мреже компрадора и окупационог апарата, не би морао баш у свему испунити.
Зашто су наши суграђани сада тако утучени, аполитични и повучени у себе? Они су такви од катастрофалне политике владе Цветковића и Тадића. Огромна енергија тада је поклоњена опозицији и људима који су деценијама градили патриотски имиџ. Иако се за њих није претпостављало да су полиитчки лумени, већина је веровала да су бар патриоте. Затим је заказала СНС, па се од јесени, кад се видело куда то води, очекивало да се створи удружена опозиција од постојећих странака, пре свега од ДСС и Коштунице као једине патриотске парламентарне странке, којима би пришли и Двери и радикали, заједно са мноштвом патриотских организација, студентских покрета, евентуално и синдиката и др. Ни то се није десило. Кад су Срби са Косова организовали протесте у Београду 10. маја, рачунало се да ће до 28. јуна, кад је закључен финални протест, много тога бити учињено и да ће се уједињена опозиција појавити макар тада.
Ни то се није догодило, ни заједнички митинг ни било какве веће активности. Као да сте ушли у авион, и он се покварио, па сте слетели и прешли у други, а опнда се и он покварио, па су заказалио и резервни мотори, заказао је и падобран и тек се, после свих фрустрација и губитака, отворио резервни падобран.
Тај „резервни падобран“ је заправо садашња акција Двери за обједињавање свих опозиционих група постојећем стању и црном сценарију. То је први офанзиван потез на нашој страни у ко зна колико већ дугом временском периоду, заправо наговештај потеза пошто праве ефекте још нисмо могли да видимо.
У претходном периоду за опозиционо делање простора је било на претек, али он не само да није искоришћен већ је од неких плански упропашћен. Што се тиче три опозиционе странке, највећа одговорност је на ДСС, која је упропастила прилику обједињавања патриотског блока, док су радикали наставили своју жесток и заправо јалов изолационистички облик опозиционог деловања. Највише на том плану у складу са могућностима урадиле су Двери: сетимо се серије протеста које су организовали поводом Бриселског парафа почетком априла, сетимо се потом сјајне Глишићеве акције на отварању Београдског маратона и више других акција, све до Обрадовићевог апела јавности за обједињавање опозиције.
ЗАШТО ДВЕРИ
Двери су још увек, као у ватерполу, једини од противника немаркиран и непокривен играч у нападу и тренутно, бар што се тиче опозиционих странака, једина иницијатива од које могу да страхују властодршци и страни фактор. Они су сад пред изазовом искреног покушаја обједињавања фрагментираних патриотских и демократских снага и за тренутак су застали, покушавајући да се престроје пред великим изазовом. У самом ДСС постоје листом часни људи, али је чињеница да има при врху и кочничара, интересџија, а изгледа и потенцијално уцењених људи од режима и странаца, па то за сада вероватно није довело ову квалитетну странку у ситуацију да предводи уједињење опозиционих снага. Али на ДСС, као и на радикале, се рачуна. Они јесу у опозицији свему овоме, али тренутно не предводе из овог или оног разлога обједињавање широких а расутих опозиционих снага.
Неко може да нам буде симпатичан или не, да има слабију или бољу инфраструктуру и кадрове, али што се тиче постојећих странака опозиције, једино Двери за сада показују спремност за обједињавање, али сада више не само у правцу друге две странке већ ка неискоришћеним капацитетима опозиционог деловања према бројним мањим покретима, НВО, студентским и синдикалним и патриотским покретима и истакнутим појединцима, све до сваког грађанина, укључујући бројно и вишеструко преварено чланство и активисте владајућих странака.
Често се говори да је народ незаинтересован и јалов. Нисам сигуран која је логика да се, рецимо, на акцијама организације Никад граница окупљало по зими и хладноћи у медијској изолацији и по више хиљада манифестаната, а да, кад је отоплило и кад се власт оголила и изложила ризику, та иста Никад граница престане са било каквим јавним манифестацијама. Где је ту логика? Да ли ће се појединачним саопштењима, екстремним по форми, уздрмати власт? Наравно да не. Дакле треба опозиционо деловати, по форми врло уљудно, са одмереним и у различитим сферама друштва неокаљаним људима у првим редовима. Дакле, треба једноставно деловати, повезивати се и временом правити инфраструктуру, можда чак у почетку и са више таквих иницијатива, облика деловања, који би скренули пажњу јавности и мобилисали је постепено у правцу креативне акције, указујући да нешто треба урадити да се „жаба не скува до краја“. Сваки појединац који то буде желео мора да нађе своје место у будућем опозицоном блоку, а опозициони политичари и предводници требају ту снагу што више да искористе ради заједничког циља.
Проблем је и то што постоји групација која се може мерити промилима, да се директно и професионално бави политиком и друштвеним питањима. Они су изгледа нераскидиво повезани са овим системом издаје и замлаћивања, где су газде на крају тог замућеног ланца странци и где свима нешто капље у овом чудном политичком систему. Истовремено, постоје други бројни слојеви елите – техничке, медицинске и једним делом друштвене – који је нису увучени у политичка и друштвена збивања, а добрим су професионално квалитетни и морално неокаљани, и свесно дистанцирани од свега у политици.
Овај први слој, који се непромењен врти од 2000. године, заправо је сметња да се људи који су заинтересовани да нешто промене укључе у друштвена и политичка збивања и покрене озбиљније слојеве народа, који је тешко незадовољан, али му се не нуди алтернатива и манипулише се њиме. Уколико би се сада успело остварити, као и у свим великим кризама читавог система, укључивање и повезивање макар дела те елите у друштвене и политичке токове и процесе – а за то постоји шанса сада – то би могло да покрене шире масе и обликује промене или макар тежњу ка променама. То би могло да поквари прљаве сценарије, у које су укључени већ „скувани“ представници политичке елите, који се такође врте у круг и све више корумпирају, уцењују и постају све приврженији Империји. Тренутак за акцију је давно куцнуо, али акција изостаје.
ОТВОРЕНИ ФРОНТОВИ
Вратимо се још једном на Двери. Далеко од тога да момци из Старешинства овог покрета представљају Супермене, људе у пуном смислу ненадмашне и уникатне, тек, са друге стране, они су листом поштени појединци, несумњиве патриоте, спремни да жртвују део свог личног комфора. Страначка организација Двери је већ премрежила готово целу Србију. Она не располаже средствима и бројношћу једне СНС, али има потенцијал да се шири и да њихови представници могу сваком у земљи да погледају у очи, што је све тежи случај код активиста и функционера старих радикала и СПС-оваца, који ни сами не могу пред собом да бране даље метаморфозе страначке политике и очигледан дебакл власти на свим пољима живота.
Дакле, Двери чине људи који су, барем за сада, одбили потмуле трговине испод жита, нису могли бити ничим уцењени и изашли су пред јавност са најлогичнијим циљем у овом тренутку, а то је обједињавање широког фронта различитих организација, покрета, група, који су спремни да се делају на важној тачки немирења са тешким стањем и лако сагледивим тамним сценаријом, који је добрим делом већ реализован.
Далеко од тога да ће Двери самим овим апелом завршити све послове, они су тек сад у фази реализације прокламованог циља. Постоји много препрека где се могу саплести, од којих је, наравно, највећи лична сујета, потреба да се заузиме у заједничком фронту што повољнија улога, да не говоримо о бројним клиповима које преко убачених људи и интрига, уцена и потплаћивања подмећу сви они којима обједињавање опозиционог блока и енергије не одговара:
– Странцима: дакле оним политикама страних сила чији су циљеви сасвим супротни од циљева нашег народа, па макар имали на располагању и бројне медије да сваки дан доказују сасвим супротно;
– Представницима власти: нарочито оним важним појединцима који су на различите начине већ „прешли црту“ и који су, инкорпорирани у окупациони апарат, постали нека врста „љотићеваца“, а не „недићеваца“, где би аналози ови других још и имали има шансу за повратак;
– Део осталих представника политичке елите ван власти, од којих је значајан део тренутно у опозицији (попут Чеде Јовановића, Динкића, Драшковића и др.). Дубина проглобалистичке индоктринације је у овим странкама далеко већа него код владајућих јер је код ових других преверило само вођство, а бројно чланство и нижи функционери би радо прешли у неку алтернативу, само да се она као таква формира;
– Компрадорски део елите или, како је г. Цвијановић правилно назива, „олош-елита“;
– Медији који су углавном под контролом претходно наведених фактора;
– Можда би смо могли посебно да апострофирамо и обавештајни апарат страних служби, за које г. Кршљанин и г. Кресовић у својим одвојеним анализама тврде да тренутно у Србији имају око 8.000 активиста. Што се тиче пак домаћих служби, тешко је рећи, имајући у виду да су под контролом власти, да након више кадровских измена протеклих година, од њих има уопште неке посебне вајде. Постоје индиције да се оне у неким случајевима користе превасходно за интересе владајућих структура, које макар индиректно раде за окупациони систем или га чак и саме представљају.
Дакле предстоји један Сизифов, али частан посао, нешто што представља вероватно први наш прави корак у шаховској партији у којој су последњих година потезе (јавне и тајне) вукли само наши противници. Двери, би заједно са свим оним покретима и групама, појединцима који би смогли храбрости и снаге да учине напор ка обједињавању и делању контра постојећег стања, могле да буду уписане великим словима и да учине једну заиста историјску ствар за ширу заједницу и нашу намучену земљу. И сви они који би им се потом придружили показали би се као велики у једном тренутку и потезу, који би, с обзиром на његову важност и идеју Слободе, осветлио наше бивствовање за сва времена. Чак и ако ово окупљање са Дверима не би дало почетни велики резултат, идеја би се наставила, можда и од других иницијатора и да укупан успех неће изостати.
А за то се свакако треба придружити опозицији, за то свакако на овај или онај начин треба жртвовати бар нешто од личног комфора. Јер сваки и најскромнији делатник тог великог подухвата у настајању у укупној важности свог бивствовања већ ће само тим надмашити и најталентованије и најуспешније представнике власти контролисане споља и компрадорског дела елите. А то је нешто што за сваког истински часног човека може бити изазов у којем ће се он вероватно пре или касније преломити за идеју Слободе и због чега ће, пре или касније, формирани опозициони блок успети да издејствује укупну победу иако га, као што смо већ констатовали, не чине никакви Супермени нити безгрешни људи. Суперменима и часнима нас може чинити идеја Слободе и храброст да се у овако тешком часу око тога окупимо.
