Пред иконом Светог Саве
(Стихови: Јован Јовановић Змај; пева: Кристина Ивановић)

Болна лежи добра мајка,
не силази с одра свога,
удовица ј’ деце има,
једно мање од другога.

Друга нема, – деце има
за децу би живот дала,
али ако душу пусти,
шта ће, шта ће деца мала?

Мрак би био, али није:
болесници више главе
кандиоце тихо гори
пред иконом Светог Саве.

Ил’ је зебња, ил’ је страва,
ил’ је слутња, ил’ што више;
Око мајке деца с’ купе,
мајка врло брзо дише.

Поноћ куца, деца бледе,
најстарији и најјачи,
кад отаре сузе своје,
таре сузе својој браћи.

Мајка б’ хтела децу спасти
од зла што се на њих спрема,
хтела би им нешто каз’ти,
али гласа више нема.

Ко би знао мисли њене,
ко би знао њене муке!
Најстарији синак приђе
и ледне јој љуби руке.

Ти пољупци даше снагу
дахом младе душе здраве,
мајка диже руку нагу
ка икони Светог Саве.

„Знаш ли што бих хтела рећи?“
то говори, рука пада;
око стаје, срце стаје,
али јоште има нада.

Има наде у првенца,
да ће знати, да ће хтети –
„Разумем те мајко драга,
и држаћу у памети.

У груд’ма ће мојим живет’
мис’о твоја, твоја жеља,
ја ћу водит’ браћу своју
путем овог светитеља.

Окаљат’ нам образ неће
ни сто људи, ни сто беда,
схватићемо, памтићемо
да смо српске мајке чеда“.

Ове речи замедљаше
горки пехар задњег часа:
на устима болне мајке
благ се осмех заталаса.

Кандиоце затрепета
пред иконом Светог Саве
деца стоје, цвет до цвета –
венац око мртве главе.

 

Ознаке: Јован Јовановић Змај, духовна песма, песма за лаку ноћ, православље, Пред иконом Светог Саве