Формирао сам синдикат са десет чланова, а онда је један човек постао папа и мој синдикат је нарастао на десет милиона – анегдота је коју је пре неколико година испричао студентима универзитета Дјук у Северној Каролини легендарни лидер пољске „Солидарности” Лех Валенса. „Један човек” је, наравно, Јован Павле Други, папа који је рушио Варшавски пакт, заједно са америчким председником Роналдом Реганом.

Ово је, свакако, признање да синдикални плави мантили и политичке беле крагне најчешће корачају у истом строју. Међутим, док је Валенсина „Солидарност” расла, дотле су синдикати у нашој земљи, некако у исто време, почели да губе чланове. У време самоуправљања радници су били бар формално уважавани. Иако се знало да не могу ни на шта важно да утичу, сви су се претварали како се за нешто питају.

Данас више ни тог привида нема, синдикати под црвеним барјаком слободе и солидарности, углавном завршавају неке „мале ствари” за раднике, и велике за себе. Судећи по привилегијама лидера, рекло би се да су то људи који су се изборили за 28-часовно радно време и 14. плату својих чланова, а не да њихови штићеници правду понекад морају да траже сечењем прстију, гладовањем и лежањем на прузи.

Ако је Валенса био богатији за десет милиона чланова, његове српске колеге укњижиле су 6,3 милиона евра. Бар тако наводи др Миљко Ристић, директор Клиничког центра Србије, откривајући, како тврди, противзаконито финансирање девет синдиката у овој установи. Нова управа на челу са Ристићем, утврдила је да је, почев од 2005, за потребе девет синдикалних организација које раде у оквиру КЦС, годишње издвајано око 700.000 евра. Новац је, према речима надлежних у овој установи, пребациван директно из фонда здравственог осигурања на рачун синдиката, без провере како се средства троше.

Осим тога, истакао је др Ристић за лист „Информер”, утврђено је да су поједини синдикални лидери, примали двоструко веће плате од њихових колега лекара специјалиста. Један од оних за које Ристић наводи да примају плату од 127.000 динара, председник Новог синдиката Живорад Мркић, одговорио је контраоптужбом – како је др Ристић за шест месеци направио губитак већи од милијарду динара. Мркић додаје да „од управе КЦС-а, садашње или претходних, није ни динар уплаћиван на рачун Новог синдиката КЦС-а”, али и оптужује Ристића да је и сам високи синдикални функционер, потпредседник Градске организације Новог синдиката, са решењем за коришћење 88 сати месечно за синдикални рад по највишем коефицијенту.

Тако и у овом случају остаје нејасно где престаје синдикална, а почиње директорска активност. Честе су оптужбе да „заштитници радника” умеју да заиграју и у супарничком тиму, зарад сопствених привилегија. Са друге стране, има случајева да су синдикати једина сламка спаса за раднике, спремни и сами да стану на чело колектива кад вода већ дође до грла. Овај светао пример срећемо у некада чувеном предузећу „Оптика”, у којем су силом прилика синдикалци преузели и менаџерске послове за спас фирме.

Чарке често искрсну и између самих синдикалиста, попут недавног саопштења Синдиката новинара Србије, подружнице Радио-телевизије Војводине (РТВ), које је пренео недељник „Печат”. Новинарски синдикат оптужио је председника Самосталног синдиката РТВ Драгутина Ремецког, како је „радио, али само за себе”. „Од коефицијента који је имао док није постао председник синдиката 3,25, догурао је до коефицијента 6,8. Осим тога, редовно је од послодавца добијао и стимулације, па је прошле године имао већи просек плате него заменик генералног директора”, тврде из супарничког табора.

Да је „синдикални бизнис” појединцима и те како примамљив, сведочи и податак који за „Политику” износи Љубисав Орбовић, председник Савеза самосталних синдиката Србије (СССС), да у „Железницама Србије” постоји чак 28 синдиката, док у београдском ГСП-у има 18 оваквих подружница. Међутим, Орбовић тврди да је једина привилегија синдикалаца у предузећима – то што не могу да буду отпуштени због онога што говоре и раде.

– Њихово је да буду гласноговорници радничких интереса у тој фирми и због тога им је омогућена заштита, као и да годину дана после престанка мандата не могу да добију отказ. Али то и није нека привилегија, ако се зна да током свог мандата морају да учествују у сукобима са послодавцима – објашњава председник СССС.

Орбовић истиче да му није познато да неко од њих добија новац на руке од послодаваца и директора, за своје „услуге”:

– Увек постоји могућност злоупотребе. Да ли добијају нешто на руке, у тај део нити улазим нити знам. То онда нису прави синдикати. Ни по колективним уговорима, ни по закону они немају такве могућности. Ако се испостави да је појединац остварио одређене привилегије за себе, онда то није у складу са колективним уговором и духом капитализма.

Шеф највећег српског синдиката упозорава на други проблем – да се председници синдиката шиканирају и мимо закона губе своја радна место. Зато он и „не види неку превелику жељу и борбу за тим местима”.

– Да ли директори праве своје синдикате и тако настају привилегије, то је већ друго питање. Петнаест синдиката у истој фирми могу да направе или политичке партије, или директори, да би лакше долазили до циљева. Како се који директор мења, он формира свој синдикат. То су такозвани жути, или директорски синдикати. Кад у фирми која има пет хиљада људи, имате синдикат са два или три члана, а послодавац им даје одређене привилегије, простор и плату да не раде ништа, онда је потпуно јасно коме припада такав синдикат – упозорава Орбовић.