Прочитај ми чланакТужилаштво за организовани криминал (ТОК) похвалило се како води преко 50 поступака против садашњих и бивших јавних функционера због кривичних дела такозване "високе корупције" и "тешке корупције". Тешко је не приметити да међу њима нема случајева у којима се помињу високи функционери актуелне власти. Нова.рс подсећа на неколико случајева којима би надлежне институције морале да се позабаве.
Тетка из Канаде
Један од најневероватнијих случајевима чија је бизарност досегла толике границе да је са временом прерасла у спрдњу, свакако је случај Александра Вулина и тетке из Канаде. Све је почело 2012. године, када је Вулин постао народни посланик.
Са те позиције поднео је извештај Агенцији за борбу против корупције у ком је навео да је власник дела стана од 107 квадрата и две године касније на проверу Агенције за борбу против корупције долази и куповина овог стана када почиње, може се слободно рећи, урнебесна играрија Александра Вулина.
Цена стана од 107 квадрата недалеко од београдске пијаце Ђерам износила је 229.620 евра, а паркинг место у истој згради 15.000 евра – укупно 244.620 евра. У уговору се наводи да су супружници прву рату од 40.000 евра уплатили продавцу 22.10.2011, али и да обавезују да ће преосталих 204.620 евра уплатити најкасније до 30.09.2012. године на девизни рачун Филиповића, писао је КРИК.
Према Вулиновим тврдњама, његова супруга Наташа је позајмила 205.000 евра од своје тетке Мире Милић из Канаде и они су истог дана новац исплатили продавцу. Наташа је испричала да је новац дала на руке Филиповићу у просторијама његове фирме. Две године касније ово је испричао и Вулин у Агенцији, али је и мењао исказ и најпре је говорио како је стан платио од продаје имовине, а потом рекао да је стан платио од позајмице супругине тетке из Канаде.
Као доказ, доставио је признаницу с потписом његове супруге Наташе на којој је писало да је примила новац и да је рок за враћање десет година. Потписа тетке из Канаде није било.
Децембра 2015. извештај о контроли имовине Агенција је послала Тужилаштву за организовани криминал, али је јуна 2017. ТОК обуставило поступак против Вулина. Тужитељка Тамара Ристић која је водила случај утврдила је да министар није злоупотребио положај и примио мито. Навела је и да је утврђено на који начин су Александар и Наташа Вулин прибавили новац, иако супружници нису понудили ниједан валидан доказ за то. Осим тога, Тужилаштво за организовани криминал се прогласило ненадлежним тврдећи да Вулин у тренутку куповине стана није био функционер, писао је КРИК.
Да ствар постане још бизарнија, Вулин је током гостовања на ражимској телевизији испричао шта је све могао да уради да прикрије да је власник стана и тако завара државне органе, „уместо да стан пријави на неког другог, да све слаже од почетка до краја и да буде миран и сигуран“.
Затим је на питање новинарке КРИК-а на који начин је у Србију унело 205.000 евра пошто подаци о томе не постоје у Управи царина, Вулин је казао да је новац унео из неколико пута иако је Агенцији претходно пријавио да је суму за стан уплатио као целину.
Ова прича резултирала је тиме да су три тужилаштва – Прво основно тужилаштво у Београду, Тужилаштво за организовани криминал и Више јавно тужилаштво у Београду – сматрала да у овом случају нема разлога за њихову реакцију па је афера тетка из Канаде остала само на нивоу српдње и постала изрека којом се описују безочне лажи.
— СРБИН инфо (@srbininfo) May 18, 2021
Случај „доктор Смрт“
Министар здравља Златибор Лончар потписао је 2002. године уговор у куповини стана са супругом Сретка Калинића, најпознатијег и најбруталнијег убице земуснког клана, открио је КРИК пре неколико година, и то није једина веза актуелног министра са озлоглашеним кланом.
Он је такође, како су открили репортери ове мреже, састављао извештаје о здравственом стању Петра Панића Пане, криминалца блиског овох групи, захваљујући којим је овај одлагао суђења, а у једном од њих је након бројних одлагања наструпила застарелост.
Што је Лончаревог уговора за стан тиче, он је потписан 10 дана након смрти црногорског криминалца Веселина Божовића који је преживео покушај убиства али му је Лоначар убризгао нешто у инфузију након чега је овај наводно преминуо. О свему овоме причали су сведоци сарадници у поступку против земунског клана, рекавши да је Лончар у вилу у Шилеровој долазио „сваки други дан“.
О везама министра здравља и ове криминалне групе говори и више фотографија које су испливале у јавност након што су овако страшне информације обелодањене. Неке је приказао јавно бивши министар Велимир Илић и на једној од њих Лончар се грли са Душаном Спасојевићем.
Александар Вучић и бројни Лончареви сарадници су покушали да га „оперу“ на прилично несрећне начине, рекавши тако на пример да се Лончар фотографисао са припадником земунског клана само зато што му је овај оперисао оца.
У интервјуу за НИН и КРИК бивши шеф криминалистичке полиције Родољуб Миловић говорио је о криминалним везама Златибора Лончара, рекавши да је министар тада вршио притисак на Зорана Вукојевића Вука, једног од сведока сарадника који је касније убијен, да не сведочи против земунског клана.
Мали и 24 стана у Бугарској
У време када је Синиша Мали радио као економски и финансијски саветник тадашњег првог потпредседника Владе Србије Александра Вучића, где је био задужен за преговоре с Уједињеним Арапским Емиратима око улагања у такозване капиталне пројекте, постао је власник 23 луксузне некретнине у бугарском летовалишту Свети Никола, открили су новинари КРИК-а.
Користећи просечну цену апартмана у комплексу, новинари КРИК-а израчунали су да је вредност ових некретнина око пет милиона евра, а будући да годишња примања Синише Малог у том тренуку нису прелазила 34.000 евра, отворило се питање одакле му новац за куповину луксузних апартмана.
Новинари КРИК-а открили су да је Мали, осим бугарских некретнина, поседовао два стана и три гараже у близини Вуковог споменика у центру Београда. Станови величина 131 и 160 метара квадратних налазе се у „Оази“ – ексклузивном стамбеном комплексу који има централни дворишни парк, базен, супермаркет, фитнес-центар, целодневно обезбеђење, подземну гаражу на два нивоа и остале садржаје.
Квадратни метар у „Оази“ кошта око 3.000 евра – двоструко више него у осталим деловима Београда. На основу тадашњих тржишних цена вредност градоначелникове имовине у „Оази“ била је већа од 800.000 евра.
О прљавим пословима Синише Малог говорила је након развода и његова супруга Марија Мали, мотивисана тиме што је остала без старатељства над њихово двоје деце, а испричала је и да ју је уценио, заједно са његовим адвокатом Игором Исаиловићем, да му помогне да слаже Агенцију за борбу против корупције.
Афера „кофер“ и 100.000 ничијих евра
Када је 11. јануара 2006. полиција упала у стан вицегувернера Народне банке Србије Дејана Симића, ухапсила њега и Владимира Заграђанина, директора маркетинга СПС и члана Градског одбора те странке (уједно и кума Ивице Дачића) под оптужбом да се у торби, нађеној поред њих, налази мито у износу од 100.000 евра, чинило се да је ствар потпуно јасна, писао је Истиномер тада.
Ту акцију полиције „за длаку“ је избегао тада високи функционер СПС Ивица Дачић, пошто је отишао само 15 минута раније јер га је на хитан састанак позвао тадашњи генерални секретар Владе Дејан Михајлов.
Ова прича стигла је потом и до суда, али је 2010. године дошло до промене судије па је поступак проти вСимића и Заграђанина почео испочетка.
Оценивши „да нема довољно доказа“ судско Веће Вишег суда у Београду, којим је председавао судија Данко Лаушевић, ослободило је Симића и Заграђанина свих оптужби. Судија је образложио да у доказе нису уврштени прислушкивани разговори, ни извештај БИА о мерама надзора, јер није испуњена законска обавеза да у захтеву за примену оваквих мера буде написана сумња због чега се то ради.
Обојица судија који су водили процес против оптужених у афери „Кофер“ унапређени су током реформе правосуђа.
„Судија Омер Хаџиомеровић, који је до краја прошле године као судија Окружног суда водио поступак о афери „Кофер“ постао је судија Апелационог суда, док је судија Данко Лаушевић, председавајући Судског већа Вишег суда у Београду, које је донело ослобађајућу пресуду, пре реформе био судија Петог општинског суда“, писали су медији 2010. године.
И коначно, у фебруару 2011. године, Апелациони суд је саопштио да је одбио жалбу Вишег јавног тужиоца и потврдио пресуду Вишег суда којом су Симић и Заграђанин ослобођени оптужбе и тако се афера „кофер“ скончала као да је никада није ни било.
— СРБИН инфо (@srbininfo) May 18, 2021
