Прочитај ми чланак
У заборављеним собама пуним старих богослужбених и матичних књига, у парохијском дому код Теслића, пронађен је рукописни молитвослов, стар двеста година.
Пажљиво преписиван у ери штампарства, папир крије тајне молитве за истеривање нечистих духова, које су се преносиле у познатим свештеничким породицама, са оца на сина.
Ручни записи са мистериозним духовним рецептурама за истеривање ђавола, пронађени су недавно, као део драгоценог Зборника молитви за изгнање бесова, који потиче изпиторескног селаПрибинић у Републици Српској.
Зборник молитви представља ретко откриће о егзорцизму којима су се бавили свештеници и монаси Српске православне цркве. Сада се тај спис чува у библиотеци и архиви Епархије зворничко-тузланске у Бијељини. Почетком фебруара, истраживачи Архива СПЦ обилазили су регион бивше Југославије, како би открили непознату архивску грађу по епархијама, која треба да се смести у јединствени депо који се тренутно налази у звонику Цркве Светог Марка у Београду.
Стари записи о истеривачима нечистих духова, који су из грешника истеривали црквени духовници не изненађују директора Архива Српске православне цркве Радована Пилиповића, који подсећа да је таква верска пракса описана у научној, богословској, етнолошкој и историографској литератури.
– Егзорцизам није био заступљен у нашој Цркви у толикој мери као код римокатолика, али је документован у богослужењу и старим рукописима. Духовни проблеми људи упућивали су да се они обраћају свештенику, нарочито у стара времена. Тада се често брисала граница између ортодоксије, то јест учења Цркве и сујеверја. Народу је увек било лакше да кроз очитану молитву или освештану ствар дође до духовне заштите, него да спроводи моралне императиве јеванђеља – каже Пилиповић који је био вођа групе истраживача који су путовали регионом, у потрази за изгубљеним списима. Ако су некада само свештеници и монаси имали монопол над истеривањем нечастивих, јер су били једини дорасли тој духовној борби, ни данас савремени свет није лишен те дилеме, па верници често зову свештенике да им освештају аутомобиле, пословне просторе или стадионе. Чак је и патријарх Иринеј освештао тржни центар у Нишу, отеравши конкуренцију са рафова.
Пилиповић каже да постоји стара пракса освештања усева, њива, стада, благосиљање пчелињака, бунара и свега онога што вапи, како би се рекло, за духовном надоградњом.
– Данас не постоје истеривачи ђавола у СПЦ, али су присутни јаки духовници, људи са моралним кредибилитетом и искуством, који кроз поуке и свој лични пример пружају утеху и поправљају квалитет савременог, убрзаног живота који нуди многа искушења. Једно од тих искушења је пристати на лажну поделу на духовно и световно. Човек у тоталитету треба да тежи светињи и да живи по светињи, а онда ни материјални благослов неће изостати – поручује директор архива СПЦ.
Он се задовољно осмехује над открићем о „истеривачима ђавола”, које му је само учврстило мишљење да је организована архивистичка делатност и сређивање архивске грађе преко потребан егзорцизам за нашу домаћу средину која не води довољно рачуна о свом културном наслеђу и архивској баштини. Тако је у месту Пецка код Мркоњић Града,у Братској кући, парохијском дому где се одржавају заједничка славља мештана из околних засеока, пронађена гомила старих списа с краја 18. века, која су, у тој забити, стицајем чудних околности, остала сачувана од уништења које су доносили ратови. Али, то је била само случајност, или добра воља историје.
Мањи парохијски центри, планинске парохије по Србији и Босни и Херцеговини, које је са својим сарадницима обилазио Радован Пилиповић, чувају у својим храмовима, подрумима и звоницима, као и парохијским домовима, документацијски материјал од изузетног значаја. Архив треба да буде „списохранилиште”, чуварно место темељитих списа за историју државе, народа и цркве.
Парохије које сунаучници обилазили смештене су често у планинском беспућу, што само показује да се тамошња скривена архивска грађа, савршено уклапа у велики рам који пружа документација из централних црквених тела и органа, сада смештена у Београду. Потрага за документима, показала је и нешто друго: историјске и идеолошке парадоксе националне историје. Тако је једини сачувани целовити архивски фонд Српске православне парохије у Босанској Крајини управо сачуван захваљујући партизанском покрету отпора. Реч је о документима из места Прекаја, између Гламоча и Грахова, које су пре паљења храма од стране усташа 1941. године мештани сакрили у природне шупљине кречњачких стена на Шатор планини. – Културна баштина српског народа у великој мери је однегована у црквеним круговима. Међутим, ништа није толико у културној баштини црквеног порекла занемаривано и запостављано као питање архивске грађе – подсећа Пилиповић.
Он је заиста у праву. Црквени архив у звонику Цркве Светог Марка у Београду, једног од најзначајнијих храмова престонице, јесте парадигма која важи и за друге епархије, како у Србији тако у региону. Ни световне ни духовне власти не схватају историјски значај докумената, не разумеју важност писане речи и вредности онога што је записано у актима, архивалијама и старим списима.
Та драгоцена сведочанства, попут егорцистичких ритуала и молитви, или прича о црквеном архиву који су спасили партизани у босанској недођији, нажалост, претварају огромне количине писаних трагова о српској националној прошлости у складишта хартије, а не у препознатљиво и употребљиво културно добро. Пилиповић сматра да су сасвим довољна симболична улагања новца у галеријске просторе великих цркава, звоника и неискоришћених простора између масивних зидова, који могу да буду претворени у депое, ризнице и скривнице.
(Политика)
