Прочитај ми чланакУ вријеме кад сам први пут дошао у Београд, није било мобилне навигације ни Гугл мапа. До Травничке улице сам стигао случајно, лутајући градом.
Нећу погријешити ако кажем да сам се и због улице с тим именом осјетио као код куће. Имам ту врсту завичајног сентимента због које ми није свеједно ни кад чујем да Здравко Чолић пјева како „чека за Травник везу“.
Ипак, приватни сентименти на страну, било је нечег политички и социјално релевантног у чињеници да у Београду постоје, између осталих, Загребачка, Охридска, Травничка и Задарска улица, мада у држави чији је Београд главни град нису више ни Загреб, ни Охрид, ни Травник, ни Задар. Био је то симбол чињенице да се Београд, за разлику од практично свих осталих великих ексјугословенских градова, не одриче своје прошлости и да у граду постоји свијест да је „борба човјека против моћи борба памћења против заборава“. Ако су промјене имена улица маркер дисконтинуитета и нестабилности, стабилност се може успоставити само континуитетом. У свакој промјени имена улице је заметак нове револуције или контрареволуције. Мјерило зрелости је прихватање чињенице да је нешто већ именовано, а да се новим улицама требају дати нова имена.
Испоставља се ипак да у Београду није било ријеч о другачијој парадигми, него о „фазном помаку“. Нестају полако стара имена улица. Загребачка је већ неко вријеме Коче Поповића, Охридска је постала Бране Црнчевића, док ће, пишу јуче новине, колико сутра Травничка постати Милорада Екмечића, а Задарска Добрице Ћосића.
Ријеч је о приједлогу Комисије за споменике и називе тргова и улица Града Београда, која је усвојила иницијативу која је дошла лично од предсједника Србије Александра Вучића „да двојица знаменитих интелектуалаца 20. века добију улице у престоници. Коначну реч о овом предлогу даће градски одборници на седници заказаној за 25. фебруар“. Неименовани саговорник из градске управе Београда рекао је новинарима како ће по српским академицима бити „назване улице које тренутно носе имена по топонимима република бивше Југославије“.
Већ и иницијални приједлог да се у Београду двије улице назову по Добрици Ћосићу и Милораду Екмечићу изазвао је контроверзе. Дарко Танасковић је исправно примијетио да за „већину Бошњака, Хрвата, Словенаца, Албанаца и њихових пратилаца са извесне дистанце у неким другим срединама, Ћосић и Екмечић спадају међу главне виновнике југословенске трагедије, инспираторе и идеолошке архитекте, а делом, у Ћосићевом случају, и реализаторе великосрпског националистичког пројекта који је, како се тврди, довео до смрти Југославије и свих сукоба који су се распламсали на њеним просторима, од Словеније, преко Хрватске, до Босне и Херцеговине, и Косова и Метохије“ као и да то мишљење дијели и дио српске јавности.
То је, наравно, тачно, као што је тачно и то да су за већину Срба, рецимо, Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић „међу главним виновницима југословенске трагедије“ па то није спријечило загребачке и сарајевске власти да по њима називају аеродроме и тргове. Не мора нужно бити спорно да неке двије београдске улице понесу имена по Добрици Ћосићу и Милораду Екмечићу, али оваквим избором улица шаље се не само порука о одавању почасти њиховом дјелу, него и селекција дијела њихове баштине на којој се жели градити будућност.
Специфичност позиције и Ћосића и Екмечића је заправо у томе да су они врхунце свог опуса постигли у Југославији као Југословени. Обојица су били партизани који су се, дакле, и с пушком у руци борили за ту земљу. Ћосић је још и почетком осамдесетих књиге објављивао, примјерице, на Ријеци, у издавачкој кући „Отокар Кершовани“, док је Екмечић докторирао у Загребу, а лавовски дио професорске каријере провео је у Сарајеву. За њих обојицу је „српско становиште“ више дошло као резултат разочарења у југословенство, него што је било нека исконска позиција.
Неко циничан би рекао да избацивање македонских, хрватских и босанских топонима са списка београдских улица само значи да Србија нема територијалне претензије на ове државе. Ствар је ипак мало компликованија. Уосталом, ако ништа, а због чувене „Задарске сликарске школе“ о којој је писао Михиз, тешко да би и самом Ћосићу пријала идеја да Задарска улица понесе његово име (Исто тако, у свим Екмечићевим биографијама се као важан дио његове историчарске биографије помиње рад у задарском архиву). Такође, барем због Иве Андрића и „Травничке хронике“, Београду би требала Травничка улица. Мада је кључни разлог заправо то што се те улице већ деценијама зову се тако како се зову.
Напосљетку, имајући у виду судбину наведене четири улице, није тешко наслутити како ће, уз предвидиве нове смрти разних великана, нестајати и улице какве су Штипска, Сарајевска, Хварска, Цељска и тако даље и томе слично. Уосталом, на будућу Улицу Добрице Ћосиће наслања се још једна улица која носи име „по топониму република бивше Југославије“, што би рекао елоквентни извор из градске управе Београда. Та улица се зове Сребреничка.
Било би нечег нарочито гротескног да је којим случајем Сребреничка прозвана Улицом Добрице Ћосића, али ни ова ситуација није лишена симболике. Нема, наиме, бољег мјеста да се фотографишу остаци Народне библиотеке срушене у нацистичком бомбардовању Београда 6. априла 1941. него је то угао Задарске и Сребреничке. Судбина библиотеке је у доброј мјери парадигматична за историју Србије и српског народа у двадесетом вијеку. Ако је, као што је писао пјесник Осим Мандељштам, на Црвеном тргу земља најоблија, онда ће за који дан у Београду постојати тачно дефинисана тачка за најбољи поглед на српску историју: угао Сребреничке и Добрице Ћосића.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
