Прочитај ми чланакКључни корак који ће довести до стабилизације је одустајање од позиционирања периферије као средишта државе и политике.
Чим је проглашено срцем Србије, Косово је постало албанско. Тој касапској хирургији претходили су српски политички побачаји и биолошка надмоћ Албанаца. Са смрћу комунизма и доласком демократије, албанска политика изједначила се с биологијом. Од централног органа Србима није остао ни залистак. Само празна реч.
У Војводини је биологија још увек на страни Срба. Политика то није још од Дрездена, Јајца, Устава из 1974. и Ђинђићеве злослутне одлуке да изврши ново пресађивање виталних делова државе и Војводину именује српским срцем.
Клео ми се његов најближи сарадник да је Ђинђић у то на крају и поверовао. Можда су томе допринели Ружица и Нови Сад. Тек, тврдио је да је косовски мит сачуван у бачким мочварама, а не у Дечанима.
Из те извитоперене политике изродила су се два омнибус-закона, која су од српског војводства направила српски политички вулкан. Кризну тачку. Поприште свих врста национализама. Шовинизама. Простор у ком су монтаже, по узору на радове Матвеја Головинског, наручиване чешће од тамбурашких песама.
ГДЕ ЈЕ ПОГРЕШИО ЂИНЂИЋ?
Прича о Војводини као локомотиви српског препорода обична је подметачина која служи за уједињење оних који би уживали да се Србији већ данас даје 40 дана. Таква Војводина је полигон подела. Билборд српске немоћи који уједињује екстреме. Преко границе и изнутра.
Где је погрешио Ђинђић? Рубно подручје не може бити центар државе. По природи ствари, срце Србије мора бити Шумадија. Војводина је лингвистички експеримент. Семиотички покус. Географска одредница која је без Србије правна празнина.
Дакле, Вучић не сме поновити Ђинђићеву грешку. Војвођанско питање, које је у претходних 15 година трипут било предмет расправа у Бриселу, треба потпуно маргинализовати. Јер, ако наставимо с политиком да је Војводина центар српског политичког интересовања, као што је то учино Ђинђић, имаћемо бујање аутономаштва и екстремизама свих врста. Међунационални сукоби погодно су тле за рад служби. Згода за деловање политичких авантуриста.
Мада је реч о стаљинистичкој измишљотини, аутономију Војводине не би требало оспоравати. Не би требало негирати њену посебност, али је, уместо парадржавног значаја, треба свести на ниво језичког идиома.
Милошевић и Коштуница грешили су негирајући црногорску посебност. Тиме су само разјарили црногорску таштину. Да су Ђетићима признали да је небо граница њиховом чојству и јунаштву, још бисмо били једна држава.
ИЗБЕГАВАЊЕ СУОЧАВАЊА ЕКСТРЕМА
Негирање буди инат. Претерано повлађивање, као у случају Војводине, буди страх и несигурност. Оспоравање и глорификација рађају две врсте екстрема. Српски и сепаратистички. Зато по сваку цену треба избећи да Војводина прерасте у ново Косово.
Војводина је српска. Од те ноторне чињенице не би требало правити црвену мараму. Од „Бљеска“ и „Олује“ тај факат је још очитији. И баш зато га не би требало правити фаталним.
Војвођанска посебност огледа се у томе да је сваких 200 година запоседа неко други као плодан, али успутан, неважан комад земље. Била је римска, аварска, византијска, српска, аустријска. Турци су је сабљом отели Хабзбурговцима и држали је 300 година. Онда је следећих 200 поново била хабзбуршка коњушарница и регрутна база. Последњих 98 српска је житница. Све време је територија где се врхунац јунаштва мери смелошћу да се прстом испроба је ли пекмез врео.
Војводину не треба занемарити јер је деценијама претварана у неуралгичну тачку. Ни по коју цену не сме се дозволити да прерасте у епицентар. Кључни корак који ће довести до стабилизације српских политичких прилика јесте одустајање од погрешног позиционирања периферије као средишта државе, и политике. Такве аномалије, ретке у природи, спадају у тешка неизлечива обољења.
Дефект патентиран да би се направило ново кризно жариште није донео ништа добро. Пола Војвођана у протеклих неколико година постали су Мађари. Остатак се претворио у сиромахе. Срце Србије налази се на апаратима. Београд на Војводину мора деловати не као центрифугална, него као центрипетална сила иначе од српске локомотиве неће остати ни оне две Пајтићеве фабрике најлон чарапа.
Аутор је главни уредники магазина „НС-Репортер“. Текст је уводник који ће се у „НС-Репортеру“ појавити 15. јула 2016.
