Драги мој Бато! Јуче, баш на дан једногодишњице мобилизације када сам упрљао своје тело оделом наших вековних тирана, стигао сам у нашу милу нову домовину Србију. Ти не знаш још шта је то слобода, но надам се да ћеш је скоро и ти моћи уживати. Једва чекам да обучем српску униформу и лупим сабљу Шваби по њушци. Па зар може Србин друкче мислити? Пошаљи овамо све заробљене Словене. Они ће сви овде добити занимање. Ко хоће мачем – мачем може, а ко се боји куршума – може и на други начин користити нам. Али главно је: радити мора!… Ко жели слободу, мора и радити на остварењу слободе, а ко је кукавица, тај боље нека се губи. Тако поздрави све познате, љуби те Стојан.

Овако пише Стојан, из Зајечара, 14. јула 1915. године, извесном Кузману Дојкову, заробљенику у Кузњецку, у Русији.

Писмо је сачувао, преписавши га, Владислав Пандуровић, Србин који је у време Великог рата у Бечу био ратни аустроугарски цензор, службеник монархије. Пандуровић је на овај начин сакупио хиљаде порука српских бораца, заробљеника и интернираца и објавио их у књизи „Српска писма из рата“. Изашла је у Осијеку 1923. године, у малом тиражу и брзо пала у заборав, а репринт који се појавио ових дана доказује да се ради о правој ризници за боље разумевање расположења и „стања духа“ нашег народа, из свих крајева.

У самом уводу књиге Пандуровић објашњава:

– У Бечу је од почетка Првог светског рата постојало цензорско одељење које је контролисало сву преписку ратних заробљеника и интернираца. Прочитао сам неких 25.000-30.000 српских писама из свих крајева васцелога Српства. У много случајева су писци радосни што су допринели победама, или што су допали рускога ропства, али су пак тужни што су тако далеко од својих, па баш ова чудновата смеса туге и радости изазива им у души неку спокојну хармонију, која се у узвишеним изразима излива и често из прозе у песништво прелива.

ПЕСМА ЛЕНКИ

Пандуровић сведочи да су очеви у писмима посебно били нежни према својој деци. Један од њих посветио је песму „Милој мојој Ленки“:

Сваком новом лету ново доба следи,
у овоме правда мора да победи,
ено, ноћ се губи,
светли дан се јавља,
жељни мир се опет светом васпоставља.
По правди се сваком своје право даје, а Србија мала великом постаје.
Здраво, златно сунце моје домовине

Драгиша

Из књиге се као на длану може видети достојанство српског борца, који не жели да се јада зарад суза, већ се нада слободи.

К. М., официр негде у туђини, слави породичну славу и пише жени и деци у Неготину:

– Драга Миленија, Јелена и Даница – мила дечице моја! Има већ скоро 80 година како је Свети Сава, први српски просветитељ, проглашен за патрона школског. Ти Миленија и Јелена славиле сте Светог Саву бар неколико година, а Даница баш никако! Ове је године наступио тренутак кад га нити ја, нити ви, можете прославити! Но, ипак дужност нам је да се овако растављени помолимо Богу, Светом Сави, и Светом Арханђелу, да нам дају срећу. Много вас љуби и поздравља ваш Отац.

Највећи број писама аустроугарска монархија је цензурисала да се не би открила истина о злочинима над Србима у логорима.

– Има два месеца како сам интерниран у групи од 400 људи и више. Никаквог обзира нису хтели водити о моме положају. Гонили су нас као стоку. Овде смо у логору ограђеном жицама и станујемо у баракама од 200 људи. Храна нам је мизерна и нико од нас још није устао сит. На 48 сати добијамо четврт војничког леба, који је до скоро био кукурузан. Из јутра добијамо чорбу од пасуља, у подне чорбу од пасуља или кромпира или шаргарепе, а тако и увече. На једног не дође по десетак грашки пасуља, а место кромпира добијамо прљаве ољуштине… Ко је год иоле слабији неће одавде главу изнети – пише заробљени Милован, родом из Угљарева, у Шумадији.

Српска мајка, смештена као интернирац у Одеси, писала је сину у Америци, а писмо беше прегледано чак и руском и бечком цензуром:

– Драги Сине! Ја сам из Београда убјежала из свога дома са голом душом и налазим се у Одеси. Живим ка свака несретна жена у туђем свету без нигђе никог свога. По два дана бива не једем, идем гола и боса, по неки дан газете продајем по улици да хљеба купим. Но судба је така клета. Ја не знам колико ћу у Одеси остати. Немој да те ово моје писмо жалости. Ја сам много ослабила и неће бити суђено да видим тебе, моје мило злато. Што сам у кући имала, све су ми Швабе однели, кажу ми да су и куће срушене – већ немам силе да пишем. Грли те и љуби те Мајка.

Један заробљеник пише свом брату, поднареднику Дринске дивизионе коњице, из логора у Болдогасоњу, у нади да ће видети Србију:

– Чим сам ступио прошле године на аустријско земљиште, одмах ме ухапсише. Друга моја браћа и другови боре се у редовима непобедивих српских Соколова, а ја седим као баба, иако сам дужан Србији много, и као Србин и као ђак српски. Молим се Свемогућему да ме врати у крило моје мајке Србије. Србији су потребни лекарски помоћници, па ја као апотекар и, као што знаш, у прошлом рату радио сам у болници, мислим нећу бити на одмет Србији. Колико год ми моје силе допуштају, радићу и неговаћу моју браћу, који тако јуначки изагнаше неситог Швабу. Дођем ли још једном у Србију, тамо ми је живети, тамо ћу и умрети….

Медицинар Гојко осетио је дах слободе и пише у Ужице:

– Ево се ближи крај овом страшном џиновском рату. Већ се кроз рику топова и пуцањ пушака јасно чује реч: мир! Уверен сам да ће он још у овој години опет завладати светом, а нашем јадном напаћеном народу донети пуно окрепљење, после свих мука и невоља које преживљујемо! На многобројним гробовима наших палих хероја понићи ће цвеће тада (Његуш) – а живи ће имати једну лепу, сретну будућност пред собом! Нека будемо ми само здрави, па ће се у име Бога све тешкоће које нам још предстоје сретно пребродити! Ја се надам да ћемо се онда у октобру или новембру видети тамо – у нашем лепом, слободном Ужицу!

Књига „Српска писма из рата“, у оквиру збирке од десет књига посвећених Великом рату, биће промовисана на Видовдан у Андрићграду.

ЛЕКЦИЈА СТАМЕНКИ

Српски официр у лето 1917. године пише жени и грди је што се бави политиком:

– Стаменка, оно што пишеш јако ме разљутило. Ти о политици и садашњој ситуацији немаш појма. Нису српски народ упропастили радикали, нити ће га упропастити Аустријанци; већ њега упропашћују издајници. Нека знају те вуцибатине да званична Србија још постоји и то већа, моћнија и силнија него што је била пре рата. Политика се не води на годину и две већ на педесет и стотину унапред. Не пишеш ти карту робу аустријском већ заробљеном ратном краљевском српском резервном официру.

Поздрав,Богољуб

(Вечерње новости)

Oznake: Austrougarska, Prvi svetski rat., cenzura