Европа је могла да прихвати своје суграђане ’92. и ’95, али је била политички обојена и гурала их од себе на Исток. Сад чекамо да видимо како ће да се постави пред људима који су потпуно другачијег цивилизацијског усмерења. Постоји и нека земаљска правда, каже у интервјуу за Спутњик владика Захумско–херцеговачки и приморски Григорије.

Да ли мислите да је до сусрета руског патријарха и папе дошло јер се, како хришћани кажу, испунило време које је морало да прође, или су га иницирали мигрантска криза, догађаји на Блиском истоку, најгрубље речено, одбрана хришћанства?

— Сусрет је вишезначајан и велика вест за цео свет. Мислим да је један од главних предуслова за овакав сусрет био долазак таквог човека на место римског папе, као што је папа Фрања. Он нема предрасуда када су у питању православци, у овом случају Руси и Руска православна црква. Јако је занимљиво што се сусрет догодио управо на Куби, јер срж хришћанства је превазилажење болних ствари, исправљање греха и грешака. Било је сликовито када су се Раул и Фидел Кастро састали с њима, види се да је људско неразумевање, људска глупост ипак кратког даха. Атеизам у тој прелепој земљи није уродио злим плодом, дошло је до тога да и један и други Кастро можда боље увиђају вредности хришћанства него неки који се декларативно изјашњавају као бранитељи хришћанских вредности.

Папа је човек који показује да му је вера важнија од било које политике, али очигледно није човек који не схвата да је политика истовремено и живот. Не треба заборавити одакле долази, сигурно може да разуме патње хришћана на Блиском истоку, на Истоку уопште. А патријарх је човек високе интелигенције и разноврсних способности. Имао сам прилику да разговарам с патријархом пре него што је то постао, а с папом у Сарајеву. Једнако је битан лични печат. Показали су независност од било кога и било чега. Они не воде дневну политику, желе да се свет спасе. Надам се да је сусрет тек један корак онога што треба да се деси, одговорнија брига људи и цркве за свет, а и оних који управљају државама да морају да чују глас који коригује дневнополитичке кораке.

Да је комуникација између источних и западних хришћана неопходна знате јер сте епископ на граници два света. Требињци сведоче да сте главни заговорник мирног суживота на овим просторима, да комуникација са католицима и муслиманима, захваљујући Вама, сада ипак постоји.

— Сада постоји, сасвим добра и интензивна, постојала је и пре мене, али откако је бискуп Мате Узинић у Дубровнику, наша сарадња иде само у једном правцу, да схватимо колико имамо сличности, и колико су разлике у односу на број сличности мале. Али пре свега да схватимо колико је важно за наше вернике, али и оне који то нису, да виде колико један другоме верујемо и колико се подржавамо у свему што је добро.

Све ово покушавамо и у Мостару. Што више се виђамо и тако смањујемо тензије настале у последњем рату у коме је дошло до сукоба на националној, али и на верској основи. Тај сукоб је пре свега био политички. Да би се све распетљало и дошло до нормалне комуникације, потребно је много напора, али и велика пажња. Потребно је мерити сваку реч, јер после првог, другог, а нажалост и трећег рата, имамо озбиљне ране које свака погрешна реч може поново да отвори. Те ране могу да буду извор разних инфекција, али исто тако могу да буду отвори кроз које треба да пролази лек у људске душе. Ране могу да буду и поука, а биће само ако их пажљиво чистимо, водимо свакодневну бригу о њима. Ако се рана поново отвори, често је још гора. Главна карактеристика наших односа треба да буде пажња, а она увек подразумева љубав, божанску, људску љубав у нама.

Повод за поновно отварање једне од тих рана је евентуална канонизација Алојзија Степинца. У Србији и Републици Српској бурне су реакције на ову тему. Шта очекујете, како би ова прича могла да се заврши и колико је опасна за поновну изградњу поверења између Срба и Хрвата?

— У време интензивне иницијативе да се канонизује владика Николај или отац Јустин, или обојица, не сећам се више, паријарх Павле је био суздржан. У једном жучном дијалогу један од епископа га је питао: „Зашто си ти против тога“, а он је одговорио: „Да ли ви верујете да је он сад у светлости лица Божјег?“, он је рекао: „Да, верујем“, а патријарх је на то додао: „Ако га сад прогласимо светим, да ли ћемо га још више примаћи лицу Божјем или ће бити у истој у тој светлости“.

Мени се јако допао тај мудар одговор, који је и саму причу о проглашавању светаца ставио у једну разумнију меру него што она бива у новијој историји, могу слободно рећи, иако то увек изазове критике на мој рачун. Мислим да је било доста исхитрених и убрзаних процеса када је реч о томе. Кад би мене питали, дао би им савет да не треба журити. Управо због ових рана и наше близине Мостару, Дубровнику. То су две перспективе које су у овом тренутку непомирљиве, требало би неко потпуно да пређе на другу страну. То је прича са бројем 6 или 9. Зависи ко са које стране стоји, за једног је 6, а за другог 9, и никада се неће сложити. То је жалосна тема, али себи дозвољавам тај луксуз да у њу не улазим, постоји опасност од повређивања рана.

Веома добро сарађујете са републичком влашћу, са председником Додиком, сведоци смо турбуленција у Српској, а и када су у питању односи са Федерацијом. Да ли мислите да сте ауторитет, баланс када је у питању домаћа политичка сцена и како видите те односе у заједници, шта их више диктира — људи унутар заједнице или неко са стране?

— Увек дођем на речи Достојевског, сви смо криви за све, суштина је у томе што људи увек окривљују неког другог за нешто што није добро. Група људи покушава да кривицу за свако зло овога света свали на једног човека који је председник републике, не схватајући шта то може да значи за све нас, за заједницу. Удар на председника Милорада Додика је удар људи који имају персонални проблем с њим, али је пре свега удар на Републику Српску. Не може се из фрустрације родити ништа добро. Рекао сам опозицији — да сте имали више стрпљења сигурно бисте имали више власти, гледајући на њих једнаком љубављу као што гледам на људе у позицији.

Треба се запитати шта значи уздрмати позицију председника у држави која је свакако угрожена због уставног поретка и окружења, због ситуације у којој је Србија, због Косова, Црне Горе, Хрватске, због Федерације која је претња зато што се стално инсистира на унитаризацији, централизацији у Сарајеву које припада бошњачком делу БиХ. Неће, тиме што сруше Додика они бити Додик. Фрустрације су погонско гориво да се сруши нешто што је направљено на великој жртви, људи који су гинули. Ту је и жртва свих лидера који су покушавали да спасу неку врсту слободе за Србе у БиХ. Нисмо имали ниједног председника Републике Српске, па ни владе, скупштине, који није био под неким судским процесом или у затвору. То је тенденција којом се хоће рећи, ви не можете да постојите, код вас је увек на власти криминалац. Све то је јако дестабилизирајуће, волео бих кад би они који срљају имали разума да виде да и они сутра могу да буду изложени тим ударима. Ипак, моје је дубоко уверење да је Додик један заиста висок и озбиљан храст који има дубок корен који ће издржати, и да ће, као и много пута до сада, бити победник.

Како оцењујете спољну политику Србије која је на путу ка ЕУ, а истовремено се труди да одржава добре односе са Русијом, колико је то могуће када имате уговоре са НАТО-ом који готово да је окружио Русију својим базама?

— Један сам од оних који схватају да постоје неке европске вредности које су део нас, које су наше, мислим на сва цивилизацијска достигнућа када је реч о дијалогу, слободи, свему што је добро. С друге стране, љубав према Русији је потпуно природна, потпуно нормална. Те две ствари треба одвојити од политичког. Политичко је прагматично, практично у неком историјском тренутку.

Мој утисак је да код политичара у Србији постоји идол који се зове Јосип Броз Тито, који је у једном тренутку имао среће или несреће да буде неки бланс у свету, несврстани. То му је омогућавало да траје, да се задужује, да грађани буду „срећни“. После његове смрти све је отишло у пармапарчад, али он је остао идол. Не само за људе који имају носталгију за тим добом, већ за све политичаре. Мислим да је Милошевић хтео да буде Тито, да је то хтео и Тадић, и мислим да то жели и Вучић. Као хиршћанин, идолопоклонство увек доживљавам као слабост. Ми смо европски људи, али имамо љубав према својим пријатељима у верском и крвном сродству, Русима, али бити оригиналан је много теже него копирати нешто што је Титу пошло за руком. Да ли је оно што је радио успело и после његовог живота? Људи гледају да овде и сада имају славу, а да ли ће бити велика после њих, то их не интересује, зато што не верују да је важно живети за вечност. Живети за сада никада није било битно за велике људе.

Како видите излазак из мигрантске кризе, ко је уопште довео до овакве ситуације на Блиском истоку, једна земља је потпуно разорена, да ли из овог хаос има мирног изласка. Је ли ово верски рат, рат за ресурсе, или почетак краја света какав познајемо?

— Тешко је уперити прст на неког и рећи они су криви или он је крив, али можемо да размишљамо логички, коме ова криза штети, а коме не. Није је проузроковао онај коме штети. Ствар не може да се свали на Европу и на њеног лидера у овом тренутку, Немачку, ни на мање земље. Али и Блакан трпи последице мигрантске кризе. Ако је свет постао опште место, поставља се питање — зашто смо допустили да до тога дође. Да ли ће Европа и свет имати снаге да последице кризе реше, ја то не знам.

Поставио сам себи хипотетичко питање, кад су Срби из Книна и Сарајева кренули у егзодус, интересантно је и парадоксално да смо се кретали са запада ка истоку, да то никоме није било чудно. Зашто нико није био паметан, па да нас окрене у Немачку, данас би имали пола милиона наших људи тамо. Не би били сиромашни, могли би да обнављају своја имања. Понекад кажем да је до тог сплета околности дошло да би млади људи који су у свом васпитању имају цивилизацијске, европске вредности и образовање могли да се инкорпорирају у Аустрију, Немачку, Италију, Француску, као што многи јесу. Европа је могла да прихвати своје суграђане који су у тешкој позицији, али она је била политички обојена и гурала их од себе на Исток. Сад чекамо да видимо како ће Европа да се постави пред људима који су потпуно другачијег цивилизацијског усмерења. Постоји чак и нека земаљска правда. Чуо сам једног професора који је рекао — погледајте какву је глупост урадила Хрватска прогоном 300 хиљада људи, потпуно је испразнила земљу од људи који су јој културолошки припадали. Они не могу то да надокнаде, а сад између 50 и 100 хиљада образованих Хрвата сваке године оде у Немачку.

Зар не мислите да је сада Европу издао много већи играч? Након што је Америка делила „помоћ“ на разним странама света, Европу је оставила да се сама бори са мигрантском кризом.

— То је многима јасно, али покушавам да сагледам ствари из историјске перспективе, али и перспективе будућности. Америка је савремена империја, не типа османске, византијске, руске или монголске. Она је империја типа римске, има утисак да може да контролише читав свет. Можда је таква у једном тренутку била персијска империја. Кроз 4, 5. и 6. век водио се рат између персијске и римске империје, знате где, на простору данашње Сирије. Ово је, на неки начин, понављање историје. Занимљиво је што се данас ту води рат, ко га води и како. Ако хоћемо да направимо равнотежу са Америком која је премоћна и коју је најлакше осудити, али то није довољно, она има и добрих ствари које су за поштовање, једино уравнотежење би било ако би смо били хришћани. Звучи илузорно, али политички, једино уравнотежење је Европа са Русијом. У том смислу је и занимљив сусрет папе и патријарха Кирила, који осећају потребу да се направи баланс у свету. Нисам сигуран да Русија може сама да избалансира то. А сигуран сам да Европа не може. Не постоји четврта сила. Неки би дигли руку и рекли, Кина, али знам да то није реално.

Познати сте као неко ко је спортски оријентисан. Они који игају фудбал с вама кажу да би саставили најбољи тим за Мундијал. Као нација познати смо по успесима у колективним спортовима, а како као тим играмо у Скупштини?

— Можда је у Скупштини најмање потребно играти као тим, али су потребни тимови који би морали да показују таленат за што занимљивију, бољу утакмицу, у смислу културе говора, културе дијалога, супротстављености и да из тога произађе резултат. Морам да признам да је сад криза у све три скупштине у којима има Срба, у Србији, Црној Гори и Републици Српској. То је још један од показатеља наше тренутне кризе.

Срби седе у још једној Скупштини, на Косову и Метохији. Да ли сте у контакту с људима тамо и онима који о нечему одлучују или макар мисле да је тако?

— У контакту сам са ондашњим Србима, посебно преко свештеника и монаха. Морам да кажем да се ти људи осећају издано, пре свега од Србије, а онда и од Срба који живе свуда по свету. Осећају се остављеним. То је наша велика несрећа. Али и велика срамота овога света. То је једина Скупштина у којој се седнице прекидају сузавцем, најсликовитији показатељ колико је то било на силу увођење људи у државност која није у интересу људи са Косова, било које вере и нације, већ у интересу неког деветог. У том смислу су људи на Косову, пре свега Срби, а потом и сви други који нису високо на друштвеној лествици, колатерална штета. Бежим од помисли на њих, јер не могу да замислим колико им је тешко и колико су од свих нас заборављени, преварени или оно најгоре, издани.

ИЗВОР: sputniknews.com

Ознаке: православље