Прочитај ми чланак
Хилдегард Вагнер, из Зебнице код Дрездена, напокон је спокојна. У 67. години одгонетнула је мајчину животну тајну с краја Другог светског рата и тако ставила тачку на дилему – ко јој је други родитељ. А у уторак се, у Кикинди, први пут срела са најрођенијима с очеве стране.
Онај за којим је трагала од детињства, њен прави отац, Симо Пустиња, умро је давне 1964. године у родном Банатском Карађорђеву. Прича о судбини Хилдегард и њеном животопису – као из романа. Сада јој је све знано: чија је заправо, како је на свет дошла и кога у Србији има.
– Гледала сам зимус на телевизији емисију о човеку из Немачке, који је у Србији, после више деценија, пронашао оца. Тако сам се одважила за судбоносни корак, па затражила помоћ од медија. Још као малој било ми је чудно да сам и ја на фотографији младенаца с мајчиног венчања, затим да мог имена, за разлику од три млађе сестре, нема у матичној породичној књизи, коју обавезно имају сви Немци. Завирила сам и у црквене списе и нашла своје име, али без податка о оцу. Мајка се 1949. године удала за Рудолфа Вагнера, који није правио разлику између мене и остале деце. Своје сумње покушала сам да предочим мајци. Страшно се наљутила. На ту тему у породици нико није смео да прича – поверава нам се Хилдегард.
ДЕДА ГА СПАСАО
Отац је, сазнала сам, је радио на имању мог деде Јозефа Деринга. Ту је упознао моју мајку. Сваки контакт Немица и ратних заробљеника био је строго кажњаван. Заробљенике би, у случају да се сазна за везу, слали у други логор, а жену ошишали до главе и провели градом, да је понизе пред мештанима. Деда је, иначе, мом оцу спасао живот, јер га је шест месеци скривао на свом поседу – прича Хилдегард Вагнер.
Катарина је своју животну тајну 1998. године однела у гроб. Случај је хтео да баш тада Хилдегард дозна да је дете забрањене љубави младе Немице Катарине Деринг и Србина заробљеника, који је из логора у Фолкеродеу, код Дрездена, са још тројицом сународника довођен на имање њеног деде да принудно ради. Потпуну истину, вели, предочила јој је мајчина рођена сестра, која је одмах након рата одселила у западни дело Немачке, вративши се у завичај тек по уједињењу државе.
– Тетка ми је открила тајну. Рекла је да је мајка затруднела са младим, шармантним, доброћудним и одважним заробљеником, из малог места које није далеко од Београда. По занимању је био месар. На полеђини једне његове пожутеле фотографије је ситним словима исписано – Симон Бустиња…
Проверама, како Хилдегард каже, на стотину страна, утврђено је да поменутог презимена нема у Србији. Али има Пустиња, које носи породица која је са Баније, након Првог светског рата, доселила у Банатско Карађорђево.. И није, испоставило се, Симон, већ Симо, или Сима. Клупко је почело да се одмотава. Упорна Немица овог лета успоствила је контакт са Симиним потомцима. Дознала је и да јој је отац, пошто је логор у којем је провео две године и дочекао крај рата, расформиран, у Банат довео младу Украјинку, која је, такође, била у заробљеништву, с којом је стекао троје деце.
У уторак је Хилдегард, у пратњи супруга и сина, први пут срела Симину децу, полубрата Бранка, који живи у Сремској Митровици, и полусестру др Милицу Пепић, Кикинђанку на привременом раду у Лопарима, њеног сина Ненада и супруга Мирка. Дирљив сусрет, препун емоција, сете за пропуштеним, обећања о новим виђењима у Кикинди и Немачкој… Своји су се, напокон, нашли.
СИМА НИЈЕ ЗНАО
– Покојни тата, сигурна сам, није знао да је Катарина остала у другом стању. Да јесте, не би је, уверена сам, оставио и тако лако заборавио да је се никада не сети. Никада о својој љубави у зарбљеништву није причао. Био је душа од човека. Ех, да је сада ту крај нас… – бираним речима брани оца др Милица Пепић.
(Вечерње новости)
