Прочитај ми чланак
(Момир Јовић)
Пишући о неком старијем времену Словена, преточеном у историју о Словенима, код многих аутора присутан је и термин Протословени.
Према позитивним научним сазнањима та заједничка именица: Протословен, историјски је неодржива. Појам сам по себи не доприноси могућности било каквог разумевања, односно оправдања. Јер, у историјском смислу, као што ће бити наглашено, именица Словен – Словени, у пракси, у науци, историографији, није била у употреби пре другог века после Христа.
Ранија прошлост тог, како се данас каже, словенског народа, све те Словене познавала је под именом: Срби.
Усвајањем ове непобитне чињенице, чисте историјске истине, отклањају се наметнуте заблуде, уважава се сазнање о старости појмова, у смислу – није могуће мешати прадеде и далеке праунуке.
У том смислу, на Балкану није могуће говорити и о пра-Бугарима. То њихово: пра – односи се на време пре доласка кана Бориса, са простора иза Волге. Тако о кану Борису пише Србин, поп Дукљанин, у свом Летопису, односно Барском Родослову. Према Дукљанину, долазак кана Бориса источно од Хема, назначен је: „за време владавине Владина“, што приближно одговара неком кратком времену пре 700.
Праисторијске културе није лако идентификовати са народима који касније живе на њиховим археолошким налазиштима. Стога не знамо ко су били становници културе Лепенског Вира, као што не знамо – у које су се народе (касније) претопили Ловци на северне јеленове (документовани на цртежима шпанске пећине Алтамире). Поготову кад су у питању много старије културе – неандрталци, кромањонци или много даље још старије културе палеолита.
Међутим, Пеласти, затим Етрурци, који претходе класичној цивилизацији Грка, својим писмом упућују на повезаност са Винчанском културом, расадником свеукупне европске писмености, укључујући и сва потом настала клинаста писма блискоисточног и месопотамског региона.
Преко лингвистичких, документованих дублета за име Србин: Рашчани, Кимерци (Кимберци), Ликијци, Трачани, Трибали и многа друга – налазимо Србе (као и каснији општи етноним: Словене) – на просторима ширег евроазијског континента, у тим древним временима. Средином XX века у науци је већ прихваћено учење да су Срби (Словени) имали писмо пре доласка и деловања словенских апостола св. Ћирила и Методија.
* Сазнање да су током шестог века Срби, према Монемвасијској хроници („Византијски извори I“ стр. 283), били већинско становништво на Пелопонезу, па и Порфирогенет наводи да су и у XVIII веку, како он каже „Словени“, од Пелопонеза начинили своју земљу („Византијски извори II“ стр. 7).
Тако, примера ради, Теосран, као неки изузетан догађај, војни успех Византије, бележи да је цар Јустинијан II (685-695; 705-711) са војском (688-689) успео пробити се из Константинопоља до Солуна, „успут је покорио велике масе Словена“ („Византијски извори I“ стр. 226). Исто бележи и Нићифор („Византијски извори 1″ стр. 241), као и Георгије Монах, који наглашава да је цар -‘покорио велико мноштво Словена. једне ратом, а друге је примамио себи речитошћу“ („Византијски извори I“ стр. 248).
Сасвим је за очекивати да су Срби били бројно становништво средње, а посебно северне Грчке. То документују српске хришћанске епархије: Језерска и Радовишка – под митрополијом Ларисе; Драговићка – под митрополијом Солуна; Великаја и племена Смолена – под митрополијом Филипа (престони град Филипа II). За ове грчке области није немогуће рећи да су то биле словенске епархије. Јер: још северније, из теме Стримон (северна античка Македонија), цареви су, да појачају одбрану од продора Арапа, вршили пресељавање становништва у Малу Азију. Из шире области Струме и Струмице, цар Констанс II (641-668) је преселио велике масе Словена у Малу Азију, као што истиче Георгије Острогорски („Историја Византије“ стр. 132), где су ти „Словени“ према својој ранијој постојбини, подигли свој град Сервогордон, одн. Гордодсервон (на јужним рубним областима теме Опсикија). Од ових српских војника (јер свој нови град нису назвали Словенски град, или пак Македонски град, мислећи на садашњу распрострањеност Македонаца на том простору Струме) већ 665. године прешао је јак одред од пет хиљада људи Арапима, који су их населили у Сирији. код Алепа (Г. Острогорски „Византија и Словени“; стр. 24).
Нови талас пресељавања Срба из теме Стримон извршио је и цар Јустинијан II, одмах по доласку на престо (685): насељени су такође око Сервогордона. На VI Васељенском Сабору, одржаном у Константинопољу 680/681. године, међу учесницима Сабора помиње се Србин, епископ Гордосервона, према црквеним истицањем скромности „Исидор. недостојни епископ Гордосервона“ (Манси „Сацрорум…“; ТОМ XИ 643: потом и у литератури Г. Острогорски „Византија и Словени“; стр. 57; М. Јовић „Србија и…“ стр. 15).
У контексту укупних хрватских настојања, да. ако је το могуће. и не помињу Србе, посебно не у старим документима, тако и Тома Маретић. иако је неоспорно знао за име тог српског града Гордосервона – Сервогордона, употребљава Порфирогенетову изведеницу да је y питању народ: Слависијани; Порфирогенет помиње Словене као народ кога су његови претходници. цареви, преселили у тему Опсикију, име града Гордосервона-Сервогордона и не наводи. изјашњавајући се само – да су у питању Слависијани -Слависианои („Византијски извори Н“ стр. 73, 77). Цар Јустинијан II преселио је још већи број, јер како каже Г. Острогорски: „могао је створити војску од 30.000 људи“, чинећи тако „најмање четврти део целокупне тадашње византијске војске“. Но, Г. Острогорски продужава саопштавајући да је већи део и ових „Словена“ изневерио Византију, прешло је двадесет хиљада бораца Арапима, „па су услед тога Византинци претрпели тежак пораз“ („Внзантија и Словени“ стр. 56).
Према сведочењима Теофана, Србин пореклом био је и цариградски патријарх Никита („Византијски извори I“ стр. 233-234), а како истиче Константин Јиречек, то није био једини међу епископима тог порекла, тог времена („Историја Срба И“ стр. 99). Имајући и овај податак у виду, управо сто година пре официјелног покрштавања Срба (872. или 876. године), могуће је y пуном светлу сагледати важност поменутих српских епархија по северној Грчкој. Јер Срби су имали своје светитеље: кнез Јован Владимир Дукљански (999-1016), Прохор Пчињски, Гаврило Лесновски (код Кратова), Јоаким Осоговски (у Осоговским планинама код Брегалнице) – сви из раног XI века.
Велесова књига
Још је на самом крају Првог светског рата академик, пуковник Изенбек, пронашао дашчице исписане старим писмом са текстом посвећеном богу Влесу/Велесу, познате као словенска Велесова књига. Но ипак, у Југославијама, о том налазу није писано. Задржало се мишљење о словенској писмености тек од св. Ћирила и Методија. Док житије св. Константина Ћирила бележи постојање на српском језику: Јеванђеља и Псалтира, које је св. Ћирил у Херсонесу сам затекао. У том запису пише:
„Нађе Јеванђеље и Псалтир, писан словенским словима и нађе човека који је говорио тим језиком, и говорећи ц њим, примрго је силу речи“1
Овај изнесени податак у супротности је ца претпоставком да су св. Браћа, како су били родом из Солуна, где су, живећи на простору Срба и њихових хришћанских епархија, за очекивати је, добро познавали српски језик. Рачунајући управо на њихово познавање тог српског језика, велики патријарх Фотије (858-867; 877-886), уз цара Василија И (867-886), желећи да уважи тражење кнеза Растислава Моравског, поверио је св. Браћи да изврше покрштавање средњоевропске Моравске, као потом и Срба на Балкану. Св. Браћа су, бар тако произилази, према времену кад су пошли у Моравску, за изразито кратко време превели важне богослужбене књиге са грчког на српски језик. Па чак и Т. Маретић бележи: „А Солуњани су у оно доба говорили Славенски“.2
Управо тај податак, да је св. Ћирило, преко преводиоца тек, разумео затечене свете књиге на српском језику, наводи на закључак да св. Браћа нису били Срби, али није схватљиво да у Солуну нису научили српски језик. Јер, језик Јеванђеља и Псалтира из Херсонеса је већ био на српском језику. Па, целих девет стотина година раније, Овидије, док је био у изгнанству у Тарсу (црноморски град), према његовим писмима, жалопојкама за Римом, језик који је ту у Тарсу научио – био је српски.
Р. Пешић такође бележи да је пољски краљ Болеслав Храбри (992-1025), по заузимању Кијева 1018. године: „уништио или понео са собом многа важна документа и дохришћански летопис – Великое летописание – као и Библију у рукопису, који је представљао превод из времена Јарослава Светог (978 – 1054) од стране херсонеских преводилаца“.
2. Т. Маретић „Славени у давнини“ стр. 48.
О Велесовој књизи објављено је: Борис Рабиндер „Живот и религија Словена према Влес књизи“, али и одмах потом „Велесова књига“ са исцрпним објашњењима и преводом Р. Пешића.
Консултујући ове уважене ауторе, произилази да је „Велесова/Влесова књига“ настала, односно да су почеци њена писања на дашчицама били у IV веку: јер, помиње се праотац Ор, потом Асколдом и Рурик. Такође и имена готских и хунских вођа: Германареха и Галареха. Германарех је умро 375. године; то уједно одређује време кад су писане те дашчице. Писац наводи причу о Кију и његовој браћи, али и о „граду који се гради“.1 Под тим градом подразумева се Кијев, а према пољским изворима, посебно Стријковском, стоји да „Кијев је саграђен 430. године, то може знатно да прецизира Кијево време“.2
Р. Пешић у вези Стријковског наводи да је његову тврдњу „засновао на предруриковским летописима писаним у Кијеву, а које је запленио Болеслав Храбри. (Касније је Раздивал такође запленио мноштво књига и докумената о Кијеву. Њихова каснија судбина није позната)“.3
На овај начин дошло се до приближне или тачне године почетка писања Велес таблица. Али, анализом таблица и потом објављене књиге, може се закључити: према запису о Германареху, затим о кнезу Кију и његовом подизању града Кијева, евидентно је да су досад пронађене таблице писане у размаку од пет векова (од IV до IX века).
2 Р. Пешић „Велесова књига“ стр. 42, 51.
3 Р. Пешић „Велесова књига“ стр. 51.
Укупно је пронађено четрдесет и пет дрвених дашчица са текстом Велес књиге, од стране белогардејског пуковника Изенбека, у августу 1919. године, на имању породице Задонски.
Први објављивач Велесова књиге са ових дашчица, Б. Рабиндер износи, имајући у виду да се помиње Рурик, а нема никаквих вести о кнезу Олегу: „то може да буде доказ да је књига завршена око 870. године.1 Док Р. Пешић бележи да је Велес књига: „… у ствари хроника писана словенским писмом и језиком на дашчицама, и излаже историју Словена у периоду од 650. године пре Христа до IX века наше ере“.2
Како је име Рус/Руси, временска последична именица, књига уједно показује време свог настанка, кад су се ти наводни Срби већ назвали по локалном, и то варјашком хероју Рурику: Руси.
Податак о Варјазима принуђује претходно раздвајање појмова: Норман и Варјаг. Јер су Новгород и његово руско становништво дуго били у борби са Норманима – Викинзима, које је протерао Ререк са браћом, којом приликом је изгинуло десет хиљада Нормана.
Стога Р. Пешић исправно закључује: „Било би чудно да је после тога (ове битке) Ререк (да је био Норман) кренуо на југ да осваја кијевску Русију, а да Норманима непријатељски Новгород остави себи иза леђа“.3
2. Р. Пешић „Завера порицања“ стр. 64; „Велесова књига“ стр. 21.
3 Р. Пешић „Велес књига“ стр. 52.
Ререк (Рурик) је као кнез Новгорода отишао у Кијев, у свој руски град, те се једиnо може разумети: Варјази нису били Нормани – Викинзи. Варјази су, у ствари, западни Словени или Венди. У том својству Ререк долази у Кијев, не као Норман, јер: „Кијевљани нису знали нормански језик“,1 стога у Кијев ни трговци Нормани нису долазили.
Поред овог важног податка треба истакнути да по Влес књизи река Волга је још називана својим старим именом: Ра. Тада су Готи живели код Азовског мора, јер га Влес књига бележи као Готско море:
„До тог доба су наши оци били на обали мора, уз реку Ра и са великим тешкоћама су преко ње пребацивали своје људе и стоку на ту обалу, идући ка Дону и тамо су видели Готе“. Готи су им препречили пут: „тако су морали да се бију за ту земљу и наш живот“.2
Ипак изненађује да Р. Пешић наводи: „Морамо признати да о њима (Кимерцима) не знамо много“. У вези објашњења ко су Кимерци, Р. Пешић наводи три могућности:
* да су живели у Украјини, потиснути од Скита у VII веку пре Христа (са овим податком приближава се Херодоту – VII 20), мада нису исте полазишне ни исходишне области у питању;
* Кимерце налази „лоциране на левој обали Елбе“ (о овим Кимерцима на Елби Херодот ништа не пише, али треба узети у обзир да Херодот није могао да у свему буде у праву);
* налази Кимерце као део сумерске цивилизације (према доступним изворима и то је нејасан податак).
Међутим Пешић бележи податак из Велесове књиге: „Наши оци су били Кимерци“.^ Но, још је загонетније: „Били су Кимри (Кимерци) оци наши, и ти су потресали Рим, а Грке су растерали као преплашене прасиће“.!
2 Р. Пешић „Велес књига“ стр. 41. Ово „море уз Ра“ (Волгу) односи се на Каспијско језеро, море.
3 Р. Пешић „Велес књига“ стр. 58.
По другом наводу из Велесове књиге, записан је супротан податак: „Русију су разбили Грци и Римљани и пошли су морском обалом до Сурожа и тамо створили Сурожски крај, јер је био сунчан“.2
Дакле, после напада на Русе, Руси су пошли на Сурож (данас је το Судак на Криму). Вероватно су до тада били у областима изнад Крима, одакле су их отерали Грци и Римљани, област коју мапе бележе као Сарматију или Кимберију.
Могуће је очекивати да су у то време Грци били на северном приобаљу Понта, али да су Русе нападали и Римљани и то око Крима, ο томе нема историјских података. Према самом тексту Велес књиге стоји:
„Римљани су нам завидели и смишљали зло, дошли су својим колима и железним оклопима и ударили на нас, и зато смо се дуго бранили и избацили их из наше земље, а Римљени видевши да одлучно бранимо свој живот, оставили су нас на миру“.3
Овакав опис напада Римљана на Русе једино се може повезати са нападом Рима на просторе Дунава, односно још северније, у пределу српских планина, за ратовања императора Валенса (364-378) у пределу ердељских Карпата.
2 Р. Пешић „Велес књига“ стр. 44.
3 Р. Пешић „Велес књига“ стр. 45.
„Велес књига“ је образац верског живота Словена у предхришћанском времену (према веку када је та књига настала, име Словен – Словени већ је било одомаћено код многих). Нешто као стари култ и религија Аменофиса Аменхотепа IV Ехнатона (1370-1353) и „религија старих Словена била је религија радости. Празници живих као и оних (светковина) организованих за мртве, увек су обележавани песмом и игром“.1 Код Ехнатона „цвећем и воћем, друге жртве нису приношене“ уз песме: изласку и заласку Сунца.2
Ο религији времена служења богу Велесу/Влесу, писао је и Натко Нодило „Религија Срба и Хрвата“ или касније издање „Стара вјера Срба и Хрвата“ (данашњи Хрвати тешко да би наводили ову књигу, и да ли би је поново објављивали са овим поретком односа: Срби – Хрвати).
О прастаром српском богу Велесу/Влесу писао је и добар познавалац старе српске религије и обичаја, Веселин Чајкановић: „Неколике опште појаве у старој српској религији“ где се В. Чајкановић изјашњава да се стара, прехришћанска „српска религија своди на култ предака“.3
Но, имајући у виду да се све старе познате религије, чак и пре него што су постале религије, све још из домена: шумских, тотемистичких божанстава, да су све укупно узевши прослављале – искључиво култ предака. То је подразумевало пренос свих особина предака на потомство: знање, поредак, памћење, устројавање потомака у духу јединственог заједништва.4
2 М. Јовић „Историја Старог века И“ стр. 233.
3 Према Р. Пешић „Велесова књига“ стр. 80.
4 Видети: Џемс Џ. Фрејзер „Златна грана“ стр. 80.
„Велесова књига“ у овом издању уваженог Р. Пешића (до сада једином издању на српском језику), обрађује и доноси превод до данас нађених, укупно четрдесет и пет дашчица. Посебну вредност књиге и Р. Пешићева превода, чине приложени факсимили оригиналног текста (као кад је y питању неко научно позивање на документ, писма без вокала – па и овде је, мада је y питању чиста српска ћирилица, али не штампана Гутенберговим изумом – стога пружа све могућности, ако је неко у стању: неком другомишчитавању)1.
Но свакако, уз овај превод и коментар Р. Пешића, те уз претходну књигу Б. Рабиндера, чак и код злурадих Срба – више није могуће заступати мишљење о некој ранијој неписмености Срба – Словена. Ту су још подаци из житија св. Тшрила, ту је и писмо Ликијских Срба – Личана Мале Азије, на њиховој стели из Срба, названој од Грка: Ксантос Сгела. Ту су и лидијски лиђански споменици, као: Изгинулим ликијским коњаницима, те Циппо ди Перугиа.
1. Влес/Велес књигу чини можда и већи број давно изгубљених дрвених плочица (нађено их је свега четрдесет и пет), које је пуковник Изенбек пронашао у Украјини 1919. године, на имању породице Задонски. Још је Б. Рабиндер писао:
„Текст на овим дашчицама био је исписан словима непознатог писма. али врло сличиог ћирнлици, тако да је био бар дешифрован“.
Према више него успешном, потпуном преводу од стране научника Р. Пешића, показало се, то старо гшсмо је најприближније. скоро идентично са српском ћирилицом. Какав би понос у светлу свих сазнања, и ћириличног поистовећивања „Ксантос стеле“ из 2800. године са српском ћирилицом, доживео Вук Стефановић Караџић, одбациван у своје време. То је код њега било несхватљиво надахнуће да он, од свих расположивих графема славјано-сербске. рускосрпске редакције и поретком писма српских средњовековних повеља – одабере писмо очишћено од свих сувишних полугласова. које ће стотинак година касније омогућити дешифровање и превод Винчанског писма. Ксантос Стеле и Повоја Загребачке Мумије!
Вук Стефановић Караџић писао је свој „Ријечник“ осамдесет година пре него је откривена Винча, стотинак година пре откривања Лепенског Вира – а потом: све се уклопило. Као да је Вукова ћирилица била недостајућа коцкица мозаика, који ће се сложити стотинак година касније. Б. Рабиндер наводи да је нордијска теорија историографска школа (коју треба поистоветити са берлинско-бечком школом Илије М. Живанчевића) намерно створила Словенима комплекс далеко каснијих дошљака (V-VII век после Христа), на укупна сложена питања и судбинска заплитања око балканских и не само балканских историјских проблема – толико касно, да је давно раније све већ било дефинисано (подразумевајући долазак Словена – како су сви онi називали Србе – на Балкан однекуд иза Карпата, тек у ствари током шестог века).
И овај изнесени став Б. Рабиндер заокружује тиме да су у ствари: Кимери, Скити, Анти, Кијевски Руси – последицом злонамерних тумача – разврстани у потпуно различите народе (који у свему томе не носе никакве заједничке особине; све су то, према таквим схватањима, били неки други народи). Али тај Рус пише:
„У ствари, то је увек исти народ, који говори исти језик и има стабилан континуитет своје религије… Ово уситњавање словенске историје чињено је намерно, не грешком“. Бар овом цитату није потребан никакав коментар!
Б. Рабиндер је рођен у Русији, 1909. године. Ову своју књигу напнсао је на француском језику (издавач српског издања те књиге наводи њен францускн оригинал: „Vie et Religion des Slaves selon le livre de Vies“ – али не доноси које је године. и где, на француском објављена та књига). Но уопште за писменост – цивилизацијски скок народа, који је поседовао то, за увек, ванвремено достигнуће: Писменост увек упућује на изразито развијену цивилизацију.
(Наставиће се)
