Зашто је нападнут Андреас Јурка?

Душан Достанић

06:00 18.08.2023.

До напада на Андреаса Јурку долази у време снажног раста подршке АфД-у, на који су поједини политичари са власти, као и недељник Шпигл, реаговали позивом на забрану странке

Међу стандардне оптужбе на рачун „популиста”, које се могу прочитати у лево-либералним медијима, али и у академској литератури, спадају и оне да „популисти” шире страхове, нуде лака решења те да, на крају крајева, поларизују друштво и призивају унутрашње сукобе. Тако се тврди да десница и „популисти” живе од подела које сами стварају. У складу с тим, објашњење успеха деснице делује више него једноставно. Наиме, десничари прво преувеличавају или чак измишљају проблеме, да би затим за те исте невоље кривицу сваљивали на одређене групе и тако мобилисали бираче. На тај начин „популисти” подгревају страхове и шире ресантиман, односно деле и антагонизују друштво, нудећи брза и лака решења за предимензиониране проблеме.

Оваквим тумачењем успеха деснице се, заправо, жели рећи да је у друштву све у најбољем реду, једино што је народ сувише наиван, па је десничарима лако да га убеде у супротно. У сваком случају, људи само треба да покажу мало више стрпљења и толеранције када су у питању неке пролазне, ситније невоље. Другим речима, медији поручују да необуздана имиграција – како легална, тако и илегална – људи из страног културног простора нема никакве везе са растом стопе криминала и насиља у европским градовима, и да сигурност није угрожена. Но го зоне можда и нису тако страшне као што се прича. Са друге стране, ако и дође до насилних демонстрација попут оних у Француској или напада на жене у Келну пре неколико година, сигурно је да се кривица не може паушално сваљивати на странце. Тада треба осудити „структурни расизам”, „полицијску репресију”, „нетолеранцију”, лоше социјално стање, или у крајњој линији капитализам…

Решење за мултикултурализам

Решење које се предлаже преко лево-либералних медија и које прихватају политичари етаблираних странака никако није репатријација илегалних миграната и странаца који су умешани у криминалне радње. Тако нешто било би једноставно, односно „популистичко” решење. Уместо тога верује се да ће се ствари поправити уколико се покаже више трпељивости, односно уколико се запосли још већи број социјалних радника, више поради на интеграцији и међукултурном дијалогу, те уколико се снажније крене у обрачун са расистичким предрасудама код домаћег становништва. Изгледа да се решење за проблеме мултикултурализма треба тражити у снажнијем и искренијем мултикултурализму. То је укратко „компликовано” решење које се супротставља оном једноставном – „популитичком”.

Због тога је, после сваког чина насиља или убиства где је починилац странац, главна брига лево-либералних медија да тај случај поставе у већ добро познати интерпретативни оквир. Тада се обавезно тврди да је то појединачан случај и да га не треба преувеличавати, а завршава се са изразима забринутости да ће случај искористити десничари. У сваком случају, насиље које долази од странаца може да се тумачи као изоловани чин, или као резултат дискриминације и лошег социјалног положаја, тек, оно никако не може бити политички мотивисано.

У овакву замку пречесто упадају и иначе добронамерни посматрачи, па чак и бројни либерални конзервативци. Њима је још увек сувише тешко да поверују да су ствари отишле предалеко и да данашња западна друштва нису оно што су била пре 60 година. Они „популистима” замерају што су се упустили у „културни рат”, па стога са своје стране позивају на суздржаност, верујући да ће се ствари смирити саме од себе и да ће се левичарски јуришници у једном моменту призвати памети.

Другим речима, за либералне конзервативце су вокизам, џендеризам, мултикултурализам, идеологија климатских промена и култура поништавања тек мода и ексцес који неће дуго опстати. На крају крајева, нису ли се и шездесетосмаши напослетку упристојили, ошишали и везали кравате? Чак је и Јошка Фишер обукао одело. Либерални конзервативци при томе олако превиђају да су левичари на крају ипак победили, без обзира на промене у стилу облачења, те да се од институција које су постале плен шездесетосмашке левице не може очекивати да ће имати снаге да обуздају и дисциплинују садашњу идеолошку навалу. У сваком случају, и либерално-конзервативни табор „популистима” замера да превише пажње обраћају на ситне испаде.

Напад на Андреаса Јурку

Због тога се не треба чудити што су немачки лево-либерални медији покушали да прећуте недавни случај напада на Андреаса Јурку, функционера Алтернативе за Немачку (АфД) у Аугзбургу и кандидата за покрајинску скупштину у Баварској. Вест о нападу се прво појавила на десним порталима, а тек када се проширила и када је даље игнорисање постало немогуће, стидљиво су је пренели и етаблирани медији – што још једном говори о стању у које је запало новинарско извештавање. Овај случај је карактеристичан пре свега по томе што се никако не може уклопити у већ познати интерпретативни оквир у коме десничари представљају главну опасност. Јер, колико је стање у земљи заиста добро, и да ли „популисти” заиста претерују ако мигранти ноћу могу да премлаћују опозиционе политичаре?

Шта се заправо догодило? Како пише Деутсцхланд Куриер, Јурка је нападнут на путу кући у ноћи између петка и суботе. Тада је наишао на већу групу момака мигрантског порекла. Један од младића из групе је пришао Јурки и питао га да ли је он „онај са плаката”, да би се након потврдног одговора наизглед пријатељски приближио са пруженом руком, и изненада политичара ударио у лице, након чега је овај на тренутак изгубио свест. За то време група је наставила да га удара док је лежао на земљи. Све се завршило са тешким повредама по лицу и телу.

Овај случај заслужује пажњу из више разлога. Прво, може се претпоставити да је реч о политички мотивисаном нападу, будући да је један од нападача желео да буде сигуран да ли је у питању „човек са плаката”. Тако овај случај остаје незгодан за лево-либералне медије, не само због тога што су овде мигранти нападачи, а десничар жртва (а не обрнуто), него и зато што се сада не може играти на карту социјалних проблема. Ови нападачи нису били љути због „неједнаких шанси” или „лоше перспективе” и нису свој бес усмерили ка „симболима репресије”, већ су хладнокрвно напали човека због његових политичких уверења.

Друго, сада се више не може слегати раменима и понављати фраза о „изолованом случају”. Физички напади на чланове Алтернативе за Немачку трају већ годинама, а најпознатији случај догодио се у Бремену када је пре неколико година металним шипкама скоро до смрти претучен шеф АфД-а из тог града, Франк Магниц. Иако се и у том случају може поћи од претпоставке да је напад био политички мотивисан – нападачи нису пронађени, а полиција је обуставила истрагу. Поред тога, физички напади на чланове и политичаре АфД-а и њихову имовину нису реткост, као што нису реткост ни случајеви убистава, рањавања, премлаћивања и групног силовања у којима су починиоци страног порекла.

Треће, након оваквих напада је очигледно да се десница и „популисти” више не могу оптуживати да неосновано шире мржњу и страх у једној земљи у којој владају ред и сигурност. Претученом човеку се не може тек тако рећи да претерује.

Четврто, сада се већ са правом може поставити питање односа према опозицији и другачијем мишљењу. Наиме, напад на Јурку је дошао недуго након што је Антифа Франкфурт пред покрајинске изборе преко свог сајта позвала на обрачун са АфД-ом, и то на „милитантан начин”. Да не буде забуне шта се под тим подразумева, јасно је наведено да је намера да се кандидатима АфД-а „направи пакао од живота”. Не може се тачно рећи да ли су ова објава и напад на Јурку директно повезани, али ипак такви позиви довољно говоре о атмосфери која се ствара, а ни околност да напад долази пред изборе у Баварској заказане за осми октобар није без значаја.

Позиви Антифе на насиље

На друштвену климу непријатељства и стално демонизовање Алтернативе за Немачку указао је и повређени Јурка упитавши да ли је ико чуо за случај да је пет или десет присталица АфД-а на сличан начин напало неког странца у Немачкој. На двоструке стандарде великих медија – како приватних, тако и јавних – пажњу је скренуо и Ајнар Кох, бивши новинар Билда, поставивши питање шта би било да је жртва којим случајем био политичар из редова Зелених, а да су нападачи били десничари? Каква би тада била реакција медија? У истом тексту Кох поставља питање и шта је са реакцијом институција, односно зашто се овим поводом нису огласили ни председник Немачке Франк-Валтер Штајнмајер, ни министар унутрашњих послова Ненси Фезер, ни, иначе у медијима доста заступљени, председник Савезне службе за заштиту устава, Томас Халденванг (ЦДУ). Према Коху, сво троје су својим изјавама допринели да дође до оваквих дешавања.

Наиме, Штајнмајер, који је и сам у младости припадао екстремистичким левичарским круговима, није се устручавао да позива на „одбрану демократије” од унутрашњих непријатеља, а Фезер није скривала симпатије за банде левичарских екстремиста. Она је, такође, недавно позивала да се АфД-у „покажу зуби”. Уз такве изјаве представника власти не треба да чуди што неко опозиционе политичаре дословно шутира на плочнику, нити то да починиоци – као у случају Магниц – никада не буду пронађени. Према речима Петера Бистона, савезног посланика из редова АфД-а, Јурку нису тукли само мигранти, него и медији и политичари. И заиста, није тешко уочити сличност између изјава етаблираних политичара и позива на обрачун које стужу од антифа група, иако је реторика ових других свакако бруталнија. Ове везе очигледно нису пука случајност, посебно ако се има у виду да буџетски новац често завршава у рукама милитантних тзв. антифашиста.

И ту се стиже до још једног момента на који вреди скренути пажњу. Наиме, до овог напада долази управо у време снажног раста подршке АфД-у, на који су поједини политичари са власти (Заскиа Езкен, СПД) реаговали новим позивима на забрану ове странке. Исти захтев је у последњем броју недељника Шпигл изразио и Дитмар Хип.

Иако такви предлози почивају на слабим аргументима, а сами покушај забране би највероватније био одбачен од стране Уставног суда, све чешћи захтеви за забраном као и физички напади на чланове АфД-а показују да је у случају Немачке дошло до принципијелног престројавања земље. Наиме, до сада су у тој „борбеној демократији” само две странке забрањене. Прво је 1952. године забрањена Социјалистичка партија Рајха (СРП), да би 1956. године под удар дошла и Комунистичка партија Немачке (КПД).

Овим двема забранама створен је, веровало се, антитоталитарни консензус и успостављена еквидистанца према тоталитаризмима слева и здесна. Међутим, дистанца према левом екстремизму се лагано смањивала и комунисти су већ 1968. основали Немачку комунистичку партију/марксисти-лењинисти (ДКП/МЛ). Поред тога, од 1964. године у Немачкој више није забрањена ниједна левичарска екстремистичка организација а забрањиване су искључиво десничарске групе. Тако се антитоталитарни консензус изметнуо у општу борбу против деснице.

Посматрано из ове перспективе, разумљиво је да се и Антифа Франкфурт у својој објави позива на дебату о забрани – чиме настоји да легитимише позиве на насиље. Упрошћено речено, ако се опозиција не може угушити позивима на забрану, увек постоје групе које ће је ућуткати на други начин. На то је указао и Петер Бистрон када је рекао да су овакви напади једно од средстава потискивања и застрашивања опозиције и свакодневица у Немачкој.

У том контексту се само од себе поставља питање каква је то држава која много више пажње посвећује сузбијању опозиције, него обезбеђивању граница, или чак елементарне физичке сигурности својих грађана.