Прочитај ми чланак
О детињству
Прва моја мисао је мисао о летовањима на Мокрој Гори и у Понору, о кретању кроз шумску флору и о страху да ћемо срести мечку која напада стоку, о манастиру Црна Река и о светом Петру Коришком који исцељује од главобоље, о мојој баби Петкани која расхлађује млеко, прави сир и кајмак и меси хлеб, о Миомиру и Драгомиру, мојој млађој браћи који пуцају од здравља.
Прво моје сећање је сећање на храм светих апостола Петра и Павла у Истоку, црни иконостас тога храма, и моје прво Причешће у пратњи моје друге бабе Велике.
Прва моја слика је слика постеље у кући у Ђураковцу у којој лежим сам, болестан од великих богиња, устрашен да ћу умрети ако устанем и изађем у двориште, камо се играју моја браћа и сестре.
Заједно са том сликом провлачи се и слика аугустовског сабора Преображења у Будисавцима, одржаваног око манастирскога храма-задужбине Патријарха Макарија Соколовића.
Косово и Метохија су трајно остали у мојој души и бићу. Том пределу сам чак као монах посветио добар део књиге Мирмекологија.
О детету као житељу Царства Божијег
Блискија мисао да је дете не наш потомак, него предак који нас очекује у Царству Божијем. И опет, да је дете једини житељ Царства Божијега. Зато не треба бранити деци да прилазе Бого-Детету и Божићу Исусу Христу, јер таквих је, и таквога је Царство Божије. Теме игре великог и малог детета су и мене заокупљале до те мере да сам им посветио једногодишњи књишки рад.
О првом причешћу
Баба Велика ме је одвела у источку цркву на Богојављење; тада сам јој се отео из руке да бих пришао свештенику и причестио се, не знајући тачно о чему се ради.
У исти храм ушао сам неколико деценија доцније, и коначно 2000. године, када сам последњи пут угледао иконостас цео, који је убрзо по том запаљен од стране источких Шиптара.
О студентима и духовницима
Рецепт је не умишљати да смо педагог, и не глумити педагога пред младима, него тај и такав бити; наравно, онолико колико нам је то могуће. Дакле, не глумити, него бити. Друго, треба имати дара учитељства, и најзад, да се он подудари, и да се умножава са промислом Божијим, и по Божијем промислу.
Моји омиљени професори на Академији за Филм, Позориште Радио и Телевизију били су Радош Новаковић, професор Филмске режије, и Душан Стојановић, професор Теорије и естетике филма.
Новаковићев педагошки став је гласио: О човеку треба говорити најпре оно што је код њега најбоље.
Стојановић је личним талентом и уз помоћ инсерата из класичних филмова-ремек дела успевао да своја предавања одене у мистику.
На Теолошком факултету све нас тамошње студенте одушевљавали су професори Атанасије Јевтић и Амфилохије Радовић, епископ Данило Крстић и протојереј Душан Кашић.
Сусрет са авом Јустином Поповићем у манастиру Ћелије 1977. године био је силовит.
Преподобни отац Јустин личио је на анђела у телу: сав свежно бео, ватренога лика. Тада се он обратио игуманији речима, показујући на мене: Мати игуманија, имамо једног кандидата за монаштво.
О Патријарху Павлу и Београду
Први сусрет са епископом рашко-призренским Павлом догодио се у Призрену 1977. године, месеца јануара. Од тада па до 1989. године Призрен је био место мојих чудесних духовних сусретања са епископом Павлом, потоњим српским Патријархом, а које сам описао и дочарао у књигама које су у припреми за штампу.
Боравили бисмо у манастиру Свете Тројице на Шар-планини, изнад Машутишта; манастиру који су Шиптари порушили после 2000. године. Тамо бисмо живели по неколико дана по манастирском типику, молећи се Богу, радећи и разговарајући; зарађујући и заслужујући ручак и вечеру, како се епископ Павле изражавао.
Омиљена места су ми Калемегдан са црквом Ружицом, Савско пристаниште и Стари град, Кружни ток на Карабурми, Дедиње и Винча.
Драго место боравка ми је Богословски факултет на Карабурми, и његов храм светог Апостола Јована Богослова. У том храму хришћанин може путем древних Литургија да се пренесе на стотине и стотине година уназад, у древна времена хришћана и хришћанства.
Дакле млад, верујући човек, може да се снађе у злим временима, може да се нахрани културом, и може да нахрани своју душу лепотом, смислом и вером, под условом да он све то искрено и на правом месту иште, и под условом да он од свега тога не одступа.
А све то он има у изобиљу у својој Православној Цркви Српској, и у свом народу српском.
Књиге и поуке за крај
Препоручио бих књиге:
Свето Писмо, Молитвеник, Охридски Пролог, Касијана и Љубостињски стослов Епископа Николаја Жичког, Житија Светих оца Јустина Поповића, Старечник, Старац Силуан аве Софронија Сахарова … Оне јесу за сваку препоруку, јер су писане за сваку нашу прилику и неприлику.
Поукa о вери гласила би овако:
Посланик и Првосвештеник наше вере коју ми хришћани исповедамо јесте Господ Исус Христос. Њега дакле распетога и васкрслога ми исповедамо као своју веру.
Поука о љубави треба да гласи овако:
Љубав дуго трпи,
благотворна је,
љубав не завиди,
љубав се не горди,
не надима се.
Не чини што не пристоји,
не тражи своје,
не раздражује се,
не мисли о злу,
не радује се неправди,
а радује се истини,
све сноси,
све верује,
свему се нада,
све трпи.
Љубав никад не престаје …
Поука о нади гласи као она о вери:
Христос је сва наша нада, и наше надање!
О храму светога Ђорђа у Крушевцу знамо из књига то да је његова изградња започета крајем 19. века, а да је освештан 1904. године. Пројектован је у српско-византијском стилу, основе у облику слободног, грчког крста, и петокуполан је са главном куполом над четири стубца. Мирне површине бојене фасаде подражавају зидање опеком и каменом, познатом са моравских црквених споменика.
Живопис у цркви је из 1903. године. Иконостас храма завршен је 1903. године. На дрвеним преградама је у дуборезу изведен биљни орнамент, богатији око престоних икона. За израду иконостаса везан је уговором Живко Југовић. На југозападном стубу у цркви на западној страни североисточног стуба је натпис са именима Крушевљана изгинулим и помрлим за ослобођење и уједињење у ратовима од 1912-1920. године. У храму се чувају чудотворне мошти светог великомученика и победоносца Георгија; оне се износе на целивање, и пред њима се чита Акатист овом славном хришћанском ратнику и великомученику.
(Политикин забавник, СПЦ)
