Pročitaj mi članak
(Адванце – Н. Бабић)
Кинески продор на Балкан и заједничка стратегија са Русијом
Осим Русије је у источној Европи у привредном смислу своју прилику видела и Кина која није губила време и из почетка је одмах започела са улагањем у аутомобилску индустрију. Кинеска компанија за производњу аутомобила ‘Great Wall Motor’ отворила је свој први европски погон за монтажу управо у Ловечу на северу Бугарске.
‘Great Wall Motor’ производи теренска возила, фургоне и мини-аутобусе, а свима је заједничко што их покрећу Митсубишиеви мотори и извозе се на тржиште ЕУ. Кинеска компанија BYD.Co која производи електрична возила (аутобусе, аутомобиле, итд) отворила је фабрику у Брезнику, 50 км западно од Софије, а ускоро планира да покрене и производњу високо-брзинских возова који ће повезивати Мађарску, Србију, Бугарску и Грчку.
Осим аутомобилске индустрије и производње возова привреде ових земаља се намеравају оснажити великим улагањима у модернизацију саобраћајне инфраструктуре и то у свим секторима: друмском и железничком, речном и ваздушном.
У Србији су се Кинези већ показали успешнима у изградњи саобраћајница и мостова на Дунаву и модернизацији аеродрома. Након што је у Румунији директор аеродрома Отопени у Букурешту одбио кинеску понуду, прихватили су је у Будимпешти, која је постала центар за техничко одржавање 1000 авиона компанија ‘Air China’, ‘China Eastern Airlines’ i ‘China Southern Airlines’ . Реч је о авионима који полазе из Кине и прелазе Атлантик или иду за Африку. С кинеским новцем је Мађарска изградила и ауто-пут којим се од ремонтног центра долази до међународне ваздушне луке у Будимпешти.
У Србији су сви сагласни за изградњу брзинске железничке линије која ће повезивати Београд и Будимпешту, а којом ће возови да иду брзином од преко 300 км / х. Такође се кренуло са изградњом појединих делова аутопута који ће повезивати Београд, Бургас, Софију, а од Софије до Скопља у Македонији и Солуна у Грчкој. Једна деоница, Коридор 11, је већ је у изградњи, као и аутопут Бар-Бољаре на граници са Србијом којег такође гради кинеска компанија. Италија је покушала „упозорити“ Србију на негативна искуства која су са кинеским компанијама имале афричке земље, али се званични Београд оглушио на ‘пријатељска упозорења’, преноси Пословни Дневник.
Највећи од свих је свакако пројекат који је тренутно у завршној фази израде студије изводљивости, а реч је о пловном каналу који би повезивао Београд са луком Солун у Грчкој . „Канал Београд-Солун“ би полазио од Дунава и преко Мораве и Вардара би избијао на Егејско море. Дужина би му била 1.200 километара и стајао би око 17 милијарди долара, а за осам година би га изградила би га кинеска државна друмска фирма ‘China Road and Bridge Corporation’ (CRBC), иста она која је изградила највећи мост на свету, Qingdao Jiaozhou Bay, којино шет трака и дугачак је 42,5 км.
Многи су овај пројекат оценили као научну фантастику и немогућим за спровођење, но подсјетимо само с којом одлучношћу Кинези приступају договореном на примеру пловног новог канала коће ће кроз Никарагву спајати Атлантик и Пацифик. Са своје стране је Милан Бачевић, србски министар рударства и просторног планирања, пре одласка у Пекинг на преговоре изјавио: ‘Изградња канала Дунав-Морава-Вардар највећи је стратешки пројекат државе и будући да смо га обећали у предизборној кампањи, нећемо одустати’.
Кина је предложила да уз канал Београд-Солун модернизују пољопривредну производњу и изграде мрежу за наводњавање чиме би Србију, Македонију и Грчку делом претворила у житницу Европе која би имала сигурно тржиште, а њиме би, наравно, кинески производи без имало проблема, заобилазећи досадашњу руту преко Црног Мора, допремани у срце Европе.
Како би разумели значај овог пројекта довољно је напоменути како су Русија и Кина врло одлучно приступили његову извођењу, јер је 2011. Турска израдила пројекат ‘Канал Истанбул’ којим би се преко Мрaморног мора Црно море повезивало с егејским морем (Медитераном). Турским би каналом амерички ратни бродови могли избећи рестрикције наметнуте ‘Конвенцијом Монтреаук’ из 1936. која регулише пролаз ратног бродовља кроз Босфор и Дарданели.
Турска је по завршетку студије прихватљивости и са свим довршеним еколошким студијама утврдила како би канал био дугачак око 48 километара, широк 150 и дубок 25, али је након најаве Кине да ће градити канал Београд-Солун одлучила како га неће градити јер би био потпуно бескористан . Пројекат ‘Канал Истанбул’ је дакле доживео исту судбину као што је био случај с Русијом и гасоводом ‘Набуко Вест’.
Руско-кинеска сарадња као део дугорочне стратегије
Ни политика Руске Федерације, а тако ни Народне Републике Кине према Европи (боље речено према југоисточној периферији ЕУ и земљама западног Балкана које још нису њен део) нису две засебне стратегије него су део заједничког плана који је договорен још 2001. када су Ђијанг Цемин и Владимир Путин у Москви потписали Уговор о добросуседским односима и пријатељској сарадњи између Русије и Кине (ФЦТ).
Уговор предвиђа сарадњу у свим стратешки важним секторима привреде, али је нагласио и висок ниво војне сарадње, као и помоћ Руске Федерације Кини у решавању ‘тајванског питања’. Тим је уговором посебно наглашено заједничко наступање Москве и Пекинга према привредним силама које су дефинисане као њихови највећи супарници на глобалном нивоу: Јапану, Европској Унији и Сједињеним Америчким Државама.
У почетној фази је приоритет био достава руске нафте кинеској економији, те руска помоћ Кинезима у модернизовању заостале кинеске војске. Та је сарадња довела до тога да је Јапан, који је 42 године био друга привредна сила на свету, 2010. по први пут у историји остварио лошије резултате од Кине чији је БДП премашио 5878 милијарди долара и има констанатан раст од цца 10% годишње. Први зацртани циљ је дакле постигнут.
Други циљ савеза Русија-Кина је Европска Унија и одлука да се уложе велика средства у привреде земаља на Старом Континенту. То је по њиховом мишљењу главни предуслов да си осигурају продор на ограничено тржиште ЕУ и како се чини нису погрешили у процени.
Стратегију за остваривање зацртаног циља је разрадила Кина и она је у свом почетку тражила индиректан приступ на европско тржиште. За то су се побринуле кинеске нафтне компаније које су са севера Африке енергентима снабдевале земље на југу и југоистоку Европе. Међу ти пројектима је ‘Трансмедитерански гасовод’ који од Алжира преко Туниса допрема гас на Сицилију, потом гасовод Магхреб-Европа (МЕГ) који преко Марока завршава у Кордоби, те опскрбљује Шпанију и Португал.
Када је Кина предложила Мадриду и Лисабону да откупи већи део деоница јавних инвестиција, ове су две земље одбиле кинеску понуду на савет Француске и Сједињених Држава. У каквој се данас ситуацији налазе и Шпанија и Португалија нећемо посебно напомињати, но одбијање понуде на ‘савет’ Француска и САД-а подсећа на одлуке хрватске владе која се ‘промишљала’ па изгубила ‘Јужни ток’, потом увела санкције Сирији у исто време када је ИНА у тој земљи открила лежишта нафте која би нашој компанији у будућем периоду обезбедила више десетина милијарди долара зараде, итд Случај Португала и Шпаније, али и наш, говори како су силе као што су САД и Француска (у овом случају) спремне делити ‘савете’, а за готово сигурне губитке не желе да сносе никакве последице.
Кинези су уложили новац и заједно с либијском државном компанијом NOC 2004. пустили у погон гасовод Greenstream, који је повезивао Либију и Италију. Након агресије НАТО алијансе и свргавања Муамера Гадафија све су се кинеске компаније повукле из Либије, а на њихово место су дошле америчке и француске компаније. Револуције на северу Африке, тзв. ‘Арапска пролећа’, те војна кампања у Малију су, између осталог, за циљ имале и спречавање кинеског продора путем енергената на југ и југоисток Европе, те је Кина била присиљена мењати стратегију такорећи ‘у ходу’.
Ђијанг Цемин и Владимир Путин 2001. потписују „Уговор о добросуседским односима и пријатељској сарадњи између Русије и Кине“ којим су дефинисани сви заједнички дугорочни стратешки циљеви
Нити Сједињене Државе нису седеле скрштених руку и нама је добро познат њихов приступ нашој регији по завршетку Хладног рата. Не треба посебно спомињати њихову улогу у сукобима 90-их и стварање ‘савезника’ и ‘непријатеља’, зависно о околностима.
Што се тиче Грчке, она је уништена на други начин за којега се побринуо ММФ. САД су на југоистоку Европе применили стратегију спаљене земље и постављали послушничке владе како Кина и Русија не би имале што овде да тражe.
На другој страни су у републикама бившег Совјетског савеза покренули низ обојених револуција, од којих је свакако за Вашингтон најуспешнија била она у Грузији и Украјини, те изузетно блиска сарадња с Азербејџаном. Обојеним револуцијама и местом марионетских влада, као и подршком чеченским сепаратистима у ратовима 1991.-1996. и 1999.-2005., САД је покушао da створипрепреку за испоруку руског гаса ЕУ. Како је све то завршило не треба посебно напомињати. Чеченски сепаратистички покрет је угушен у крвавом рату. У Грузији Саакхашвили завршава други мандат ове године, а већ је изгубио парламентарне изборе крајем 2012. У Украјини се Јулија Тимошенко налази у затвору на издржавању вишегодишње затворске казне.
У Србији, од које су и кренуле ‘обојене револуције’, процес демократизације земље је прекинут убиством премијера Зорана Ђинђића. Након свега САД 24. марта 2004. хитно прима Румунију, Словенију и Бугарску у НАТО савез, а касније и Хрватску. Базе у Румунији и Бугарској, као и база Бондстил на Космету су Вашингтону од изузетне стратешке важности јер од њих до Црног Мора, преко Грузије и Азербејџана, без икаквих проблема долазе до енергентима богатог Каспијског мора у срцу Азије.
Европа – Континент који је према уговору из 2001. између Ђијанг Земина и Владимира Путина део заједничке стратегије Кине и Русије
Управо стога су ‘Јужни ток’ и ‘трансјадранске гасовод’ највећа победа Русије у ‘тихом рату’ са Западом. Избацујући из игре ‘Набуко Вест’ је свима постало јасно како су Сједињене Државе изгубиле ову утакмицу, а све захваљујући упорности Москве и Газпрома који ни у једном тренутку нису одустајали од ‘Јужног тока’. Руске напоре је подржала и Кина, која је с пројектима који су већ заживели, онима који се граде или су у припремној фази показала Бриселу и Вашингтону како је итекако присутна у југоисточној Европи.
Да би иронија била већа, Сједињене Државе нису поражене од Русије и Кине, него од свог сопственог ега и то стога што је једина алтернатива руском гасу онај ирански, а Вашингтон због Израела не сме ни помишљати на сарадњу с ‘техеранским клерицима.
Ово свакако није крај приче и у будућности ће сигурно бити још динамичних расплета у којима би земље попут Мађарске, Бугарске и Грчке (које иако су у НАТО савезу не виде ништа спорно у привредној сарадњи са Москвом и Пекингом), те Србије и Македоније могла од сарадње с Русијом и Кином извући дугорочну корист.
