Pročitaj mi članak
Времешном Миловану Алексићу, који се приближио крају осме деценије, живот као да је направио читав круг. Сваки нови корак водио га је све ближе оном који је прво направио. Рођен у селу Баре крај Рековца, сељакао се често, живео и радио у околним местима, али се у родно село вратио да дочека старост. Не баш уобичајено за поднебље које га је створило, лутао је од жене до жене тражећи срећу, па се женио, што званично што незванично – девет пута. И ту се круг затворио: живахни, пргави Милован на крају се скрасио крај своје прве жене, Владанке.
У његовој причи о животу и љубави роје се небројена имена, места, занимања, размирице, растанци. У раном детињству остао је без оца, да би још као осмогодишњак почео да служи неког имућног сељака у Горњој Сабанти, који га је, пијан, често тукао. Већ са 14 година, по процени мајке и стрине, стасао је за женидбу, и тада је у његов живот први пут ушла Владанка.
– Мислио сам да ће њену сестру да ми дају, јер је била лепша, али су ми подвалили. Дете ко дете, ако немаш лепу играчку, идеш даље. Отишао сам после шест месеци – каже он.
Уследила је Душанка, па Бранка, са којом је живео 12 година у Белушићу и изродио троје деце. Са другим женама децу није имао.
– Кад се треће родило, окрену жена наопако и оде. Три месеца нисам знао где је, а онда сам добио писмо из Западне Немачке. Да је враћам, нећу, није ми за враћање јер је оставила децу. Тако сам решио да свако оде својим путем – прича Милован своју причу.
У Ресавици где је три деценије радио као ловочувар, друштво су му правиле две Македонке: Лепа, па за њом Нада. Основни услов који је Милован сада имао био је да жена прихвати његову децу из трећег брака. Срећу је окушао са још једном Душанком и две Љиљане, од којих је једна била Хрватица. Љубавне пустоловине окончале су се са Владанком, с којом под старе дане живи од пензије и пољопривреде.
– То је она права, јер је прихватила моју децу као да су њена. Воле је и више него мене – задовољно испреда Милован свој закључак о томе шта је животна срећа једног мушкарца.
СИРОМАХ, АЛИ ДОБАР ЧОВЕК
– Милован је био леп човек – показује нам Владанка, прва и последња изабраница, црно-белу фотографију црномањастог човека у гиздавом војничком оделу, са уредно штуцованим брковима Клерка Гебла.
Откривајући нам шта ју је привукло њему два пута, каже да је добар човек, иако је био сиромах. Друге жене, прича Владанка, долазиле су му од данас до сутра, а она је дошла и остала најдуже. У другом наврату, већ 30 година.
– Све увек буде како он каже. Шта могу, женско сам. Код других је могло да буде и горе. Али, лепо је од њега што ми купује све. Другим женама мужеви не купују, то их не занима – поверава се Владанка.
(Вечерње новости)
