Pročitaj mi članak
Да би ослободили своје наследнике од тужних обавеза, многи Власи себи организују даће још пре смрти.
Сто села сто обичаја, а када је о сахранама реч, вероватно их је још и више. Нема тежег задатка него неком са стране набројати све начине на који се пријатељи и родбина у Србији опраштају од својих вољених. Тако се у неким крајевима обилато једе над свеже закопаном раком, на другим местима покојник се сахрањује са личним стварима, а има и оних који локалној телевизији плате за директан пренос сахране. У овој изузетно “јакој конкуренцији”, рекло би се да је источна Србија, ипак, без премца.
Јер, традиција влашког становништва, којег у нашој земљи има више од 35.000, обилује живописним обичајима. Многи ритуали у Источној Србији везани су за покојнике, јер се култ мртвих код Влаха вековима негује и преноси са генерације на генерацију. Један од најнеобичнијих је организовање помане (даће, помена, парастоса) за живе покојнике, које они сами себи, уз рођаке и пријатеље, приређују за живота.
ВОДА ЗА ПОКОЈНИКЕ
Осим хране и пића, покојницима се намењује и вода, да не буду жедни на оном свету. За првих недељу дана напуни се 25 кофа, за 40 дана 45, за пола године 55, а за годину дана 110 кофа.
– Воду за нас са чесме је доносио наш унук. Ко нема никог у породици, за то ангажује неког од родбине или комшија и плати му колико има – 10, 20, 50 евра – каже Миланка.
У складу са веровањима и обичајима предака, давање помане обавио је и брачни пар Страиловић из Витежева код Жабара, Миланка (60) и Чедомир (83). Они су на сеоском гробљу подигли себи споменик и затим приредили све парастосе које обичаји налажу: за седам и 40 дана, пола године, годину…
Тиме су супружници, који у породичној кући у Витежеву живе сами, ослободили таквих обавеза своју ћерку јединицу Јасмину (38), која са породицом живи у Великој Плани.
– Осим ћерке, зета и унука, поманама је присуствовало и двадесетак гостију, наших најближих рођака и пријатеља. Да бисмо их угостили, али и да бисмо наменили себи за онај свет, спремили смо разноврсно послужење, од супе, преко ринфлајша и сарме, до прасећег печења, торти, колача и пића. Тако смо урадили за све помане које се дају покојницима, да након наше смрти ћерка не би имала обавезу да све то припрема. Једино што тада треба да уради, јесте да нас сахрани – прича Миланка.
Послужење на поманама сервирано је на поду дневне собе, где су централно место заузимале две камаре, једна за Миланку, а друга за ¨Чеду.
– Камара се прави од бабица – округлих хлебова, који се слажу један на други, а поврх њих се поређа храна – појашњава Миланка.
– Храну су у корпама доносили и гости, како би је наменили покојницима.
Осим хране, Миланка и Чедомир купили су и нови кревет и одећу, коју су наменили себи, за период после смрти.
– Кад смо организовали окупљање за подизање споменика, преко Радио Витежева наручивали смо песме и кола које волимо, па смо онда певали и играли заједно са нашим гостима – прича Миланка.
Да би испоштовали многобројне обичаје, потрошили су више од 3.000 евра, јер су их помане коштале 2.000, а израда и постављање споменика још 1.000 евра.
