Vojno savezništvo sa Kinom, zajedno sa mrežom kontrasankcionih saveza koja deluje iza scene, obezbedilo bi širi prostor za manevrisanje u različitim scenarijima sukobljavanja Rusije sa Zapadom

Усред сукобљавања са Западом, Москва се суочава са горућом потребом да преиспита свој приступ успостављању савеза. У овом чланку образлаже се како да Русија преуреди своје везе на основу економског и стратешког прагматизма. Узимајући у обзир растуће тензије, Русија сада приоритизује отпорност спрам западног притиска, који се великим делом заснива на финансијским и технолошким санкцијама. Руски партнери који дају допринос њеној отпорности у односу на западне санкције добијају повлашћени статус чак и када не испуњавају формалне критеријуме за савезништво. Стога, Москва би требало да негује ниско профилисане везе које омогућавају супротстављање санкцијама.

У међувремену, изгледи за оружани сукоб са Сједињеним Државама и НАТО намећу да се промишља о савезима који би могли да ојачају руску способност конвенционалног одвраћања. Формализовање одбрамбених обавеза са Кином постаје важан предуслов за супротстављање све безобзирнијем западном притиску. Традиционални контрааргумент против руско-кинеског савезништва делује превазиђено сада када су САД директно означиле Русију и Кину као непријатеље, и отворено проширују своје војно присуство на њиховим границама, убрзавају појачавање војних снага и мобилишу своје савезнике. За Русију, савезништво са Кином би умањило важност ослањања на претњу нуклеарном одмаздом и повећало би флексибилност расположивих могућности одвраћања.

***

Шездесетих година прошлог века, зачетник стратегијских истраживања, Џорџ Лиска, написао је: „Немогуће је говорити о међународним односима без позивања на савезништва; те две теме често се могу поистоветити”. Од окончања Хладног рата, расправа у вези са савезништвима се усредсредила готово искључиво на мрежу војних веза предвођених САД, без посвећивања довољне пажње приближавању између других сила. Ова изобличена перспектива постала је посебно забрињавајућа како се Русија суочавала са горућом потребом да преиспита свој приступ стварању савеза усред сукобљавања са Западом.

Руски историјат показује лабавост појма савезништва. Традиционални приступ дефинише савез као „обећање узајамне војне помоћи две или више суверених држава”. Међутим, војна подршка није ни једини а понекад ни главни допринос који се очекује од савезника. Многи асиметрични савези ослањају се превасходно на исказивање политичке лојалности и поштовања, а не на практичну помоћ.

Узимајући у обзир растуће тензије, Русија приоритизује отпорност на западни притисак, који се у великој мери ослања на финансијске и технолошке санкције. Руски партнери који доприносе њеној отпорности на санкције заслужују повлашћени статус као савезници, чак и уколико не испуњавају формалне критеријуме. У међувремену, изгледи оружаног сукоба са САД доводе до промишљања о савезима који би ојачали руску способност конвенционалног одвраћања. У овом тексту покушаћемо да докажемо да за Москву постоји потреба ка грађењу савезништава, узевши у обзир њене претходне војне обавезе.

Како је почело?

Изрека која се приписује цару Александру III каже да су једини савезници које Русија има њена војска и морнарица. Међутим, то тешко да се може довести у сагласје са историјским чињеницама. Током више векова, руски владари су били укључени у сложене дипломатске маневре, формирајући и привремене коалиције и дуготрајна савезништва. Сам Александар III је иницирао склапање француско-руске конвенције која је предвиђала узајамну помоћ у случају рата са Немачком.

Током 1930-их година, СССР је снажно настојао да створи широку европску коалицију против нациста. У Другом светском рату, борили смо се заједно уз западне силе. Москва је тежила да очува ово савезништво чак и након рата, одржавајући узајамне одбрамбене споразуме са Британијом и Француском до 1955, дуго после стварања НАТО пакта. Последично, СССР је изградио мрежу савеза са народним демократијама и социјалистички оријентисаним државама, чиме је постајао главни безбедносни гарант.

После Хладног рата, спољна политика Руске Федерације обликована је под утицајем либералних илузија о „сталном миру”, које су умањивале значај древних безбедносних брига и последично традиционалних савезништава. Без обзира на то, од самог почетка Москва је настојала да институционализује војне везе са новоуспостављеним суседним државама. Ова настојања доживела су врхунац Ташкентским споразумом из 1992. године, који је потписала већина постсовјетских држава (изузев Молдавије, Туркменистана, Украјине и балтичких држава).

Четврти члан овог документа прокламује: „Уколико једна држава чланица буде жртва агресије (оружаног напада који угрожава безбедност, стабилност, територијални интегритет и сувереност), то ће друге државе чланице сматрати агресијом (оружаним нападом који угрожава безбедност, стабилност, територијални интегритет и сувереност) против свих држава потписница овог споразума” . Стога, споразумом из Ташкента је успостављен формални одбрамбени савез. Штавише, Москва и појединачне државе потписнице овог документа такође су закључиле одвојене споразуме који обухватају обећања војне помоћи у случају напада.

Тако су већина постсовјетских држава постале двојне савезнице Русије и на мултилатералној и на билатералној основи. Дуалност – која потиче још од 1990-их година прошлог века – показала се током Другог рата у Нагорно Карабаху 2020. године када се Јереван обратио Москви за подршку, позивајући се на билатерални споразум пре него на обавезе које проистичу из мултилатералног формата (Пасхинyан, 2023). Овај потез очигледно је показао да је постсовјетским државама стало само до безбедносних гаранција Москве, те да шире регионалне савезе сматрају оптерећењем.

У међувремену, Русија је смештала одбрамбене обавезе у шире оквире за сарадњу, који су такође укључивали економску интеграцију, заједнички хуманитарни простор и уређивање политичке сарадње (Малгин, 2005). Стога, Москва је позивала своје суседе да се придруже бројним споразумима и организацијама под њеним вођством. Овај приступ учинио је тешким да се направи разлика између значаја војних веза у односу на укупност различитих облика сарадње.

Руска спремност да прошири безбедносне гаранције на постсовјетске државе није проистицала из традиционалне логике стварања савеза повезаних са равнотежом моћи. Није се ослањала на савезништва као на алатку за увећавање капацитета како би одвратила противнике. Прво, почетком 1990-их, руско вођство је уобичајено подразумевало да су некадашњи противници постали стратешки партнери и да стога није потребно бранити земљу од њих. Друго, упркос тешком стању руске економије у том тренутку, њене унутрашње потешкоће биле су бледа сенка тешког стања у многим постсовјетским државама које тешко да су могле дати допринос колективној одбрани.

Међутим, руски приступ савезништвима није био нелогичан. Био је одређен комбинацијом прагматичних и статусних разматрања. Превасходно, Москва је тежила да ојача новоформиране државе које су се суочавале са бројним унутрашњим и спољним изазовима. Другим речима, груписање је служило као инструмент изградње држава. Ова политика није била чин непомућеног човекољубља. Како су постсовјетске границе биле порозне, претње из суседства су се преливале у Русију. Стога, помажући своје савезнике, Москва је умањивала ризике по сопствену безбедност.

Поврх тога, московско вођство је учврстило своје средишње место у регионалним савезима, делимично компензујући за умањени глобални статус у поређењу са оним из совјетске епохе. Ово је задовољило руске статусне амбиције. Као последицу тога, Москва је приоритет давала мултилатералном формату. Статусне бриге надјачавале су практичне обзире, пошто би билатерални формати максимализовали руску преговарачку моћ наспрам њених савезника узимајући у обзир материјалну несразмеру између њих. 

Савези за статус

Процес стварања држава на постсовјетском простору брзо је напредовао. Парадоксално, успех руских настојања да стабилизује ситуацију у комшилуку довео је до тога да њене безбедносне гаранције постану мање атрактивне. Растуће самопоуздање довело је до тога да неколико држава у региону заступа сопствене интересе без московске заштите. Понекад су ове одлуке деловале преурањено. На пример, Узбекистан је одустао од продужења Ташкентског уговора крајем 1990-их година 20. века, али се поново окренуо Русију након устанка у Андијану 2005. године (Плугатарев, 2006).

У међувремену, забринутост Русије због признања њеног међународног статуса расла је како су ишчезавале наде о савезништву са САД. Америчке интервенције без одобрења Савета безбедности УН и настојања да прошири НАТО алијансу вређала су Москву. То је поткопавало њене аспирације да игра важну улогу у доношењу одлука на међународној сцени. Амерички пример је такође показао како подршка савезника помаже да се очигледно нелегитимно деловање (на пример, бомбардовање Југославије 1999. године) уоквири као нешто што има широку подршку.

У овим околностима, руско настојање да институционално оснажи своје позиције на постсовјетском простору било је логично. Оно се отелотворило стварањем Евроазијске економске заједнице и Организације Споразума о колективној безбедности из 2000-2002. године. Иако се списак руских савезника до тада смањио (на Јерменију, Белорусију, Казахстан, Киргистан и Таџикистан), њихови редовни састанци у оквиру новооснованих форума послужили су као платформа за изражавање поштовања и оданости Москви.

Регионалне установе под руским покровитељством нису толико биле контратежа ЕУ и НАТО колико мимикрија западних тела. Оне су потврдиле способност Москве да предводи међународну сарадњу у облику који је деловао популарно почетком 21. века. Речено изразима идентитетске теорије, стварање ЕАЕЗ и ОДКБ-а значило је друштвену имитацију, пре него такмичење у статусу или институционалну иновацију.

Поврх тога, руска очекивања од савезника била су прилично умерена. У замену за безбедносне гаранције, повлашћен приступ њеном тржишту, грантове и зајмове, Москва није захтевала учешће у својим војним операцијама, признавање независности Абхазије и Јужне Осетије или подршку за одржавање референдума на Криму, понајмање борбу раме уз раме са Русијом уколико би дошло до великог сукоба. Обавезе су остале асиметричне, пошто су савезници, насупрот томе, рачунали на руску војну помоћ у њиховим међународним спорењима и унутрашњим трвењима.

Руски савезници плаћали су за своју заштиту уздржавајући се од веза са западним институцијама и од присуства НАТО пакта на својој територији. Пошто није била кадра да обузда амерички интервенционизам у другим деловима света, Москва је настојала да га потисне из свог најближег комшилука. Једном када се пуно чланство у евроатлантској заједници показало као недохватљиво за Русију – она није више могла да без подозрења посматра активности САД и НАТО на постсовјетском простору.

Међутим, чак и у овом погледу било је доста простора за флексибилност. Они који су се окористили руским безбедносним гаранцијама наставили су да одржавају дијалог са НАТО пактом, па чак и да учествују у заједничким вежбама. После 2001. године средњоазијске државе су обезбедиле своју територију за распоређивање западних трупа и, почев од 2009. године, Јерменија је дала допринос кампањи коју су предводиле САД у Авганистану. Московски савезници су такође унапређивали односе са ЕУ, придружујући се различитим програмима (ТАСИС, ТРАЦЕЦА, Источно партнерство) и преговарајући о споразумима о слободној трговини.

Тако да оданост руском вођству није био несносан јарам. Користи које су остваривали долазиле су уз свега неколико практичних ограничења. Било је довољно да савезници не показују намеру да се прикључе НАТО, да редовно одржавају групне самите и да се уздржавају од вређања руске дипломатије на ширим међународним форумима (попут Уједињених нација или Организација за европску безбедност и сарадњу). Овакав скуп обавеза био је довољан у шаховској партији која се одигравала унутар међународних институција током прве две деценије 21. века. Али када су Русија и Запад ушли у отворени сукоб, утркивање за симболично признавање постало је превазиђено.

Прагматично прилагођавање

Како се продубљује сукоб са Москвом, САД одбацују своју ранију амбивалентност и делују у правцу стратешког слабљења Русије (У.С. Натионал Сецуритy Стратегy, 2022). Свеопшта дипломатска и финансијска подршка Кијеву постала је највидљивије отелотворење ове политике, уз отворено вашингтонско проглашавање руског војног пораза у Украјини за њихов превасходни циљ (Блинкен, 2023б). Поврх тога, мере да се Москва економски притисне и поткопа њена конкурентност играју подједнако значајну улогу у америчкој политици.

Како западни посредници не успевају да остваре жељени исход на бојном пољу, САД немају шта друго да ураде осим да повећавају технолошки, трговински и финансијски притисак на Русију. Ово значи не само увођење нових санкција, већ такође и појачавање претходно уведених (Хоод анд Тауwхере, 2023). Релативно ниска цена спровођења ових мера у контексту америчких унутрашњих политичких прилика представља посебан подстицај за њихово спровођење. За разлику од опредељивања новчаних средстава за Украјину – ове мере не изазивају спорења у Конгресу или незадовољство јавности.

Продубљивање сукоба са Западом намеће потребу да Русија преиспита свој приступ савезништвима. Статусне бриге изгубиле су на значају, не само зато што је борба попримила жешће и опипљивије облике, већ и зато што се урушавају саме основе међународних односа: мултилатералне установе постају све мање релевантне, док међународне норме постају маргинализоване уз оправдање да је реч о „ванредној ситуацији”. Стога, подршка у међународним форумима губи онај значај који је раније имала.

Прагматизација спољнополитичких ангажмана постаје главни приоритет Москве. Нагласак супституције увоза и повећање домаће производње је неизбежно у време санкција, али наде да се у 21. веку постигне аутаркија су подједнако наивне као веровање у магијску моћ глобализације. Од почетка 21. века, Русија је настојала да диверсификује своје економске везе (Путин, 2006), но нагло раскидање веза са Западом је до крајњих граница појачало овај тренд. Структурално прилагођавање руске економије захтева нова извозна тржишта, нове изворе инвестиција и иновација, као и нове изворе којима би се задовољила домаћа потражња.

У борби исцрпљивањем, прави савезници нису они који се вербалмно саглашавају са политичким резоном Москве, већ они који се покажу спремним да се сарађује у остварењу гореназначених циљева. Пораст руске трговине са низом азијских, афричких и блискоисточних држава је показатељ изузетног потенцијала у овом погледу. Везе са другим државама широм постсовјетског простора такође захтевају прилагођавање у складу са прагматичном логиком, чак и уколико то није у сагласности са формалном хијерархијом коју намеће њихово чланство у регионалним институцијама успостављеним претходних деценија.

Међутим, логика противсанкционог деловања садржи у себи један парадокс, пошто њихова вредност за Русију делимично зависи од способности тих држава да одржавају пословне односе са САД и ЕУ. Усред сукобљавања Москве са Западом, није корисно – барем за неке од њих – да у потпуности прекину везе са западним делом света. Упркос успону нових технолошких и економских сила на Истоку, западне корпорације остају доминантне, а понекад уживају и монополски положај у појединим критично важним областима високотехнолошке индустрије (РБК Трендy, 2023). За руски бизнис приступ њиховим производима остаје пожељан, ако не и нужан.

Вашингтон је у више наврата претио секундарним санкцијама онима који заобилазе уведене санкције, посебно за добра двоструке намене. Неколико блиских руских савезника јавно се обавезало да ће се владати у складу са ограничењима које је увео Запад (РБК, 2023). Без обзира на то, мрежа економских веза је толико разграната да би трошкови праћења и сузбијања свих потенцијалних токова добара били изузетно високи. Ирански случај даје јасан доказ ове повезаности, пошто је Техеран успевао да обезбеди западне технологије упркос жестокој и дуготрајној економској блокади.

Упркос оштрој реторици, Вашингтон је и даље осетљив на колатералну штету коју би изазвало наметање економских мера које слабе саме структурне америчке доминације у светској економије и штете њиховим односима са државама које остварују профит у односима са Москвом. Штавише, западне компаније су заинтересоване да одржавају макар неформално присуство на руском тржишту. Стога Вашингтон мора да балансира између притиска на Русију и дугорочних сопствених трошкова – што доводи до селективне примене санкција.

Деликатна конфигурација различитих интереса није ништа ново. Историчари показују да државе одржавају трговинске односе са непријатељима чак и за време великих ратова. Без обзира на то, очување осетљивих токова снабдевања зависи од одржања тајног деловања и обезбеђивања удаљености између укључених привредника и њихових влада. Ова ситуација налаже логику повлашћених веза која је директно супротстављена ранијим савезима заснованим на одржавању престижа са наглашавањем разметљивог симболизма.

Савезништво против незамисливог

Спремност руских партнера да унапређују економске односе са Москвом заснива се превасходно на њиховим сопственим интересима. Ризични послови који се склапају у сенци потенцијалних санкција зависе од издашних провизија. Такав прагматизам повлачи за собом забринутост за постојаност и трајност новонасталих контрасанкционих аранжмана који не претпостављају ни сагласност идеологија, ни безусловно поверење. Међутим, односи међу државама не познају ништа поузданије од узајамне користи. Свако уверавање о пријатељству у савезима треба да буде сразмерно перспективи очувања егоистичних интереса укључених страна.

Градећи на основу ових полазишта, Русија показује да нема илузија како ће било који од партнера пружити оружани допринос њеној борби у Украјини. Москва очигледно разуме да сноси пуно бреме специјалне војне операције коју је покренула 2022. године. У овом погледу, она настоји да оптимизује архитектуру својих савеза за услове ширег сукобљавања са Западом, без превише обраћања пажње на апстрактне теорије о грађењу савеза које се превасходно оријентишу на безбедносну сарадњу.

Без обзира на то, природа сукоба није константна. Историјат друге и почетка треће деценије 21. века показује да се може знатно изменити током кратког временског периода. За сада, без обзира на прибегавање принуди, САД су изнова износиле своју намеру да ће избегавати директно војно сукобљавање са Москвом. Узимајући у обзир катастрофални ризик рата између Русије и Запада, ова уверавања делују логично и убедљиво. Међутим, стална неспособност да постигну своје циљеве чини да се САД понашају све безобзирније, што доводи до тога да се ризик постепено креће према отвореном оружаном сукобу између Русије и Запада.

Према овом сценарију, Русија би се суочила са знатним конвенционалним снагама НАТО на бојном пољу. Упркос утемељеној критици америчке војске и, посебно, европских армија у последњим деценијама – Запад надмашује Русију у војној потрошњи и пуком бројношћу снага. Главна руска контратежа су њене нуклеарне снаге, али њихов утицај на ток хипотетичког сукоба је тешко проценити због недостатка историјског искуства.

Руско ослањање на „ултимативно оружје” у својим стратешким калкулацијама отворено је изнето у расправама о изводљивости превентивне употребе нуклеарног оружја. Без обзира на значај нуклеарног одвраћања, свођење стратешког одлучивања на питање када и како извести напад, без испитивања алтернативних путева за осигуравање националне безбедности, делује обесхрабрујуће.

Иако су савезништва коришћена као кључни инструмент како би се надоместио диспаритет војних снага током историје њихова улога остаје практично неиспитана у садашњој дебати која се води међу руским спољнополитичким стручњацима. Испитивање потенцијалног доприноса савеза у случају непосредног рата против НАТО пакта делује пожељно, барем у контексту умањивања ослонца на нуклеарну одмазду, те на прибављање веће стратешке флексибилности.

За сада, Русија може да рачуна на једног савезника у случају рата са Западом – Белорусију. Кредибилност овог савеза порасла је не само на основу формалних споразума, већ такође и на основу заједничке војне доктрине, оперативне компатибилности оружаних снага и распоређивања нуклеарног наоружања у Белорусији почев од 2023. године (Путин, 2023). Без обзира на то, белоруски допринос вероватно не би био довољан против изазова које би представљале обимне НАТО снаге.

Стога, Кина представља јединог потенцијалног савезника који може да пружи одлучујући допринос конвенционалном одвраћању Запада. Прво, Пекинг располаже све снажнијим војним снагама, због чега се може сврстати у ред великих војних сила. Друго, суочен је са претњама веома сличним онима са којима се суочава и Русија. Слично Москви, Пекинг проживљава растући притисак САД, који повећава ризик непосредног војног сукоба. Стратешки пораз Русије, који би јој нанео Запад, оставио би Кину усамљену против непобедивог противника. Ове околности оправдавају тесну узајамност руских и кинеских безбедносних интереса.

Без обзира на то, Москва и посебно Пекинг за сада су гласно одбацивали изгледе да се формализује савез између њих, без обзира што је сарадња између војски двају држава наставила да јача. Обе стране указивале су на дестабилизујући утицај ексклузивистичких блокова на међународну безбедност. Такви аргументи имали су своју снагу у мирнијем окружењу – али постају све више превазиђени како САД директно означавају Русију и Кину као своје непријатеље, отворено проширују војно присуство на њиховим границама, убрзавају јачање војних снага и мобилишу савезнике. Тешко је наставити шаховску партију у тренуцима док се друга страна спрема на борбу песницама.

Други разлози који упућују против формализовања савеза проистичу из забринутости о потенцијалној уплетености у текуће спорове које свака од ових страна има. Москва има мало интереса да се сукобљава око Јужнокинеског мора, док Пекинг не жели да се укључује у међусобице широм постсовјетског простора. Међутим, овај проблем је могуће решити специфичним сужавањем обавеза о узајамној помоћи на случај оружаног сукоба са САД. У 20. веку је означавање противника именом изашло из моде, али изгледи великог рата упућују да би државе требало да одустану од политичке коректности.

Вашингтон је више пута одредио Русију и Кину као блиске сараднике који настоје да поткопају његов међународни положај. Па ипак, спекулације о специфичним условима и изгледима за њихову (руско-кинеску) сарадњу подстичу рискантно коцкање (Вашингтона) које проистиче из слабо дефинисаних услова (сарадње Русије и Кине). Експлицитни и обавезујући наводи да би амерички напад на било коју страну био сматран актом агресије против обе стране би сузио простор за погрешне процене. Стога, уговор о савезништву између Москве и Пекинга могао би да игра важну улогу у одвраћању потенцијалних безобзирних потеза Вашингтона.

***
Руска Федерација је активно тежила изградњи савеза од свог настанка 1991. године. Током дугог времена, кроз формализацију војних обавеза, Москва је углавном настојала да обезбеди мање важне политичке користи. Услед продубљивања сукоба са Западом, Русија више не може себи да приушти луксуз да се бори за симболичне добити, попут признања њеног глобалног статуса. Требало би да преиспита своју мрежу повлашћених веза на основу економског и стратешког прагматизма.

Повратак ривалства између великих сила обновио је скоро заборављену праксу одбрамбених савеза. Како се Русија држи визије мултиполарног света, не би требало да напусти кључну алатку за спутавање безбедносних претњи у овом облику међународног система. Претерано ослањење на страх од нуклеарног Армагедона оставља руској стратегији мало флексибилности. Војно савезништво са Кином, заједно са мрежом контрасанкционих савеза иза сцене, обезбедило би шири простор за маневрисање у различитим сценаријима сукобљавања са Западом и НАТО пактом.

Изгледи за стварање савеза зависе од спремности потенцијалних савезника. У овом погледу, визија која је назначена у чланку дубоко је супротстављена кинеском оклевању о формалном обавезивању. Међутим, кинески односи са САД веома подсећају на путању којом су крочили Русија и Запад, уз временско закашњење. Уз интензивирање кинеско-америчког ривалства, вредност савеза са Москвом ће у Пекингу расти. Тако да, пре него што упру прст према кинеској опструкцији, руски спољнополитички кругови требало би да пригрле отворенији приступ одбрамбеном савезу са другом великом силом.

Рад на чланку финансијски је помогао стратешки академски програм „Приоритети 2030.” МГИМО Универзитета. Аутор изражава захвалност Ирини Болговој, Владимиру Орлову и Ивану Сагранчуку за драгоцене коментаре нацрта овог истраживачког рада.

„Браћо Срби, будите опрезни – неки који су вам стигли из Русије могу и вас издати“https://t.co/Fk9tQIAo0L

— СРБИН инфо (@srbininfo) March 21, 2024

Izvor: globalaffairs.ru, novi standard

Oznake: NATO, Rusija, SAD, SSSR