Чланови Партије промовисали сексуалну револуцију много пре Америке. Средином тридесетих година прошлог века на партијским састанцима било узбудљивије него на најбољим журкама.

Чланови Партије промовисали сексуалну револуцију много пре Америке. Средином тридесетих година прошлог века на партијским састанцима било узбудљивије него на најбољим журкама.

Не тако давно, у објашњењу неког појма, аутори разноразних текстова, из разноразних области, било научних било популарних, а најчешће новинари, позивали су се на Вујаклијин речник страних израза и појмова. Елем, у ова дигитална времена Вујаклију је заменила Википедија.

Тако у Википедији под појмом „сексуална револуција“ пише да је такође позната и под називом „сексуално ослобођење“, и да је то израз којим се описују промене друштвених погледа и морала у односу на сексуалност карактеристичне за западни свет шездесетих и седамдесетих година прошлог века. У то су доба, наводи се даље, многи до тада игнорисани, прећуткивани или одбацивани облици сексуалности постали прихваћени у друштву као „нормални“.

Наравно, идеје о сексуалном ослобођењу врло брзо стижу и у наше крајеве и добијају право грађанства. Социолози, сексолози, психолози, који су подржавали сексуалну револуционарност, постају јунаци медија. Рокенролманија и нова сексуалност захватају цео простор од Триглава до Охрида.

Из тих времена остаће запамћена и једна анегдота везана за књижевника Бранка Ћопића, који ће на једном поселу у Дому културе у Студентском граду у Београду, посвећеном стремљењима младе генерације, а који је директно преносила и Телевизија Београд, шеретски, али и са сетом рећи:

– Ја, нажалост, припадам оној генерацији која је и ону нашу и ову вашу револуцију дочекала без оружја!

Свесно или несвесно, великом писцу промакло је да напомене да ће његова Комунистичка партија, која ће му, узгред, нанети много зла, предњачити у односу на васцели свет, када је реч и о сексуалном животу.

Тридесетак година, пре овог планетарног покрета, српски комунисти, као људи посебног кова и авангардисти, почели су да заговарају и примењују слободну љубав. Заживела је идеја, да би пробрани људи који мењају свет за добробит човечанства, требало да одржавају редовну сексуалну хигијену.

По Београду се, у другој половини тридесетих година, зуцкало о „састанцима“ комуниста и скојеваца, који су лепши,занимљивији и узбудљивији од најбољих богаташких журки у граду.

Млади комунисти, поготову на Универзитету, залагали су се за друштво у којем неће бити експлоатације радника али и за живот без лажног морала, а то се, нормално, нарочито односило на слободну љубав.

Када се Александар Ранковић, доцније неприкосновени други човек Партије и најближи Титов сарадник, 1935. године вратио са шестогодишње робије, при првом сусрету са Милованом Ђиласом, на питање шта се дешава у редовима Партије на Универзитету у Београду, добио је одговор:

– Ето тако, све на гомили?!

Осам година после Брионског пленума, 1974. године, значи још док је Тито био жив, Ранковић је историчару Вјенцеславу Глишићу рекао:

– Приметио сам да је у Партији, посебно на Универзитету, доста маха узела „слободна љубав“, и то под утицајем идеја Виљема Рајха. Питао сам Ђиласа како је дошло до тога да се у једној патријархално-грађанској средини прихвате те идеје. Одговорио је да су помоћу слободне љубави увлачили девојке у Партију. Обојица смо се заложили да се ова појава међу члановима Партије сузбије. Главни пропагатор ових идеја, студент Младен Патерностер, који је истовремено ишао са две девојке, извршио је самоубиство под неразјашњеним околностима.

Међутим, идеје несрећног Младена, у патријархалној средини очито су биле изузетно популарне. Око 2.000 студената, радника, напредних књижевника и уметника, испратило га је до гроба…

Покушаји Леке Ранковића и Милована Ђиласа да колико-толико зауставе овај налет уживања у љубави није много утицао на поједине истакнуте партијске раднике. Причало се да је Петар Стамболић у десетак градова и села имао по једну љубавницу и то углавном учитељице. Мома Марковић је 1937. године добио ванбрачног сина са истакнутом партијском функционерком из Крагујевца, а пет година касније и ћерку са Вером Милетић, коју и дан-данас памти цела Србија. Била је то Мира Марковић, супруга Слободана Милошевића. Званично је признао ћерку тек када је она напунила четрнаест година.

Народни херој Милан Мијалковић Чича из Јагодине, инструктор Покрајинског комитета КП Србије, није присуствовао Петој земаљској конференцији КПЈ 1940. у Загребу зато што је био партијски кажњен пошто је истовремено живео са Цаном Бабовић и са удовицом Видом Милосављевић, мајком петоро деце. Вида је била мајка Љубинке Милосављевић, секретара ПК СКОЈ у Србији.

Александар Ранковић ће у споменутом разговору са историчарем Глишићем рећи још и ово:

– Касније, у току Народноослободилачке борбе, Ђилас и ја били смо зачетници идеје о примењеној етици, по којој су комунисти људи посебног кова, са аскетским моралом и спремношћу на жртвовање. Посебно се водило рачуна о односу између мушкараца и жена. Са знањем Партије могла се имати само једна, макар и невенчана жена. Тако се понашао и Тито, јер је све време рата провео са Даворјанком Пауновић, која му је истовремено била и секретарица.

Ваља овде напоменути да је Броз за све то време био у званичном браку са Хертом Хас, која је била заточена у јасеновачком логору.

И док су ратни партизански команданти и партијски функционери могли имати једну, па чак и невенчану жену, многи борци бивали су стрељани ако су били затечени у љубавном загрљају са неком другарицом. Тако је прошао и Миле Цветић у тренутку када је био „селектиран“ за борца Првог пролетерског батаљона.

Хипокризија и неморал код партијских функционера наставиће се и после рата. У народу су пропагирали једно, позивали на обнову земље, обећавали светлу будућност, убеђивали да су скромност и узорност највеће врлине. А они су живели бахато, појединци чак и развратно.

Љубавних афера је било готово на сваком кораку и оне су, заправо, биле зачетак раздора у руководству партије и државе. Једна од најтрагичнијих епизода која на најбољи начин илуструје атмосферу у врху државе је случај ратног генерала Љубодрага Ђурића, који је био и генерални секретар Титовог кабинета, затим и Владе ФНРЈ.

Његова одисеја почиње кад су га Тито и Ранковић позвали на разговор и предочили му да је брат његове жене Славке Морић, присталица Информбироа. Ђурић је био запрепашћен овим сазнањем. Уочивши његово запрепашћење двојица челних људи били су неумољиви, питали су:

– Шта ти је важније, жена или партија?

– Партија – рекао је несрећник и развео се од жене.

Оженио се потом други пут, али после само пет-шест месеци брака, нова супруга му је рекла да чека бебу, а да је отац детета Петар Стамболић!

На шестом конгресу КПЈ у Загребу председавао је баш поменути Петар Стамболић. У паузи, у току коктела, Ђурић је попио неку више, и када је изашао за говорницу одржао је бесну тираду како у Партији влада неморал, да се поштенима отимају жене.

„То је био страшан инцидент. Атмосфера се узбуркала, десетине делегата скочили су и почели да вичу Ђурићу да лаже. А Тито је рекао: Истерајте овога луђака напоље! Ђурића су моментално ухапсили, разрешили га функције секретара владе, био је два-три месеца у затвору“ – забележиће у својим хроникама Вјенцеслав Глишић.

Годинама после тога Љубодраг Ђурић радио је као учитељ у основној школи неког села у Срему. Тито га је делимично рехабилитовао када је 1967. објавио „Ратни дневник“ и тада је постављен за директора „Службеног гласника“.

ОСВЕТА ШВАЛЕРА

Предратне и поратне љубавне авантуре Петра Стамболића оставиће траг на односе између њега и Александра Ранковића.Због укупне атмосфере у врху државе, а нарочито после скандала на Петом конгресу КПЈ, Лека, као организациони секретар Централног комитета Партије, формирао је комисију за неморал у којој су били Спасенија Цана Бабовић и Слободан Пенезић Крцун. Међу првима на тапету се нашао случај Петра Стамболића, поводом Ђурићеве жене. Званични закључци овог партијског тела никад нису саопштени, нити су доцније обелодањени записци са тих састанака, ако их је уопште било.

Петар Стамболић ће у неколико случајева рећи да је ослобођен било какве одговорности за неморал.

Остало је запамћено Крцуново упозорење Ранковићу:

– Пера ти то никада неће заборавити!

И није! Стамболић ће бити најагилнији за смену Ранковића, чак је тражио и његово хапшење.

Извор: novosti.rs

Ознаке: Александар Ранковић, Даворјанка Пауновић, Иван Миладиновић, комунисти, Петар Стамболић, Тито