У Београду су хапсили Црногорце који се изјасне као Срби!

0

Чувена београдска љекарка и професорица на тамошњем Медицинском факултету, др Десанка Косановић-Ћетковић, у својој књизи „Присјећања и записи”, описала је како је њен отац Никола Ћетковић, после Другог свјетског рата, од стране Озне примораван да се пише као Црногорац

„Већ 1945. године почела је замјена личних карата у Београду, а на основу раније подијељених формулара, у којима је свако, поред осталог, требало да наведе своју националност. Управо тада настају велики проблеми у мојој породици.

Старији брат и ја смо били комунисти, учесници НОБ логораши. Било нам је јасно да ми као чланови КПЈ можемо бити само Црногорци.

Тако смо се и изјаснили у формуларима и без проблема брзо добили личне карте у Ознином одјељењу у Чика Љубиној улици.

Послије неколико дана, на исто мјесто дошао је и наш отац Никола Ћетковић, стар 62 године и умјесто личне карте добио – 15 дана затвора! Наиме, он се изјаснио да је Србин и надлежни официр му није дао личну карту, јер он не може бити Србин, него Црногорац рођен у Подгорици. Отац није хтио да одступи од своје изјаве, тврдио је да је од дјетињства знао да је Србин, да је зато децембра 1915. кренуо преко Албаније до Крфа и даље.

Мој отац је 1909. године у Бечу завршно студије и могао је мирно да сачека аустријску окупацију Црне Горе и да, као њихов студент и полиглота, добије високо звање, као и личну сигурност, али он је, као патриота и Србин, кренуо са српском војском и њеном судбином.

Говорио је официру Озне да се отац српске династије Немања родио као и он – у Подгорици, у Рибници на Зети, и да је Немањин син Свети Сава основао прву српску архиепископију.

Но, то није било довољно, па су Николу Ћетковића затворили у Ознин затвор, гдје је на голом бетону одлежао пуних 15 дана. Официр га је свакодневно изводио на саслушање и питао: Јеси ли ти Никола Ћетковићу Црногорац или Србин? Мој отац је на то одговарао стиховима Његоша и краља Николе о српству.

Послије одлежаних више од двије недјеље у затвору, дата му је лична карта у којој је ипак стајало да је он, Никола Ћетковић – Србин.

Ми, његова дјеца, нијесмо одобравали његово држање у Озни, нити његово србовање, јер су нама као комунистима, одмах били јасни Ђиласови ставови о црногорској нацији.

Био је хладни зимски дан 1946. године и сви смо сједјели у трпезарији која се једина и гријала, а ми дјеца се спремали за испите. Тада је наша мајка прекинула мртву тишину и саопштила да ће се писати као Црногорка. Она је знала и осјећала да је очев став веома много нашкодио нама као комунисти-ма и хтјела је да нас заштити од даљих немилих посљедица. Отац је био изненађен, али не и поражен. Нагло је устао и обратио се мајци хладним гласом да она од сјутра неће више бити његова жена.

Мајка је добро знала да отац неће промијенити свој став, па га је, измијенивши тактику, умиљато упитала: „Никола, ти велиш да смо ми Срби. Па, како смо ми Срби могли родити ђецу Црногорце? Реци ми, Никола, како?“

А отац мирно одговара: „Данице, ми смо Срби, а родили смо слијепе послушнике. Плачимо, јаднице, плачимо!“

Наш отац Никола Ћетковић умро је 1957. године пред други послијератни попис становништва. Са прекорним сјећањем на наш бојкот оца и наше тадашње национално опредјељење, ми његова дјеца, спонтано смо се изјаснили као Срби.”