Svaki diskurs o političkoj bezbjednosti BiH ubrzo pokaže duboku podijeljenost, shodno ustaljenoj matrici u kojoj se iz Sarajeva gleda jednim, a iz Banja Luke drugim očima na niz političkih pitanja važnih za funkcionisanje BiH. Oprečni uglovi posmatranja bili su očiti i povodom donošenja Rezolucije o zaštiti ustavnog poretka i proglašenja vojne neutralnosti Republike Srpske.

Док за Сарајево доношење поменуте резолуције представља подривање уставног поретка, за легитимне органе власти у Српској управо је у Народној скупштини изгласана резолуција брана која треба да очува Републику Српску од даљег урушавања, и кроз војну неутралност Српску позиционира у по њу најбољи геополитички оквир. Комфоран оквир Српској и БиХ нуди Дејтонски мировни споразум, саздан на слову, а не магловитом духу Дејтона за којим посежу они који Дејтон желе учинити невидљивим и скривеним.

Иако услијед страног интервенционизма прилично нарушен, и оно што је преостало од Дејтона чува Српску. Чува и БиХ, јер у случају потпуног игнорисања овог важног међународног уговора, преговарачке стране (Република Српска и Федерација БиХ) имају право на властите политичке путеве.

Да ли се сваки политички дијалог и свака политичка активност може толерисати у БиХ и гдје је праг те толеранције? Може ли се нека активност подвести под рушење уставног поретка (оног дефинисаног Анексом IV Дејтонског споразума)? Ту границу у БиХ је тешко утврдити. Нормативно-правно, све што излази из оквира Устава, односно свака активност којом се негира уставна структура земље, требало би да буде оквалификовано као рушење уставног поретка и службе надлежне за заштиту Устава и уставности, уставног поретка – требало би да реагују. Kоначно, у Савезној Републици Њемачкој и Аустрији постоје службе под тим називом.[1]

У Босни и Херцеговини и неспорно терористички акт брзо се „излије“ из сектора безбједности у домен политике, као што је био напад на амбасаду САД од 28. октобра 2011. године, када је политички мотивисан припадник вехабијског покрета Мевлудин Јашаревић наоружан пушком калашњиков пуцао по згради амбасаде Сједињених Држава и том приликом ранио једног полицајца. Овај догађај, као и претходни терористички напад, који се десио 27. јула 2010. године, када је Харис Чаушевић поставио експлозивну направу иза зграде полицијске станице у Бугојну којом приликом је погинуо полицајац Тарик Љубушкић, а шесторо његових колега је рањено, скренуо је пажњу на појаву вехабијског[2] покрета у БиХ, односно на безбједносне пријетње које долазе из енклава, у којима припадници ових заједница организују живот по принципима за које се залажу.

О доласку џихад-ратника у БиХ написано је више успјелих књига од којих свакако треба издвојити Босански рат и терор[3], а пажњу завређује и књига Како је џихад стигао на Балкан[4]. Одред Ел муџахид који су формирали, и уопште укупна њихова бројност у БиХ није представљала опасност у војничком смислу по српске снаге. Њихова улога и јесте била другачија, а састојала се у исламизацији Армије БиХ. Изетбеговић је говорио о „новим“ муслиманима, очито дајући предност мисионарској улози придошлица.[5]

„Активности ‘муџахедина’ у Авганистану, Чеченији, Босни и Херцеговини, на Косову и Метохији постале су нека врста парадигме за непринципијелна политичка постављања великих сила, које никада нису одустале од својих покушаја да за сопствене циљеве искористе различите политичке групације у исламском свијету.“[6] Цитирана мисао Оливера Потежице, аутора запажених књига о проблемима у исламском свијету, неизоставна је у дискурсу о вехабијском покрету. Она објашњава прилично толерантан однос западних земаља према вехабијској присутности у БиХ, и неометаном грађењу енклава у којима БиХ као држава готово да не постоји. Уједно, објашњава и прилично благе реакције из НАТО штаба из Сарајева на терористички чин у Бугујну.[7] Чак су и реакције америчке дипломатије на напад на Амбасаду у Сарајеву биле суздржане и чин оквалификовале као инцидент.[8]

Скоро да је постало извјесно да ће у земљама које су некад биле дио Отоманске империје, а данас се налазе на простору пројектоване Уме, јединствене муслиманске државе по узору на Отоманску империју, доћи до радикализације прилика, првенствено у области безбједности, како би се приступило реализацији главног политичког циља идеолога вехабијских покрета – обнови калифата и стварање Уме. „Успостављање исламске државе представља циљ око кога се и данас снажно окупљају бројни исламисти широм света.

Исламска духовност и верска мисао пролази посљедњих деценија, између осталог, кроз своју сопствену глобализацију, без обзира на то што поборници идеје о (поновном) успостављању исламске владе тај појам најчешће врло различито тумаче.“[9] У БиХ су се дешавали терористички напади, и правоснажне пресуде су изречене за поједине, али оно што латентну и много већу опасност представља, јесу енклаве у којима се спроводи, не само мисионарски рад, него и војна обука вехабија. Енклаве присутне на рубовима Републике Српске увезане су и одличне за скривање бјегунаца, за транзит према Западу као логистичка оаза, и неке будуће енклаве за герилски начин ратовања којег вехабије очекују.[10]

Зашто вехабијске енклаве сада, у вријеме када Исламска држава неминовно пада, и када је само питање дана када ова квазидржава неће контролисати ни педаљ Сирије, постају важне. Зато што се дух, односно идеја Исламске државе неће угасити, већ ће њени креатори у моменту и на простору који им буду одговарали, да распламсају њен смртоносан дах. Балкан је у том смислу као створен за нови полигон на којем би опробано средство за отклањање руског утицаја (на Балкану и кинеског), што Исламска држава и јесте била, могло бити активирано.

Стога се посебно у БиХ на повратак, према званичним подацима Министарства безбједности БиХ 115 сиријских ратника, (по подацима обавјештајних структура земаља региона тај број је двоструко већи) мора гледати с посебном пажњом, што се нажалост не чини. Тај важан безбједносни проблем се упорно обезврјеђује или нивелише с одласком малобројних грађана БиХ у Украјину, гдје се боре на страни Новорусије. Полицијски службеници Државне агенције за истраге и заштиту (СИПА) 27. 10. 2017. године су на подручју Бањалуке претресли један стамбени објекат због постојања основа сумње на учешће у оружаним сукобима у Украјини, те том приликом привели једну особу.

Наведене активности реализоване су по наредбама Суда БиХ и Тужилаштва БиХ, с циљем проналаска и привременог одузимања предмета који могу послужити као доказ у даљем поступку,[11] саопштено је јавности, што је била вијест којој се у Федералном дијелу БиХ дало на публицитету. Министар безбједности, Драган Мектић, претходно је јавност упознао да је „горући безбједносни проблем“ за БиХ управо одлазак у Украјину. Тек је долазак генералног секретара Интерпола у Сарајево приморао Мектића на признање да је, ипак, повратак ратника из Сирије, питање које у безбједносном дискурсу мора бити приоритет.

Уједно, министар је истакао да се већ врше припреме за ресоцијализацију ратника-повратника, што би требало да значи да ће их држава преваспитати како би се уклопили у свакодневни живот. Све су прилике да ће вехабијске енклаве у том смислу одиграти већу улогу, и да ће од већег значаја бити ресоцијализација која им тамо буде пружена. Али, како то и обично бива, у БиХ се с дужном пажњом о терористичкој пријетњи говори тек након извршеног терористичког акта. Тада се и превентива као кључна ријеч у сузбијању радикализма и екстремизма који води тероризму, понекад спомене.

Пријетња која убједљивије него било шта друго угрожава БиХ је герила, односно могућност да сиријски повратници, користиће вехабијске параџемате као логистичку инфраструктуру, на миг из једне од амбасада, у БиХ поведу рат за идеју калифата због које су били потегли чак до Сирије. Бакир Изетбеговић је јавно изнио да је обећао наставити дјело свог оца, а према Исламској деклерацији, дјелу Алије Изетбеговића, примат и организацију државе имају Муслиманска браћа, а ову идеју подржава и турски предсједник Ердоган[12].

[1] Служба за заштиту уставног поретка (BfV) у Њемачкој и Служба за заштиту уставног поретка и борбу против тероризма у Аустрији

[2] У Србији се увријежио термин „вехабитског“ покрета, а у БиХ је присутан и израз „селефије“, односно селефијски покрет.

[3] Шиндлер, Џ. Р.: Босански рат и терор, Службени гласник, Београд, 2009. 2011.

[4] Елзесер, Ј.: Како је џихад стигао на Балкан, ЈАСЕН, Београд, 2006.

[5] Шире у Хећимовић, Е.: Гариби: Муџахедини у БиХ 1992-1999., Dan Graf, Београд, 2009.

[6] Потежица, О.: Вехабије – Између истине и предрасуде, Филип Вишњић, Београд, 2007. стр. 9.

[7] Никако другачије не може се објаснити реакција команданта НАТО у БиХ, Дејвида Ењарта, који је почетком августа самоувјерено поручио да је напад у Бугојну „дјело појединца, иза којег не видимо никакве пријетеће активности“. Види на www.croportal.ba/vijesti/bih/1237-nato-miri-na-terorizam-u-bih

[8] Замјеник помоћника државног секретара САД Филип Рикер изјавио је да је терористички напад вехабије Мевлида Јашаревића на Амбасаду САД у Сарајеву акт појединца и да се тако треба третирати. „Појединац је отворио паљбу на америчку Амбасаду с циљем да повриједи Американце. Повриједио је, међутим, грађанина БиХ, полицајца Мирсада Велића, који се херојски понио“, рекао је Рикер на брифингу за медије организованом у Амбасади САД у Сарајеву. Види на www.slobodnaevropa.org

[9] Потежица, О.: Вехабије – Између истине и предрасуде, Филип Вишњић, Београд, 2007, стр. 15.

[10] Види шире на www.srna.rs/ Текст Вехабије – опасност за Српску од 06.06. 2012.

[11] www.nezavisne.com/novosti/hronika/SIPA-pretresla-stan-u-Banjaluci-priveden-osumnjiceni-zbog-ratovanja-u-Ukrajini/449056

[12] Ердоган је велики противних генерала Ел Сисија који је у Египту извршио хапшење и процесуирање Мурсија због протежирања идеологије Муслиманске браће

Izvor: fsksrb.ru

Oznake: džihadisti, analiza, BiH, neutralnost, Predrag Ćeranić