Прочитај ми чланак
Многи критичари Светог писма, оптужују хришћане да служе манијакалном Богу који уништава многе “наизглед” невине народе у Старом завјету. Мада на први поглед, неупућеној особи може да изгледа као да је Бог морални тиранин, то очигледно није случај и исправан поглед на стварност.
Прво морамо да схватимо да нико није заиста невин. Свето писмо је по том питању кристално јасно: “Јер сви сагрешише и изгубили славу Божију” (Рим. 3, 23). Библија даље говори: “Јер шта се на Њему не може видети, од постања света могло се познати и видети на створењима, и Његова вечна сила и божанство, да немају изговора.” (Рим. 1, 20). На крају крајева, не морате бити хришћанин да бисте знали разликовати добро од зла. То је уметнуто у све нас. Погледајте разумно, без предрасуда. И савјест у нама и Божија креација око нас свједоче о величини Бога.
Друго, пресуда (суд над људима) је, за Бога, увијек последње рјешење. Он је чекао на покајање четири стотине и тридесет година, да би на крају судио хананском народу због њихових гријехова. И поред пуноће зла у Содому и Гомори, Господ обећава Авраму, који Га је молио да спаси град, да неће уништити ова два града ако у њима има бар 10 праведних људи. Стотину и двадесет година прије него што је судио земљи и свим људима на њој са великим потопом Бог је преко патријарха Ноја упозорио људе да се окрену од зла. Наравно да за критичаре хришћанства и Светог писма нису популарне приче које описују како се Бог лако смиловао онима који су били спремни на покајање, као што се види у случају са пророком Јоном и Нинивљанима (Јона, 3, 1-10) или у случају покајања курве Раве и спасавања њеног дома приликом уништавања града Јерихона под вођством Исуса Навина (Исус Навин, глава 2, 1-24).
Треће, Божија казна никада није резултат етничког чишћења неког народа, већ потреба да се човјечанство очисти од идолопоклонства (служења демонима). У ствари чак су сиријски и вавилонски народи прочишћавали Божји народ (Израиљ) због њиховог гријеха и падања у идолопоклонство.
Коначно морамо имати на уму да смо Божију милост искусили Христовим страдањем на крсту! Питање које се поставља само по себи јесте, да ли ћемо Исуса одбацити као ханански народ или ћемо се покајати. Зато критичари треба да промијене угао гледања и начин посматрања живота. Немамо ми живот у својој руци! Нисмо ми власници својих живота. Ми смо даровани животом и одговорни смо Животворном Дароватељу живота!
На крају да кажем и ово: У својим освајањима у Старом завјету Бог је излио своју пресуду на слаба друштва која су то заслужила. На крсту је Бог препустио самога Себе Божијем суду због људских гријехова и слабости, кроз личност свога безгрешног Сина, КОЈИ ТО НИЈЕ ЗАСЛУЖИО!
(Башта Балкана – Драгољуб Рикић, православни теолог)
