Pročitaj mi članak
(Наше новинарство је одавно, одавно – никакво, само маленом броју појединаца свака част! Примери немуштог писања о ћирилици и о лажном поносу на „парадирањима“ геј-лезб популације. Тзв. електронско новинарство обично је исцрпније, одговорније и корисније од класичног новинарства.)
Често се код нас (па и на страницама сајтова) спомињу новине, новинари и новинарство. Па шта представљају и коме користе наше новине, телевизије, радија, новинари и какво нам је уопште у Србији новинарство као специфична и неопходна професија у друштву?
На први поглед, новинарство у Србији је област слободне друштвене делатности. Оно је слободно, самостално, како рекосмо, само на први поглед. Слободно је по томе што се у њему „свашта“ може наћи. Ни у чему другом не може се рећи да је довољно професионално и слободно. Наше новинарство је у сваком погледу мањкаво, затворено, недовољно оспособљено, с мало детаљно обрађених тема. (Увек треба рећи свака част појединачним примерима.)
Могло би се рећи и потврдити да је најслободнији део новинарства тамо где се углавном новинарски рад не наплаћује, где се, дакле, ради и пише џабе а то је данас ово новинарство које постоји на сајтовима. Оно је често најразноврсније по темама и у појединим темама је и најисцрпније, а понекада чак и најстручније у обради многих питања.
Проблем је елктронских новина у томе што се ту јављају многи људи под псеудонимима и тако је то, често, превише „слободно“ новинарство. Нисмо довољно мудри да кажемо како би се могло на најбољи начин регулисати да се људи морају јавити под својим стварним именом (нарочито у коментарисању испод објављених текстова), а да опет не бидемо лишени сваке могућности да се објављује и под псеудонимом.
Да ли би се могло укинути објављивање под псеудонимима, а да то не буде ограничавање људских права и да не буде компликовање у слању текстова у техничком смислу и успоравање у временском погледу? Ми једино мислимо да би се могло и да би било изузетно корисно да се и у електронском новинарству људи јављају само под својим правим именом.
И то не због ограничавања слобода, него једино ради озбиљнсти у вези са честим очигледним увредама личне и опште природе, каквих често имамо пред очима у свим елктронским оглашавањима. Кад многи људи не били превише лаковерни (а многи су склони да верују и у отворене, очигледне лажи о човеку ако им то користи), онда не би ни увреде биле толико штетне, али како има много људи којима одговара да се о некоме изричу лажи, то је штетно и по човека, и по истину, и по друштво и по друштвени морал.
Примећује се лако да у електронском обавештавању има честих покушаја да се личност дискредитује увредама и лажима, да би неко на тај начин оспорио неке истине и чињенице које је аргументима немогуће оспорити. Ипак, све у свему, треба рећи, по нама истину, да је елетронско новинарство постало не само добра, позитивна, допуна лошем општем новинарству код нас у Србији него и изузетно корисно у ситуацији када имате штампано, телевизијско и радијско новинарство које је такво каквим смо га већ описали малопре.
Новинарство је, по својим одликама, „руднички“ посао. У њему мора да се копа и да се тражи руда као у једном општем великом руднику. У руднику се може копати од злата до свих других метала и угља најнижег квалитета. Ако би се наше новинарство упоређивало с рудником, могло би се рећи да се у нашем новинарству ископава угаљ најнижег квалитета. Онај угаљ који сагорева тек у деловима, а оставља толико пепела да је његово коришћење једва исплативо.
Новинарство треба да буде слободно у мери да не сме да има тзв. табу-тема (забрањених тема). О свему може да се разговара, али је важно како се разговара и да ли је дозвољено разговарати из свих углова. Новинарство мора садржавати сваку струку у обради текстова, а то значи да новинари ваља да буду не само редакцијски, него и спољни јер ниједна редакција нема новинарских кадрова који могу све области да покрију. А и кад би имала, увек је и потребно и нужно чути још неко мишљење. Врло су важни саговорници новина и новинара, при чему кад кажемо новине и новинари, мислимо, наравно, на све видове (штампана средства, ТВ, радио и сл.).
1. Пример: писање о српском језику и ћирилици
Предочићемо то, најпре, на нама најпознатијем примеру ћирилице у српском језику, чиме се бавимо и професионално и друштвено преко Удружења „Ћирилица“, истичемо – све бесплатно, а непрекидно 12-ак година.
То питање у нашем новинарству, може се слободно рећи, и даље је права табу-тема, каква је била и пре десет, и пре двадесет и пре педесет и више година.
Свестрано и стручно обрађивање питања ћирилице је у Србији постало „забрањена тема“ после Новосадског договора (1954) о „нашем“ језику и писму. Кажемо „нашем језику“ зато што је он преименовљаван много пута, а да то преименовљавање нема никакве везе с језичком науком, нити може да име оправдања.
Језик је код Срба већ по оснивању прве Југославије било политичко питање, при чему је лингвистика служила као помоћно и манипулативно средство. Тада је (1954) српски језик коначно политички потврђен као преименован (српскохрватски и хрватскосрпски) на квазилингвистички начин, а ћирилица је тада постала писмо којему је формално у Закључцима Новосадског договора (1954) дата лажна равноправност, а одређена му је судбина стварним политичким налогом о замењивању латиницом која је пре тога била само писмо католичких корисника српскога језика, а већински део Срба, наравно, увек је у хиљадугодишпњем трајању српски језик писао ћирилицом. (Подразумева се, наравно, српски састав ћириличког писма).
Када су, после очигледног разбијања с хрватске стране, лажног српско-хрватског политичког језичког зајдништва још 1967. године, Срби су задржали и у пракси и у језичкој науци и у правним документима (у уставу и законима) „српскохрватски језик“ и двоазбучје, за разулику од Хрвата коју су таква решења питања језика и писма напустили.
Тек када је било очигледно да ће Југославија бити растурена и споља и изнутра, Срби су први пут у своме тада новом Уставу 1990. године дали првенство српском миленијумском писму ћирилици, али на недовољно јасан начин, тако да се ни тада није већинско Српство вратило своме писму, тј. једноазбучју које је у пракси природна појава у целом свету. Српска језичка наука је тада, нажалост, остала у старој области квазинауке сербокроатистике, па је чак саопштила из Удружења за српскохравтски језик и књижевност да је назив „српскохрватски језик научан“ и да га не треба мењати. И тај назив је остао у Уставу из речене 1990. године.
Убрзо су српски лингвисти били споља приморани да одступе па је већ у Закону о службеној употтреби језика и писма 1991. године назив језика био „српскохрватски“, али је наглашено да је исправан и назив „српски језик“ кад се ради о језику који је у српској варијанти.
У том смислу је настављено даље правничко решење питања назива језика и писма ћирилице, па је тек 16 година касније у Члану 10. Устава Републике Србије донета научна референдумска одлука да се српски језик (после стотинак година политичког лутања) поново зове научним имено „српски језик“. Тај је Устав усвојен на референдуму и усвојен је потпуно јасан и лингвистички оправдан Члан 10. који има два става. Један се став, наравно, односи на српски језик и његово писмо, а други став на остале језике и њихова писма, чију службену употребу регулише посебан закон у складу с дотичним Уставом. Тај Члан 10. гласи:
„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава.“
Тај Чалн 10. добро нам је познат јер смо ми (лично) и још наша три члана у име Удружења „Ћирилица“ били позвани на разговор о том решењу код помоћника минитсра за културу (тада је био министар Драган Којадиновић, а помоћник минситра, сада, нажалост, почивши, мр Бранислав Брборић, и предлог тог решења у реченом члану ми смо били пре тога већ упутили споменутом Министарству културе.
Ми смо имали једино још једну реч коју је помоћник министра избацио уз образложење да је то „непотребно, јер се подразумева“. Ми смо знали да је непотребно и да се за довољно разумне подразумева, али смо унапред знали како се код нас тумаче устав и закони, па смо једном речју имали намеру да онемогућимо свака злонамерна, тј. намерна крива тумачења. Та реч је била „њихова“, тако да је цео други став у нашем предлогу гласио:
Да смо били у праву, потврђује се ових дана, јер, на пример, неки кажу да овај други став повезао с првим и написао да је и „латиница писмо српског језика“. Она јесте у нашој настављеној неуставној пракси писмо српског језика, дакле, друго писмо које је у јавности, у ствари, одавно прво, али то Члан 10. Устава Србије нигсде не допушта.
2. Латиница у српском језику је пример масовне неуставности, а новинарство о томе ћути
Нисмо хтели да даље и детаљније ово питање овом приликом објашњавамо. Хтели смо само да дамо пример масовне неуставности која траје у Србији у вези са српским језиком и његовим писмом, а што пропуштајуи власт и српска језичка струка, школа итд. А новинаертво се тиме или не бави или се бави нестручно и манипулацијски. И да, у вези с тим, предочимо како је у томе наше новинарство сасвим немушто (намерно је немушто, или из незнања), јер задржавањем и даље ове тем под „забрањено“ изузетно рестриктивно према објављивању текстова који то објашњавају.
„Политика“ је у томе најречитији пример. Нити хоће сама, преко својих сталних новинара сарадника и сарадника стручњака, да то питање до краја растумачи и објасни, нити дâ да спољни сарадници објаве ни у оквиру познате рубрике „Међу нама“ право објашњење нити хоће сама Редакција да уважи Устав у том објашњавању.
Напротив, од сарадника споља одобрава само текстове који су у складу с једним њиховим чувеним насловом од пре пет-шест година: „Штитити ћирилицу, не запостављати латиницу“. А то, сасвим јасно и очигледно, ниподаштава Устав у Члану 10. Јер Устав не каже да се „српски језик пише ћирилицом а може стандардно и латиницом“, јер нико на свету нема нашу праксу у решењу питања писма (двоазбучје), јер су два или више писама за један језик у једном народу не само непотребна него су трајно немогућа, неодржива. Па, док су насилно одржава, апсолутно су штетна. Та штета се највидније сагледава у убрзаном затирању српске азбуке у јавном исписивању.
3. Да није овог електронског вида новинарства, тема о ћирилици била би готово сасвим забрањена
Само овј пример у вези са српским језиком и његовим писмом потврђује колико је наша штампа (већина је на српском језику, а на неуставном писму) не само дезинформацијска и рестриктивна према истини, науци и чињеницама него је не само у писању о томе непоптуна, лажна и нестручна него је и сама у пракси неуставна, јер српски језик пишу неуставним писмом.
То држава, власт, Влада, министрства за то задужена виде (или ништа одавно и не виде?), али уопште не хају.
Да није овог електронског новинарства, очигледно је да би још једна велика тема била под практичном забраном. Реч је о патриотизму. Ми у нашој штампу, на телевизији и на радију више или немамо ни једне једине речи о патриотизму или ако и имамо, то је све спрдња с тим осећањем које је прородно а најприродније је кад у њему не постоји ни трунка мржње према било коме, него је само реч о љубави према свом народу и свему што је у народу вредно. Ни свака друга љубав (на пример она према супротном полу или љубав према мајци никада и не подразумева никакву мржњу према „туђим“ мајкама и „туђим“ момцима или девојкама) не подразумева, наравно, никакву мржњу према било коме другоме.
4.Пропаганда за мањинску геј-лезб полупацију
Наше новинарство је, на пример, обично рестриктивно и према свестраном тумачењу појаве идеологије геј-лезб популације која је претворена у злоупотребу државе, полиције, целога остатка народа и пише се о томе на тај начин да се сматра нормалним изношење на улицу интиме ове мањинске популације, чија права на необичну љубав и секс нико не угрожава, него се то право користи за насиље над народом и његову провокацију заокупљањем нечим што је интима и нечим што ни по ком основу не може да буде „улично питање“ нити припада врсти поноса који може да тражи улично парадирање и „шетњу“ у ту сврху.
Јер геј-лезб популација је врста необичне потребе мањинских група људи у љубави и сексу, а о љубави и сексу не праве се уличне параде, јер се љубављу и глађу јавно не поносимо, него је то саставни део утољавања једне врсте потребе која је слична глађу. И нећемо ваљда сад да размишљамо о томе да ли је утољавање глади било које врсте за „парадирање“.
Очигледно, реч је о злоупотреби идеологије која хоће да смути један народ до те мере да се он уопште не бави својим нерешеним животним питањима, него да буде окупиран нечијим „правом“ да воли на необичан начин. Јер, човек, кад нађе партнера, сам бира начин љубави и секса.
Наше новинарство ни о томе не пише на стручан начин, не посматра то питање свестрано из угла сваке науке, него је само, најчешће, пука подршка тој идеологији и тим мањинским потребама које се улично и на друге начине злоупотребљавају.
Треба признати истину да је ово елетронско новинарство и у писању о тој теми неупоредиво исцрпније и професионалније и, углавном, одговорније, па тако и корисније у поређењу с класичним видовима новинарства.
(Видовдан.орг)
