Прочитај ми чланак
Ових дана је један новински текст (Драган Коларевић, Време је за први српски културни устанак, Нови Стандард, 13. август, 2012) нападнут у свим медијима. Нападнут је фронтално, агресивно, синхронизовано, милитантно.
У тексту се, у најкраћем, говори о разним аномалијама српске културне политике у 20. веку и данас, а наводе се и имена „људи из света културе“ која су подржала једног од председничких кандидата у последњој изборној кампањи и који подржавају неке од политичких идеја у идеолошки располућеној Србији.
Додуше, већина наведених имена су из професија које нису нарочито релевантне за културу (певачи, глумци и други забављачи); нема ниједног композитора, филозофа, антрополога, културолога, али то је већ сасвим друго питање. Предмет овог малог осврта није сам Коларевићев текст него природа и интензитет напада на Коларевића лично (напомињем да човека никада нисам ни видео ни чуо) и на његов текст.
И поред индикативности баражног и униформног приступа једном тексту једног човека, сви ови напади не би били забрињавајући и вредни нарочите пажње да нису дошли од људи који поседују мању или већу реалну друштвену моћ: политичара, песника-екс-помоћника градоначелника, драматурга-политичара, театролога-идеолога, аналитичара, професора-аполога-„демократских промена“, романсијера-екс-амбасадора итд. (да не ширимо „списак“).
Да је бар дошло до озбиљне јавне расправе о праву на другачије мишљење, да се развила каква-таква полемика, па хајде-де. Али овако, свако коме је стало до живота у слободном и пре свега правичном друштву мора да буде забринут како поменутим атаковањем на један текст тако и степеном равнодушности интелектуалне јавности према таквом атаковању.
Текст о којем је реч изложен је руглу! Изложен је руглу методама које нас подсећају да, на жалост, мали Гебелси само чекају прилику да постану велики (Фром је о томе писао у Анатомији људске деструктивности).
Први (казани политичар) од припадника ове сложне, мало нервозне братије, између осталог, тврди да, у име основног права на слободу мишљења, Коларевића треба сменити са функције помоћника министра културе Србије. Тај је очигледно умислио да су права на слободу мишљења одликовања која је до јуче делио како му се ћефне, па да тако може и данас: теби ево слобода мишљења, а теби је не дам.
Успут, казани политичар тврди и да је текст скандалозан и антицивилизацијски. Шта се њега тиче што ниједан текст који имплиците и експлиците не позива на насиље не може да буде антицивилизацијски. Ствари иду толико далеко да он „позив на први српски културни устанак“ сматра дословним позивом на устанак против неистомишљеника и да реторика Коларевићевог текста и реторика нове власти (одједном се текст и власт сматрају деловима јединствене целине) настоје да на мала врата „афирмише диктатуру“ (???).
Други (казани песник-екс-помоћник градоначелника) открива парадокс да су сви прозвани у тексту „стваралачки вреднији“ од онога ко их прозива. По тој логици, нико (сем можда понеког филозофа) не би имао право да, на пример, Хајдегеру замери што се до краја живота није одрекао нацистичке идеологије, јер је овај чувар куће бића „стваралачки вреднији“ од ма кога ко би га прозивао. У ствари, изгледа да нико не може да прозива никога од кога сâм лошије пева, свира, жонглира, здушно и од срца упропаштава државу и сл.
Трећи (казани драматург-политичар) навија да „ово“ не остане некажњено. То што је право на слободу говора и штампе неупитна инстанца још од првог амандмана најстаријег устава на свету у овом случају очигледно је ваљало пренебрегнути. А на какву врсту казне се мисли, када се не сме ни поменути, можемо само да наслутимо.
По четвртом (казаном театрологу-идеологу), мишљење у поменутом тексту је „ужасно опасно“. Подсетимо, Коларевић никоме и ничим не прети.
Пети (казани-аналитичар) свој допринос теорији ружења даје тезом да „анализе људи анонимних у широј јавности нису релевантне“. У данашњем глобализованом и никада површнијем свету чак ни генији нису поштеђени анонимности. Значи ли то да анализе анонимног генија нису релевантне? И какве има везе квалитет нечијег размишљања са степеном његове анонимности? У истом стилу, један професор универзитета иде дотле да се пита ко је Коларевић, уопште.
Шести (казани романсијер-амбасадор), један од оних који је љубав према туђим новчаницама и мржњу према властитој земљи претворио у прилику да лепо и удобно живи о државном трошку негде на Медитерану, назвао је текст амбициозно-имбецилним. Одговоран и паметан човек све што напише настоји и да аргументује. Што је коментар екстремнији, аргументација мора да буде убедљивија. Од свих критеријума за вредновање исказа ― синтаксичке и семантичке прецизности формулације, информативности, образложености, објашњавалачке моћи, смелости, једноставности… ― оцена да је текст амбициозно-имбецилан испуњава, бар колоквијално, само последња два. Али, наравно, стриктно гледано, ни њих.
Наиме, под смелошћу се у општој методологији подразумева стваралачки вредна неочекиваност, а не кафанско лупетање, а под једноставношћу се подразумева сведеност исказа, а не његова простота и баналност. Ма како да стоје ствари, интензивирање снаге речи захтева интензивирање аргумената геометријском прогресијом. Али, гле чуда, у читавом коментару романсијера-амбасадора нема ни речи о томе зашто је текст „амбициозно имбецилан“. О Коларевићу и његовом тексту овај коментар не говори ама ништа, али о самом аутору коментара ― више него довољно. (Забављачи су сложни: они немају коментар на „количину глупости“ која је изнета у тексту.)
У здруженом ружилачком подухвату, по једном тексту се пуца из свих оружја, користи се ко чиме стигне, најобилатије шопенхауеровском еристичком дијалектиком: проглашавањем новог помоћника министра културе неугледном личношћу, као да (на страну истинитост такве оцене) етаблираност аутора одређује истинитост његових ставова; неке Коларевићеве идеје назване су суманутим, како би се људи (по природи ствари, већински интуитивно окренути гаусовској нормалној расподели) ужаснули и окренули леђа овој нарочитој девијацији.
Ружиоци у свом здруженом подухвату јако воле да користе трикове проширивања значења текста, шиканирања личности, улепшавања властитог статуса, а ружења туђег ― у фазону, ми смо културни, фини, демократични, а они су варвари окрвављених руку. Незаобилазни трикови су и расуђивање које се не односи на суштину теме (mutatio controversiae) и узимање не-узрока за узрок или, слободније, извођење смисла којег нема из речи онога са ким полемишемо ( fallacia non causa ut causa). Наши ружиоци просто се најеже од милине када се, уместо на чињенице, позивају на ауторитет, који ће изазвати осећање страхопоштовања (argumentum ad verecundiam). Уосталом, људи више воле да верују него да просуђују, каже Сенека.
Ружиоци се увек могу ослонити на трик који нас саветује да тврђење уперено против нас побијамо тако што га учинимо сумњивим доводећи га у везу са неком омраженом идеолошком категоријом (човек старог режима, мрачних сила прошлости и слично). Из исте вреће је и трик да, уместо што се делује чињеницама на интелект, ваља деловати мотивима на вољу, а публика ће, ако има интересе као и воља, одмах бити придобијена за нашу ствар, макар и да је „позајмљена од лудака“, јер грам воље вреди више од тоне аргумената.
Дрскост ових трикова наши ружиоци су чак и превазишли, јер се у класичној диверзији подразумева дискретно и што неприметније скретање са теме, али се то у еристичкој дијалектици одвија „са извесном скромношћу“, па се диверзија ипак бар донекле односи на тему. Чак би било дрско, каже Шопенхауер, да се примедба, у овом контексту, односи на противникову личност, која нема никакве везе са предметом препирке. Наши ружиоци немају осећај за такве финесе, па туку како стигну.
Многи филозофи су проучавали утицај извантеоријских чинилаца на настанак и структуру мишљења (код нас, више од других, Никола Милошевић, који ће таква истраживања назвати психологијом знања). Реч је о поремећају унутрашње логике мишљења, поремећају који није последица неспособности да се мисли, већ извантеоријског чиниоца или групе чинилаца као реметилачких фактора.
Додуше, овде ваља напоменути да су људи бића предрасуда и да се против ове природне или чак онтолошке чињенице не може учинити ништа. Као колективне опсене, идеје некада прерастају у неку врсту застрањења, назовиметафизичких помрачења ума, квазиузвишених развратности, патолошког карикирања датог; на папиру оријентири, идеје се често претварају у пуке калупе, који нагоне да се мисли по инерцији, без личног напора, без стваралачког узлета. Није, међутим, ни теоријски ни практично свеједно да ли ће се предрасуде изражавати кроз ригидну или толерантну природу, као ни какав је теоријски и практични утицај овог или оног појединца на животе других људи.
Да би се открили елементи псеудомишљења, односно поремећаја унутрашње логике исказа, потребно је имати у виду парадигматски контекст, а затим и интересе и страсти који их детерминишу. На партикуларном плану, анализом појединачних исказа, тако нешто је немогуће утврдити. Тешко је, наиме, поверовати да су људи просечне или умерено натпросечне интелигенције (читај: наши ружиоци) лишени здравог разума и да својим интелектуалним способностима нису могли да увиде очите противречности у структури својих исказа. Није, дакле, реч о томе.
Кључни реметилачки фактор овде је, да се не заваравамо, воља за моћ. Када су наши ружиоци осетили да пуцају по шавовима, да им полуге власти (за које су умислили да им припадају по милости божијој и да се о њима може судити једино sub specie aeternitatis) измичу, „спонтано“ су се организовали у ружењу једног текста.
Кажу да је стид врста гнева окренутог према унутра, мучнина која настаје када човек види себе без умирујућих и лажних посредника, у сировој материјалности. Али у бесу и пијанству стида нема. А они који су у нама последњих година убијали и назнаке људског ― у економском, социјалном, моралном, па и еколошком и сваком другом смислу ― управо су такви: пијани од моћи, бесни што им та иста моћ измиче.
