Вратимо се Светосавском завету

Милош Ковић

07:00 01.02.2024.

Када се вратимо Светом Сави, вратићемо се својој вери и, као народ, заволећемо свој крст. Искушења су део наше историје и она не треба да нас плаше. Треба их разумети као позив на даљу борбу

Дан Светог Саве – Савиндан – увек је прилика да се сетимо дела великог српског светитеља, да се упитамо шта је то што нас за њега веже пуних осам векова и јесмо ли и данас његова деца, каква смо некада били.

Дужност историчара је да, на почетку, подсети на чињеницу да се људи из прошлости – поготово тако далеке као што је средњи век – не могу лако разумети. Природно је да их меримо својим аршинима. Они су нам, заиста, умногоме били слични али су се, у исто време, емоционално, интелектуално, па и антрополошки, значајно разликовали од нас.

Историја – то су слојеви континуитета и дисконтинуитета, трајања и прекида. Прошлост спава у нама, у нашим сећањима, у ономе што смо доживели и ономе то су нас учили. Сазнање историчара је понекад као буђење – освешћење у ономе што јесмо и што знамо – откриће онога што је већ у нама. Други пут, међутим, оно је као откривање стране, непознате, понекад претеће земље.

Историчари који су обузети дисконтинуитетима почесто заборављају на оно што траје, на оно што нас са прошлошћу спаја. То често није спајање са оним што се, у свим детаљима, тачно догодило, али јесте оно у шта су наши преци вековима веровали. То је оно што су у својим молитвама изговарали, оно о чему су певали окупљени уз огњиште, оно што су изговарали у тренуцима свесне жртве „за веру и отечество”, како се говорило већ у средњем веку. Говоримо, дакле, о смислу догађаја, о значењу дела великих историјских личности, онако каквим су то видели нараштаји који су пре нас вековима живели у српским земљама.

Избор увек постоји

Тако посматрана, историја постаје морална приповест у којој се људи огледају и питају да ли су достојни Завета и подвига својих предака. Она се чита или слуша онако како човек – у потрази за спасењем – чита или слуша Нови завет, или онако како једна заједница, један народ чита или слуша о успонима и падовима „првог Израиља” у Старом Завету.

Историја је тада, како је то говорио митрополит Амфилохије, „морално бодило“, које нам не дозвољава да заспимо, које нас буди и подстиче да будемо налик Милошу, Лазару, или пак највећем од свих Срба, Светоме Сави. То бодило нас опомиње и да не поновимо грешке и огрешења својих предака. Историја, тако, постаје извор моралне снаге, упориште, кључни ресурс једног народа. Он више не живи од данас до сутра. Он све мери аршинима векова, миленијума, вечности. Он је решен да се не предаје, да се бори и побеђује.

Слобода је друго име Светог Саве. Већ као младић, он бира свој пут. Бекством из очеве палате у манастир Свети Сава земаљско царство мења за небеско. Он напушта материјално, да би живео у подвигу. Тиме даје образац који ће следити не само његов отац Стефан Немања – када се Сави буде придружио у Хиландару – него и сви владари из куће Немањића које смрт није задесила нагло и неочекивано. И последњи велики средњовековни српски владар – деспот Ђорђе Бранковић – следи Савин пут када напушта деспотско достојанство и постаје монах, касније митрополит, Свети Максим.

Бекством из палате у манастир, напуштањем земаљског ради Небеског царства, млади Растко, потоњи Свети Сава, већ је положио темеље Светосавског завета. Како остати у завету – не само у манастиру, него и у свету – како цео један народ може да живи на такав начин, о томе ће Сава засведочити својим Законоправилом – обимном збирком закона која ће у потоњим вековима уобличавати духовни, породични, јавни живот српског народа – својом Жичком беседом о правој вери из 1221. и свим писаним и градитељским путоказима које је иза себе оставио.

Данас смо дословно затрпани оним од чега је Свети Сава побегао: потером за новцем, кредитима, колима, становима, намештајима, оделима, скупом храном, летовањима и зимовањима. Свет у коме смо се обрели – кроз медије, интернет, па и школски систем – у нама негује овакве потребе. Људски је да човек брине о својој и породичној материјалној егзистенцији. Али да ли и колико стижемо да, обузети овом трком, барем једном недељно, побегнемо у свој унутрашњи манастир? Да одемо на литургију, да бар помислимо на спасење своје и душа својих ближњих?

Штавише, докле смо дошли када чинимо управо супротно ономе што је урадио Свети Сава – када продајемо своје душе и душе својих ближњих за ова или она материјална добра, када испуњавамо налоге лажних господара овога света, када проглашавамо лаж за истину – да бисмо добили посао за себе или своје ближње, да бисмо стекли ову или ону материјалну погодност, да бисмо ушли у кругове моћи? Колико нас има који бисмо опстанак Српске или Србије, опстанак наших светиња и наше браће и сестара на Косову и Метохији, мењали за ову или ону ситницу, којом су нас купили и себи подредили?

Можемо ли да је се одрекнемо, можемо ли да живимо без те ситнице? Хоћемо ли да пузимо пред силником, да ћутимо и да мењамо Косово и Српску за обећање запослења, повишице, завршавања овог или оног посла, остварења својих интереса? Или, хоћемо ли да мењамо Косово и Српску, за пусто обећање живота у ЕУ, „обећаној земљи” у којој ће тећи „мед и млеко”, у којој ћемо наставити да спавамо до подне, док ће Немци и Британци да раде, док чекају да потом седнемо у њихове кафиће, како би нас послужили кафом и ракијом?

Слобода и одговорност

Косово није тек територија. То је света земља – баш као што је то Христов Јерусалим – јер је на њу пала крв Светог кнеза Лазара и његових војника који су ту својом жртвом потврдили Христов Нови Завет и Светосавски завет опредељења за Царство Небеско. Зар се то не може рећи и за Републику Српску, за коју су најбољи међу нама жртвовали своје животе?

Да ли ико разуман данас може да каже „шта ја ту могу”? Ми смо слободни. Нисмо робље ни силе, ни државе, ни времена, ни смрти, ни благоутробија – о томе нам сведоче Свети Сава и бескрајне поворке Светих отаца, пре и после њега.

Са слободом, дата нам је и одговорност. Не можемо да променимо прошлост, „би шта би”. Можемо само да настојимо да је разумемо, протумачимо, пронађемо у њој скривени смисао. Али свима нам је дато да утичемо на оно што сада збива и на оно што ће тек бити. Нека свако учини колико је до њега – како је говорио наш патријарх Павле. А Бог ће помоћи – ако има коме.

Шта ће то да промени? Када би свако од нас чинио онолико колико је до њега – Срби би били суперсила. Јер, какав ћемо одговор дати на страшном суду? Шта ћемо рећи својој деци када нас буду питала где смо били када су нам разарали Југославију, када је издана Крајина, када су нам отимали Српску, Косово и Метохију, када су убијали и протеривали наш народ?

Медији и интернет – који нас увлаче у материјалистичке заблуде – налазе се под контролом глобалних, понајвише англосаксонских центара моћи. Прошло је време у коме смо интернет видели као царство слободе, које ће нас заштити од пропаганде са телевизије, радија и из новина. На тај начин, Англосаксонци и своје грађане, али и Французе, Немце и остале, држе у покорности. Уцењени кредитима, важно им је само да не буде било каквих искушења и потреса.

„Стабилност” је постала света реч. У паузама између отплата кредита, они трче по тржним центрима, продавницама и ресторанима. По цео дан на послу и у куповини, занемарили су сопствену децу. Држава им их отима, позивајући се на своје најновије законе о полним слободама. Они који у метроу, уместо гледања у телефоне, читају књиге, личе на преживеле утопљенике, до грла у води, после потонућа Титаника. Ко ће, притиснут таквим бригама, да се бави предањем, истином и правдом?

Слободарски народ

Препознајемо ли исти модел и овде, у Србији и Српској? Њихове, самопроглашене елите хтеле би, заиста, да владају и над нама. Али, зашто бисмо ми пристали на све ово? Ако је то добро Британцима, Американцима, Канађанима и Аустралијанцима – навиклим на феудализам, робовласништво и геноциде над староседеоцима – мора ли бити добро и за нас? Потребно је само да изаберемо на кога понајвише личимо: на америчке староседеоце – подвргнуте геноциду – на колонизоване Индусе, или на Француску Шарла Де Гола која се после 1945. узалудно отимала из англосаксонског загрљаја?

Изгледа да је потребно да на то стално подсећамо своје властодршце. Споља гледано – у поређењу са суседним народима, па и са осталим Европљанима – ми смо пример слободног народа, који сам бира свој пут. Не треба се, међутим, заваравати. Тржни центри препуни су доконих, младих Срба. Њихово и наше време испуњено је бесмисленим садржајима са интернета, тог царства релативизма и манипулација. Спремност да се прода уверење за ову или ону корист одавно је завладала српским народом. Све то није основа из које ће васкрснути српска слобода.

Пут у слободу означила је и аутокефалност – црквена самосталност коју је Свети Сава 1219. стекао за своје, како се тада говорило, „српско отечество”. И пре тога, Срби су показивали снажну жељу да сами одлучују о себи, својој садашњости и будућности. Од Светог Саве, та тежња одређује основни ток српског духовног и јавног живота. Остати веран „правој вери”, заветима „светих отаца наших Саве и Симеона”, како се већ у њиховом времену говорило, не доносити одлуке по жељама самозваних, овосветских силника, него према томе шта би Сава и Симеон, и поворке наших светих – све до Светог Николаја и Јустина Ћелијског – од нас очекивали. Одредити се према Христу, а не према великим и малим газдама, које нас издашно обасипају саветима, упуствима и наређењима.

Је ли српски народ слободан, суверен, независан, самосталан, каквим га је Свети Сава у часу свог упокојења оставио? Није исто у Србији, Српској и Босни и Херцеговини, Црној Гори, Северној Македонији и Хрватској. Услови за слободу и сувереност постоје само у Србији и Српској. Али ни ту не може бити одмора, нити починка. Слобода и сувереност Србије и Српске морају се свакодневно и неуморно, из дана у дан, бранити. О томе се не питају само они који су сада на власти – за слободу своје земље сви смо одговорни! Живимо у различитим државама? Да, али су нас Свети Сава и Српска православна црква, коју је он основао, ујединили и ми смо остали једно до данашњег дана.

После векова превласти грчког, латинског, старословенског, Свети Сава је српски језик учинио језиком литургије и књижевности. Историја српског језика пратиће, потом, бурну историју српског народа. У каквом је стању наш језик данас, пошто су од њега, за последња два века – насупрот сваком научном и моралном резону – направили још три (хрватски, бошњачки, црногорски), па и четврти, чувени БХС језик? Какав је наш однос према ћирилици, писму којим је писао Свети Сава?

Својим Законоправилом, Свети Сава је положио темеље нарочито и посебно српског породичног живота. Ми данас имамо и у Србији Закон о забрани дискриминације и Закон о родној равноправности. Они ускоро ступају на снагу и биће потпуна капитулација пред идеологијом разбијања породице, која нам стиже са Запада. Обриси сличног законодавства видљиви су и у Српској – у блажој и мање јасној форми – са усвајањем Нацрта закона о забрани насиља у породици и насиља према женама. Светосавски је бранити се од насиља. У добу систематског разбијања традиционалне породице, међутим, више немамо права на наивност и лакомисленост.

Непрестана борба

Свети Сава је, како је познато, наша школска слава. У Србији се школе – под притиском идеологија увезених са Запада – убрзано урушавају. Наставницима је одузет готово сваки ауторитет. Сасвим очекивано, статистике показују да ћемо се ускоро суочити са несташицом наставничког кадра за основне и средње школе. Стравична масовна убиства – по америчком моделу – у елитној београдској школи, потом и у Дубони и Малом Орашју – као последњи знак за узбуну – суштински ништа нису променила.

У настави историје, коју добро познајем, влада потпуни хаос. Док ђаци у Српској имају један уџбеник за једну годину, у Србији постоје десетине. Њима нас затрпавају немачке и хрватске издавачке куће, које у српском уџбеничком издаваштву имају апсолутни монопол. Пропали су сви покушаји да се тај монопол укине бар када су у питању идентитетски предмети и да се спасе државни издавач – Завод за уџбенике и наставна средства. У нашим школама, уосталом, ускоро неће бити ни деце. Ово питање у Српској има катаклизматичне размере. У миру сами напуштамо оно за шта смо у рату давали своје животе.

Где су зраци наде? Прво и најважније: свет се мења. Завршила се епоха униполарног, америчког света – у коме су НАТО земље о свему одлучивале и своје вредности наметале целој планети. Са успоном Русије и Кине, дижу се и остали не-западни центри моћи. Потребно је, дакле, да научимо да чекамо. У међувремену, морамо да се вратимо, како се то данас каже, „фабричким подешавањима”: отачком, Светосавском завету, опредељењу за небеско царство вечитих вредности – истине, правде, љубави и подвига. Не можемо да оградимо један народ од свих утицаја и да га вратимо у средњи век. Мора се, међутим, знати шта ће бити у средишту његовог званичног културног обрасца, који ће обухватати најразличитије културне слојеве, баш онако како се то ради у свим уређеним земљама.

Знаци обнове виде се нарочито у млађим поколењима. Већина народа троши време по тржним центрима. Данас, међутим, у Србији, Српској, Црној Гори, па и у расејању, на хиљаде младих људи учествује у раду низа омладинских, родољубивих, православних, хуманитарних удружења. Бити прозападно оријентисан више није ни „кул” ни „ин” у нашем друштву. Постоји цела једна омладинска музичка култура у којој се пева о Косову, Српској, Крајини и другим националним темама. Нарочито у нашим великим градовима, посебно у Београду, цркве су пуне младих људи. Ако то семе не позобају вране и ако га ветрови не однесу – из њега ће нићи духовна, морална и демографске обнова српског народа. И опет, потребно је да помогнемо да се оно сачува и да сазри, па да сачекамо да ови нараштаји коначно ступе у наш јавни живот.

У овој борби, која никада неће престати, историја је наш главни ресурс. Свети Сава јесте највећи, али није једини. Српски народ је све земље у које је дошао и у којима се затицао – од Охрида до Сент Андреје – украсио својим задужбинама, предањима и песмама. Тамо у свету где има Срба – од Немачке и Француске до Канаде и САД – ту су и њихове цркве посвећене Светом Сави. Срби су митотворан народ, који увек може да исприповеда своју причу, или да отпева своју песму.

Капитал за будућност

Јован Душанић је, са пуним правом, приметио да је чињеница да је то што су се први подигли против овог планетарног зла (У Српској 1994-1995 и Србији 1999. године), донела Србима значајан морални капитал у већинском, незападном делу човечанства, али и међу онима који на Западу мисле слободно. Тај капитал се мора сачувати! Српски отпор имао је и конкретне, светско-историјске последице. Бомбардовање Срба је пробудило Русију. Ни Кина не заборавља НАТО-вско разарање своје амбасаде у Београду.

Потребно је, дакле, да научимо да на сваку нову културну, политичку или економску чињеницу гледамо у историјској перспективи – кроз наочаре српске историје и предања. Поред осталог, када се сетимо шта се догодило 1941, или шта је у нашем времену учињено са Србима у Хрватској, Сарајеву или на Косову и Метохији, схватићемо да ми не водимо борбу за моћ и утицај – него за своје право да опстанемо, преживимо и да не будемо уништени. Наша деца – као и сва друга – имају право да живе. Када сазри свест о томе, онда све унутрашње српске поделе престају да буду важне.

Морамо да научимо да „станемо на лопту”, уместо да шутирамо чим је примимо. Али и да се више не повлачимо! Треба се навићи на свакодневно испуњавање завета, на давање увек истог одговора онда када смо у прилици да бирамо између истине и лажи, подвига и страха, правде и силе. Морамо бити достојни Светог Саве, у противном ћемо вечито – као „први Израиљ” у Старом Завету – бити осуђени на страдање и понављање истих грешака.

Када се вратимо Светом Сави, вратићемо се својој вери и, као народ, заволећемо свој крст. Искушења су део наше историје и она не треба да нас плаше. Треба их разумети као позив на даљу борбу и усавршавање, односно на повратак завету.