Прочитај ми чланакГурајући Русију и Сирију ка Раки и Ал Бабу и приморавајући их na савез са Курдима, Анкара ће покренути рат у којем не може да победи.
Док је Ердоган све ближи фундаменталној трансформацији турског политичког система, његова спољна политика показује знаке великих промена. Делује као да је Турска поново пронашла своју „НАТО меморију“, која је приморава да се окрене свом „оригиналном дому“ – Западу. Серија инцидената унутар и ван Сирије јасно су показали да Турска није на истој страни са Русијом и Ираном у погледу решења конфликта у Сирији.
Турска је оживела стратегију „безбедних зона“ и већ почела да се супротставља Ирану у Астанском процесу, иза којег стоји Русија, а милиције које подржава Турска почеле су да дејствују против сиријске војске, при чему су само током прошлог месеца забележена два сукоба те врсте. Поред тога што то указује на турско удаљавање од мировног процеса у Астани, овакав развој догађаја потврђује фундаменталну реалност политичке и стратешке позиције Турске као друге највеће НАТО чланице.
Како ствари стоје, турска стратегија „сигурних зона“ добро се уклапа у амерички циљ заузимања Раке. Територија коју Турска види као „сигурну зону“ у Сирији покрива површину од око 5.000 квадратних километара. Како би ово остварила, њене војне операције сада би требало да промене правац и да се, усмеривши се ка истоку, фокусирају на Раку. Појавили су се извештаји да Турска и САД у овом тренутку активно разматрају модалитете и логистику турске војне операције која би имала за циљ ослобађање Раке, „престонице“ Исламске државе. Турски премијер Бинали Јилдирим заиста је разговарао о тој операцији са америчким потпредседником Мајком Пенсом протеклог викенда на Минхенској безбедносној конференцији (текст је писан у недељи после Минхенске безбедносне конференције која је одржана 17–19. фебруара; прим. прев.).
Биће то велика војна операција са тенковима, оклопним возилима и артиљеријом. Турска захтева да учествују и америчке снаге за специјалне операције, које би, осим слабљења енергије сиријских Курда за стварањем енитета у Северној Сирији, такође послужиле и у сврху одвраћања руске интервенције. Изгледа да је Турска већ почела да премешта своје војне снаге на сиријску границу, уз објаву да им је циљ да операцију Штит Еуфрата прошире до Раке.
ПОСЛЕДИЦЕ ОТОПЉАВАЊА САД И ТУРСКЕ
Очигледно су ствари почеле да се мењају тек кад су САД и Турска одлучиле да поправе међусобне односе. Без обзира на циљ и амбиције предстојећег похода на Раку, импликације ће бити много теже него што сада изгледа.
Делује као да се ствари загревају: 11. фебруара портпарол турске владе рекао је да ће турска војска зауставити напредовање пошто ослободи Ал Баб (што је договорено са руским председником Путином) и да немају амбицију да иду ка Раки. Одмах након тога Ердоган је изашао са изјавом да је „можда дошло до грешке у комуникацији“ и да „неће бити никаквог заустављања кад се ослободи Ал Баб, јер након тога иду Манбиџ и Рака“.
Ова изјава је била почетак краја процеса Астана-2 и Женева-4. Не изненађује што су Руси одговорили гурајући своје сиријске савезнике из јужних предграђа ка урбаном делу Ал Баба, чиме су заузете позиције на два километра од града. Порука овог маневра била је јасна: турско напредовање ка Раки ће гурнути Сирију и Русију ка Ал Бабу. То би значило крај Ердогановог пројекта „сигурне зоне“. Поред тога, Русија и Сирија су такође већ почеле да се припремају за потенцијалну офанзиву на Раку, подсећајући Ердогана да је тај град ван домашаја турских експанзионистичких амбиција.
Невезано за пат позицију у односима Русије, Ирана и Турске, делује као да уочи великог регионалног претумбавања које су покренуле САД почиње период нормализације билатералних веза са Турском.
Стога антииранске опаске турског председника приликом посете Заливским земљама нису тек пука коинциденција. У очигледном покушају да их умири и увуче у свој „нови“ сиријски план, Ердоган је рекао: „Неки људи желе да Ирак и Сирија буду подељени. Неки раде снажно на томе да поделе Ирак. Трају секташке борбе, а ту је и персијски национализам. Персијски национализам настоји да подели земљу. Морамо да блокирамо такве напоре.“
Опет, није случајност што су ове опаске уследиле само недељу дана након првог Трамповог и Ердогановог телефонског разговора. Анкару су од тада из САД посетили шеф CIA Мајк Помпео, начелник генералштаба Џозеф Данфорд и Џон Мекејн, сенатор и председавајући сенатског Одбора за оружане снаге. Слично томе, листа америчких посетилаца заливским земљама у региону у протеклих две недеље укључује Мајка Помпеа, Џона Мекејна и министра одбране Џејмса Матиса, који је тамо био са циљем формирања нових савеза за суочавање са заједничким претњама (читај Русијом, Ираном и Сиријом).
ТУРСКО СКИДАЊЕ РУКАВИЦА
У истом духу је и турски министар спољних послова Мевлут Чавушоглу скинуо рукавице на Минхенској безбедносној конференцији, оптужујући Техеран да води „секташку политику“ у настојању да конвертује Ирак и Сирију у шиизам.
Све ово објашњава зашто Астана-2 није прошла једнако добро као прва рунда преговора и због чега би Женева-4 могла да се суочи са истом судбином. Док су Турци смањили обим своје делегације у Астани, указујући на тај начин постепено дистанцирање од процеса, Русија се формално успротивила турском предлогу о „сигурним зонама“ као нечему што јасно прети да угрози цео мировни процес.
Уз Турску која се на тај начин извлачи из процеса, сиријска опозиција је такође почела да говори нереалне ствари. Наговештавајући своју прву велику промену и потенцијални заокрет, њени представници су – смехотресно – оптужили сиријску владу за везе са Даешом.
Ови наводи имају за циљ да, следећи турски пример, поплочају пут потенцијалном повлачењу из мировних процеса у Астани и Женеви. Уколико овакви ставови наведу опозицију да још једном почне са нералним захтевима о Асадовој оставци, ствари ће се у Сирији вратити на сами почетак, а сукоби ће бити обновљени, будући да је Асадова оставка и даље услов који ће Руси и Иранци одбити по аутоматизму.
Са друге стране, таква ситуација би могла да их (Русију и Иран) наведе да Турцима пошаљу више порука на сиријском бојном пољу уместо да им генерално излазе у сусрет. Намирисавши потенцијални турски заокрет, Русија је већ почела да увлачи Курде у дијалог, на тај начин пославши Турцима још једну поруку о одговору и ризицима са којима ће Анкара морати да се суочи у случају одустајања од тешко избореног прогреса који је до сада остварен у Сирији.
Гурајући Русију и Сирију ка Раки и Ал Бабу и приморавајући их да уђу у савез са Курдима, Анкара ће покренути рат у којем не може да победи. Не само да неће бити у стању да створи такозване „сигурне зоне“, због руског присуства на територијама које би оне требало да обухвате, већ ће морати да се носи и са знатно ојачаном курдском милицијом унутар и ван Турске.
Салман Рафи Шеик је стручњак за међународне односе и унутрашњу и спољну политику Пакистана
Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ
