Pročitaj mi članak
Идеја о међусобном искључивању индивидуалног и колективног у модерној политици је не само утопијска, већ говори и о политичкој заслепљености
Недавно сам на скупу посвећеном природи улоге интелектуалаца у Србији нашег времена чуо занимљиво размишљање. Једна наша позната политичарка и интелектуалка изнела је своје уверење да су се српски интелектуалци пре више од две деценије поделили на две групе: једну која је остала привржена идеалима људских, грађанских права, демократије, европских вредности… и другу која је подржала национализам и етничко чишћење.
Такво категорично и искључиво мишљење, подсетило ме је на дефинисање некакве јереси, а у сваком случају заличило је на став из времена рата кога се држао Милошевићев режим, али и део интелектуалаца, према коме се интелектуални свет делио на патриоте и издајнике. У сваком случају, као да је реч о природној еволуцији из времена реалног социјализма. Овога пута, и то у времену либерализма и демократије у коме наводно живимо, нема више назадних или непоштених интелектуалца, већ неподобни сместа престају уопште да буду интелектуалци.
Уверење појединих српских интелектуалаца да су једностраним одбацивањем идеје да би и српски народ могао имати нека национална права, те легитимне националне и државне циљеве, уствари штитили грађанска и људска права других народа, представља једну од великих заблуда нашег времена. Грађанска опција није поражена појавом Милошевића или избијањем рата. Она је поражена у часу када је принцип демократске и грађанске реформе СФР Југославије представљен као српска хегемонија и кршење светих федералних установа (иначе одавно трулих и са свих страна оспорених). После тога, посебно онда када су се све нације хомогенизовале, залагање за успоставу грађанских друштава у новим националним државама у практичном погледу није представљало ништа друго до подршку националним покретима других народа.
Идеја о међусобном искључивању индивидуалног и колективног у модерној политици је не само утопијска, већ говори и о политичкој заслепљености. У историји човека сва индивидуална права увек су проистицала из колективних – било на њиховој афирмацији било критици.
Многи наши набеђени модернизатори још увек живе у времену пре 1990. године: они су време дисидентства Брозовим епигонима, уверења о судбинској српској заосталости и кривици као услову опстанка југословенске државе, уз малу помоћ из иностранства,само осавременили и пребацили у наше време. У модерним западним земљама нација је толико моћна и афирмисана да је поистовећена са државом. Да није тако, да је могућа успостава велике светске државе, не би сваке године гладовали милиони несрећних људи. Свака од развијених држава примила би, макар привремено, вишак становништва Африке и Азије и сви би били срећни. Данас је лако изигравати грађанина када пружамо политичку превласт националним мањинама у далеким општинама на границама Србије или се одричемо српског народа у околним државама. Али зашто не дозволимо да се неколико десетина хиљада невољника из Етиопије или из Чада насели код нас, и то не у далекој Лозници, него поред наших станова, на Палилули, Старом граду или Звездари… Ту, наравно, по свој прилици, престају великодушност и широкогрудост.
Жеља да српски народ остане у заједничкој држави или да ужива права истоветна онима која упражњавају рецимо Словенци или Албанци… свакако није подршка етничком чишћењу. На тај би начин било могуће неког старог руског социјалдемократу оптужити за Стаљинове злочине. Својевремено је једна српска опозициона посланица, после хрватске операције „Бљесак” посетила Западну Славонију и своје јако повољне утиске представила као некакву идилу у којој српски екстремисти у ствари не желе да живе у демократској Хрватској. Све то у Западној Славонији у којој је од свих ратом захваћених области Републике Српске Крајине удео жртава у укупном становништву до 1993. био највиши – 3,8 одсто. Неко неодговоран, безобзиран и политички неодмерен, могао би да примети да је само три месеца касније Хрватска војска извела операцију „Олуја” у којој је страдало око 2.000 људи, што је чак и Хашки трибунал, у једној првостепеној пресуди, означио као етничко чишћење и заједнички злочиначки подухват. У чију корист, а на чију штету, су ишли споменути идилични утисци о печеном прасету и српској дечици која се пентрају на главе (добрим) хрватским полицајцима који их штите?
Суд треба да донесе свако од читалаца за себе. Саветујем опрез, исти онај који би предложио и говорници на скупу, која је велику већину нашег школованог света сврстала у етничке чистаче. Наравно, све то када би она, која вероватно ишчекује Нобелову награду а не прекор, савете уопште хтела да саслуша.
(Политика)
