Прочитај ми чланакДогађаји показују да без српске државе није могуће успоставити и одржати елементарно цивилизован поредак на Балкану.
Да би се коначно разумеле масивност и дуговечност антисрпских исказа, потребно је повезати нешто свакодневно са дубоким и основним. На томе би се дала градити теорија која би могла да објасни ван сумње погрешну политику Запада према Србима, иако, како каже Џефри Нај, они добро знају колико им је општа политика погрешна.
Па тако, све што им се (повратно) дешава на унутарњем плану у актуелним председничким изборима виде само као опомену администрацији, јер они политику неће мењати и зато што је опомена само опомена, док је у Америци сваким даном све боље. Макар тврде да у то верују иако ни то не објашњава како тек корелира са опоменом.
Притом, њихова спољна политика довела је до општег урушавања државности у свету, и то у свим случајивама њиховог директног учешћа у последњим деценијама. Резултат је опште пропадање сигурности и слободе људи, све до основа цивилизације, тако да је у тим деловима света излаз остао само још у миграцији.
Тако добијамо први од кључева за градњу теорије о свакодневној нарушености цивилизацијске сигурности животног круга. Део тога су и опресије које видимо као фашистичке манифестације и расистичке акте, подједнако државе и пучанства. Управо то Срби трпе од усташа (Хрвата), Шиптара на отетим територијама, о чему већина медија никад не извештава.
ПРОСТОРНИ ФАКТОРИ
Тада следствено стижемо и до другог кључа, који мења концепцију и омогућава разумевање и тачније тумачења историје. Ради се о просторним факторима, као што је то Србија на Балкану. А оба кључа могу да објасне настанак државе која је способна да успостави цивилизован поредак и јесу му основа.
Дакле, то није неки било какав поредак довољан да буде конститутиван, него само онај који одговара за цивилизацијску сигурност животних кругова човека и из себе је гради. (На пример, неко попут Хеберлеа је усташама помагао у писању њиховог Устава, али сигурно не са намером да продукује расизам или да пише празна слова, него се тиме само показало шта значи кад недостаје стварни субјект устава, док усташе притом поново показују суштински цивилизацијски дефицит.)
Без тога, без те основе не може бити цивилизоване државе. А посебно не доказаног развоја држављанства, као што подсећа Д. Госевинкел у књизи Заштита и слобода кроз речи Т. Х. Маршала из 1949 и развоју држављанстава – од 18. века грађанских, од 19. века политичких, до 20. века социјалних права. Док се у квазидржавама Шиптара и усташа свакодне срећемо са нарушавањем права Срба до нивоа елементарне цивилизованости.
Тим се и доказује веза оба кључа, као и то зашто неке државе то могу бити, а неке не. Као што се доказује да је на Балкану Србија просторни фактор, као и да су Срби били једини способни међу оним тзв. југословенским народима да изграде државу са поретком цивилизацијског карактера и да су и данас једино они способни за то, и поред свег опањкавања и учињених штета које уназађују животне услове и материјално и идејно.
ШТА СЕБИ ЈЕДАН НАРОД НЕ СМЕ ДА ДОЗВОЛИ
Зато је и било важно опањкати Србе – да би хегемонисти пре свега уклонили Србе као просторни фактор Балкана, замагљујући јасноћу ствари и догађаја кад се то гледа из перспективе просторног фактора. Јер без Срба сигурно не би могла да настане ни тад ни било кад било шта као Југославија, док без свих других појединачно може. Као што је и данас очигледно, без саме и само српске државе није могуће успоставити и одржати елементарно цивилизован поредак. Довољно је видети шта је Еулекс остварио на КиМ, или ЕУ међу својим чланицама када има и такву чланицу као што је Усташка.
Друга оса морализаторске критике Срба заслужује још већу пажњу, јер се односи на нас саме. Ради се о моралисање о партизанима и четницима. Јер то још увек најдубље повређује један исти народ, будући да с еради о одеолошкој уобразиљи изнад људских основа друштва, па и самих догађаја, само ради политике. То је она врста уобразиље против које се побунила Медеја. Један народ то себи не сме да допушта. Док трају све могуће идеолошке размирице, много шта је очекивано; а, кад се заврше, победничка одмазда је гнусна. Посебно за народ као што смо ми, Срби, који имају своју историју.
Нажалост, потврдило се да и победничка одмазда спада међу НАТО стандарде, будући да су још дуго након агресије на Србију њоме правдали шиптарска дивљања, никога за те злочине не изводећи пред суд. А и неће све док се препуштају само утилитарном прагматизму, на коме се додуше да нешто и лично зарадити. И то је историја, коју понављају од Ирака до Украјне.
