Прочитај ми чланак
(Вести)
Уколико буду прихваћене измене Закона о трансплантацији органа у Србији би важила такозвана претпостављена сагласност која подразумева да су сви грађани у случају смрти потенцијални даваоци органа, изузев уколико то изричито не одбију у писаној изјави коју достављају свом изабраном лекару опште праксе!
Према садашњем важећем закону само грађанин који драговољно попуни донаторску картицу може бити и давалац органа. Ову измену и допуну закона иницирао је Републички фонд за здравствено осигурање (РФЗО), а као главни разлог се наводи то што у протеклим годинама у Србији није заживело донаторство у обиму неопходном да се спасе што већи број људских живота, као и због потребе да се смање садашњи велики трошкови за поједине интервенције.
– За дијализу се, примера ради, годишње издваја 40 милиона евра. Ако бисмо успели да трансплантирамо 1.000 бубрега, уштеде би биле значајне, а квалитет живота оболелог био би драстично бољи – наводи пример др Момчило Бабић, директор РФЗО.
Чим се у јавности изашло са предлогом измене постојећег модела, преко блогова и интернета заживела је јавна дебата у којој се већи део учесника противи увођењу претпостављене сагласности. Појединци изражавају сумњу да би оваква измена закона довела до илегалне трговине органима у чијем ланцу би били укључени и лекари, а неки иду тако далеко да замишљају ситуацију у којој би очајан родитељ био спремна и да усмрти потенцијалног донора како би спасао живот свом оболелом малишану којем треба хитна трансплантација неког виталног органа!
Дај да би примио
Србија је и даље на зачељу по броју донора. Док западна Европа и Америка годишње имају 35 донора на милион становника, Србија има тек пет-шест, што је неколико пута пута мање него у суседној Хрватској.
– Највећи проблем тренутно је у обезбеђивању органа. Ако смо сви потенцијално примаоци органа и ако бисмо у таквој ситуацији желели да добијемо орган који је неопходан за трансплантацију, онда ваљда морамо дати место претпостављеној сагласности да смо сви потенцијални даваоци, сем оних који то изричито одбију – каже др Бабић, тврдећи да у цивилизованим земљама није могуће овакво законско решење искористити за илегалну трговину органима.
На породици последња реч
У Европи су оба модела подједнако заступљена, а предлагач се руководио аустријским примером, према коме су потенцијални донори сви они који то изричито нису забранили. Међутим, како истиче др Бабић, породици је остављена могућност да забрани узимање органа од пацијената који је доживео мождану смрт, и ако он није био с тим сагласан.
Многе се дилеме, од етичких па до оних проистеклих из великог неповерења према српском здравству, намећу као прва реакција на предложени модел. Једна од њих је и та шта са сиромашним грађанима без породице, интернета, телевизије и – изабраног лекара.
Има чак и ироничних опаски да је овакву измену иницирао Хашим Тачи у преговорима са Дачићем, алудирајући на то да је бивши вођа ОВК осумњичен за илегалну трговину органима косовских Срба.
Према мишљењу директорке Лекарске коморе Србије др Татјане Радосављевић предложена промена модела захтева јавну кампању која би разбила све страхове код људи.
– У супротном, један број људи би овај модел могао доживети као угрожавање људских слобода. Лично мислим да смо ми као народ у овом моменту ближи постојећем моделу, потписивању картица о донаторству, него увођењу тзв. претпостављене сагласности – каже за „Вести“ др Татјана Радосављевић.
Др Драшко Карађиновић: Оправдан страх грађана
Какво је ваше мишљење о увођењу тзв. претпостављене сагласности потенцијалних донора?
– Подаци о донорима би морали бити потпуно заштићени а предложеним законом би скоро сви били познати. Подаци би морали бити заштићени, јер у супротном би се отворило широко поље за злоупотребе. Црно тржиште органима у свету цвета, па се ствари не могу препустити лекарској етици. Увек постоји могућност да се појави лекар који ће проценити да ће више зарадити на продаји органа него на спасавању живота.
То значи да је оправдана бојазан неких пацијената који страхују да би могли постати жртве ланца илегалне трговине органима?
– Бојазан јавности је потпуно оправдана. Познато је да ни монструозне афере трговине листама чекања на Институту за онкологију Војводине, која траје од 2009. и трговина службе Хитне помоћи Београда са погребницима из 2006. нису решене због упорне опструкције и прикривања у Министарству здравља. Ако те две афере о којима бруји јавност већ годинама нису решене, онда нема сумње да би се се и у области трансплантације одмах развила трговина органима са животним ризиком за потенцијалне доноре.
Како предупредити могуће злоупотребе?
– Када министарство буде решило поменуте две афере, а има све потребне доказе већ годинама, онда можемо причати да су се створили услови за безбедну трансплантацију органа у Србији. Када постоји системска корупција у здравству као што је то случај у Србији, а то констатују званично и Влада РС и Европски парламент, онда нема начина да се спречи трговина органима.
