Прочитај ми чланакОд неког ко је забрањивао Youtube и Twitter Ердоган се појављује у улози неког ко користи друштвене мреже да мобилише присталице.
Пуч у Турској пропао је онако како је и започет. Вести о Ердогановом обраћању са аеродрома Ататурк и успешној контраофанзиви његових лојалиста наишле су исто тако изненадно као и оне које су им претходиле – о појави пучиста у Истанбулу и Анкари, њиховом заузимању државне телевизије и објави да је земља под њиховом контролом. Све се одиграло за само једну ноћ, али ће се зато о последицама говорити дуго.
Овај текст се тиме не бави. Нема потребе понављати да САД, непосредно или преко Гуленовог покрета, раде на слабљењу и евентуалном збацивању Ердогана са власти јер овај настоји да води политику која ће бити самосталнија од њих, а у то свакако спада и најновије помирење са Русијом. Више је него очигледно да је подршка Керија и Обаме „демократски изабраној влади“ дошла тек пошто су видели да Ердоган побеђује, иначе можете да погодите кога би подржали.
Да је пуч успео, поставили би се исто као према врло сличном, али успешном обарању такође демократски изабраног Морсија у Египту. Ердоган то зна и није случајно позвао на „ослобођење од окупатора“ – јасно је на кога мисли. Овај текст бави се самим пучем и питањем – зашто овај није успео, тј. зашто је Ердоган победио?
Имајући у виду моћне силе које раде против Ердогана и грешке које је овај правио последњих година и у спољној и унутрашњој политици, свако би у тренуцима када су стизале прве вести о томе како војска преузима контролу природно помислио да је Ердоган готов, било већ у току ноћи, било нешто касније – у грађанском рату који би избио уколико овај успе да узврати ударац. Но није се догодило ни једно ни друго – Ердоганов ударац је био тако јак да је до јутра почистио пучисте. Ово није случајно.
Пучисти су у припреми и извођењу пуча направили неколико почетничких грешака, док је Ердоган тако добро одиграо да је постало јасно да је већ имао разрађену стратегију за овакав случај. Дотле да се јавља и сумња да је знао шта се спрема и сам намамио пучисте у замку. Па да видимо у чему су пучисти погрешили.
ГРЕШКЕ ПУЧИСТА
Прва грешка је у редоследу потеза. Заузели су неке улице, мостове, телевизију, генералштаб – али шта с тим? Пуч не може да успе ако се не удари директно у главу, односно уколико се политички лидер који се обара не убије или макар ухапси. Пучисти су пропустили то да ураде и оног тренутка када се Ердоган појавио жив и здрав на аеродрому и позвао своје присталице да се одупру пучу, он је већ напола био савладан.
Операција Валкира је пропала на сличан начин. Штауфенберг је разрадио прави редослед потеза, али му није успело да убије Хитлера. Пошто онда није било друштвених мрежа, могао је неко време да крије од јавности да је Хитлер жив, али само дотле док овај није успоставио телефонску везу с ким треба и огласио се јавности преко радија.
Мајски преврат је у потпуности успео тек када су завереници пронашли краља и краљицу, убили их и показали њихова унакажена тела јавности. Да су Александар и Драга успели да побегну на сигурно и окупе своје присталице у војсци, то би била друга прича. Турски пучисти полакомили су се на то што је Ердоган на одмору, а он је очигледно био спреман да полети кад треба, слети где треба и обрати се коме треба.
Друга грешка је у непостојању довољно јаке базе унутар војске. Успешне пучеве по правилу изводе нижи официри, који имају непосредан контакт са обичним војницима и могу да окупе критичну масу њих око себе. Посебно је важно и да буду добро распоређени у унутрашњости државне територије, дакле не само у престоници, за случај да дође до грађанског рата. Франциско Франко је започео побуну која је прерасла у Шпански грађански рат тако што је развио упориште у Мароку.
Одзив обичних војника пучу против Ердогана очигледно је био преслаб, толико да ни полицију нису могли да савладају, а камоли лојалисте у војсци. Случај где лојалистички авион руши хеликоптер са пучистима посебно је илустративан – пучисти су морали да ураде више да изолују најмобилнију војну технику као што је авијација од домашаја лојалиста. Испоставило се да су Ердоганове чистке у војсци последњих година биле више него делотворне.
Трећа грешка је у неповезаности пучиста са политичким актерима. Није нужно да у успешном пучу учествују цивили – сама војска може да изнедри политичког лидера, као у египатском случају. Али у данашњој турској војсци нема личности каква је некад био Насер, а данас Сиси.
У турском пучу није била видљива веза са политичким актерима из цивилног друштва (прстом се упире на Гулена, али је он у иностранству), опозиционих странака, или можда саме АКП (рецимо да би Давутоглу био идеална личност да су га пучисти врбовали на време). А таква веза је неопходна ако се желе прецизније артикулисати и аргументовати политички циљеви пуча, супротстављени владајућој политици.
Није довољно рећи да се власт преузима „у име демократије и људских права“, ваља и аргументовати зашто то Ердоган крши људска права и није демократа (а притом је скоро добио демократске изборе, што задатак чини још тежим), за шта је потребан политичар који то уме.
ВОЈНИ УДАР У ЛИБЕРАЛНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ
Ердоган је, талентован за држање ватрених говора као и увек, имао више него лак задатак да објасни народу и евентуално колебљивим деловима елита да је он тај који штити демократски поредак у Турској. Након тога и странци, који му иначе нису наклоњени, нису имали другог избора него да га подрже са истом аргументацијом.
Напокон, четврта грешка је у одсуству мобилизације маса. Присталице пуча нигде се нису могле видети на улицама, а није да их нису могли наћи међу бројним незадовољницима Ердогановом владавином. Војни удар има много више изгледа на успех ако се прикаже као популаран. Симовићу и екипи било је неопходно и да народ 27. марта изађе на улице да би се показало да су циљеви ради којих су оборили владу легитимни. На овом питању је Ердоган вероватно најмаестралније одиграо, и то тако да је себи обезбедио стратегију на коју ће моћи да рачуна и убудуће.
Да ми је неко тамо негде пре три године у време протеста против Ердогана на Таксиму показао снимке из овог пуча, рекао бих – Ердоган је полудео и послао тенкове на народ. Али не, догодило се да су Ердоганове присталице, а не противници, ти које се бацају пред тенкове да одбране демократију у Турској. Заиста, невиђени преокрет.
Од некога ко је забрањивао Youtube и Twitter Ердоган се сада појављује у улози неког ко користи друштвене мреже да мобилише своје присталице, које затим делују за циљеве и на начин који би се очекивао од њихових најљућих противника. Кад би ми неко сада показао снимке сличних догађаја који ће се одиграти рецимо за три године, био бих сигуран да се Ердоганове присталице опет супротстављају војсци, јер ми је постало незамисливо да његови противнице после овога уопште могу да се усуде тако нешто да ураде. Он им је у овом пучу једноставно „украо причу“.
Као што рекох, о пучу и последицама ће се још много причати. Оно што нам, међутим, сама чињеница да је пуч покушан и да је у њему доста људи страдало показује јесте да су и у 21. веку војни удари могући, чак и у западним земљама (а то Турска својим припадништвом НАТО и западним моделом либералне демократије de facto јесте). Ова четири питања на којима су пучисти пали, а Ердоган победио, требало би да имају на уму и они који изводе пуч и они који би да га спрече у свим будућим случајевима.
