Прочитај ми чланак

СТАРАЦ ЈЕРОСХИМОНАХ САМПСОН: Живот пун величанствених подвига

0

Старац јеросхимонах Сампсон (1898-1979), чији се спомен јуче обележавао, представља једну од најсјајнијих звезда на духовном небеском своду друге половине ХХ-ог века, и исповедника новог времена.

СТАРАЦ ЈЕРОСХИМОНАХ САМПСОН

Старац јеросхимонах Сампсон (1898-1979), чији се спомен јуче обележавао, представља једну од најсјајнијих звезда на духовном небеском своду друге половине ХХ-ог века, и исповедника новог времена. Он је био непоколебиви стуб исповедања вере Христове и велики учитељ духовног делања у мраку совјетског безбожја, кога нису могли да поколебају стрељање, дугогодишње заточеништво у логору, прогони у Цркви и друга велика страдања. Свети старче Сампсоне, моли Бога о нас!

Предговор

Живот оца Сампсона је био пун величанствених подвига; три пута је био пред самим вратима смрти, али је сваки пут васкрсавао; преживео је стрељање, дављење у Ферганском каналу (када се на чудесан начин спасао од смрти) и избегао смрт од гладних пацова којима је био остављен као храна (скоро да га нису ни додирнула). Старац Сампсон је прошао Соловке, логоре Сибира и Далеког Истока, трпео је гоњења, мучења, митарства, клевете… Сваке године је трпео небројено много болести и патњи. Његов живот је, такође, лекција савременом човеку о томе, да је могуће живети духовним животом и спасавати душу и у наше тешко време.

Баћушка (отац, прим. прев.) је писао: „Зашто безбожници мрзе аскете?… Па, Православно Хришћанство и јесте религија аскета! Човечанство, које више наликује дресираној животињи, ми не можемо да поштујемо, већ треба систематски да га из себе истискујемо.<…> Ми треба да будемо Христови заробљеници!“

А, како је тек отац Сампсон умео да оживи умирућу ревност! Када би нека његова чеда падала у чамотињу, отац би се свим средствима трудио да им поврати духовни мир : „Како треба да чувамо сваки дан! Како треба да сагоревамо у себи гордост! Како треба да пазимо на своју ревност и савест! Како ваља себе довести у ред, себе подићи, да би били спремни за вечност; знати да је довољна и најмања гордост – и бићемо задржани! Колико треба да будемо брижљиви и како не смемо да заостајемо, иначе ће демони да нас оборе. Пример су – војни заробљеници. Када их спроводе, они прелазе и до 100км дневно, а ако неки заостане, њега убијају: „убијен због покушаја бекства.“ Исто тако и демони поступају.“

Навешћемо, у закључку, део из писма старца Сампсона једном духовном чеду. Те речи се, наравно, односе и на сваког од нас: „Непрестана молитва, непрестана кротост, непрестано послушање са дуготрпљењем, безусловно сиромаштво срца и ума – привешће те ка вечној радости.“

Молитвама приснопамјатног оца Сампсона да нас све удостоји Господ те радости Небеске!

Јеросхимонах Сампсон: „Усуђујем се да кажем о себи; суђено ми је било да толико много милости примим од Господа Сведржитеља, да толико много знам и сазнам, толико много осетим и усвојим, и толико неисказаног, духовног богатства, добијем од Господа Сведржитеља. Да од Њега задобијем, од своје младости, још као дечак, потребу, малтене органску – да Га спознајем, да Га исповедам, да Му будем роб. То јест – да Њега, Спаса Христа, са свом уверљивошћу покажем људима.“

+++

Многи тврде да, када је старац Сампсон служио или исповедао, присутнима се чинило да осећају струјни удар од благодати која од њега исходи.

Едуард Едуардович Сиверс (тако се старац звао у свету) се родио и одрастао у отменој, протестантској породици. У родослову оца се налазе знаменити Сиверси 18-ог века, министри и губернатори у време императорке Екатерине Друге и императора Павла. Мајка је била једна од знаменитих лепотица Лондона, ученица црквеног историчара Фараре, аутора књиге „Живот Исуса Христа“. Али, већ у детињству, дечак је тајно читао православне књиге. „И са девет година, – сећао се старац Сампсон, – ја сам духом био православан.“

Много година касније, на питање, који дан му је био најсрећнији у животу, старац је одговарао : „Дан Православља. Миропомазање, када сам постао Сергеј, у 19-ој години живота, у години када је стрељана Царска породица.“

Његови монашки подвизи у манастиру преподобног Саве Крипецког, код Пскова, као да су почели не од почетка, већ с краја – од стрељања. Метак је раздробио кост десне руке, али, оборен у јаму са лешевима, млади послушник је остао жив. Монашки постриг са именом Симеон, будући старац је примио 1922. године, у лаври Александра Невског. Лавра је за њега постала школа духовништва и старчества. А као узор и пример исповедничког подвига – митрополит Петроградски Венијамин, стрељан после јавног процеса 1922. године.

Задивљујеће је што се неколико сати пре хапшења, у сну Симеону јавио преподобни Серафим Саровски и почео читати молитву:

Свемилостива, Владичице моја

Пресвета Госпођо, Свепречиста Дјево,

Богородице Маријо, Мати Божија,

Несумњива и јединствена моја Надо.

Не гнушај се мене, не одгурни ме,

Не остави мене, не одступи од мене

Заступи се, умоли, услиши, види

Госпођо, помози, опрости, опрости Пречиста.

Пробудивши се, старац је одмах записао молитву а само после три сата су га ухапсили.

Ова молитва, по речима старца, сачувала га је до последњих дана.

Године 1928. када су монаси лавре превезени на Соловке, за оца Симеона је почео нови ход по мукама; чак су га стављали у кавез са гладним пацовима, али су му они, према добродушном сећању старца, само овлаш, изгризли пете. Одвозили су га, као мртвог и залеђеног, у мртвачницу, а он се, отопивши се, враћао у ћелију без ичега на себи, осим једне кошуље.

Тек у послератним годинама је могао да служи у парохијама ; у Мордовији, Стаљинграду… Последње године старац Сампсон је провео у Москви и околини; у Перловки и Малаховки, где су и снимљени изванредни филмски кадрови, који су нам сачували изглед савременог, светог подвижника.

У схими је назван именом Сампсон, у част светитеља на чији се празник родио. Круг живота се затворио.

Овако је писао старац у једном, недавно издатом писму : „Ко држи до имена раб Божји, тај је најслободнији човек на свету. У Богу он налази слободу од свих земаљских ограничења у оквиру којих се бори такозвани „слободни човек“.

ИЗ СТАРЧЕВОГ ДУХОВНОГ НАСЛЕЂА
СВ. ТАЈНА ПОКАЈАЊА

„Тајна покајања и беседа са духовником – то су светлост и сила благодати Божје које обнављају срце и ум.“

+++

Исповести треба приступати често. Сваки пут када на исповести објашњавамо наш почињени грех, ми лукаво самооправдавамо себе. Објашњавајући свој грех и кривицу, човек гледа да оправда себе. Уколико духовнику нешто у исповести није јасно, поставиће ти додатно питање. Тада не треба сваљивати кривицу на другога, већ објаснити своју кривицу, обелоданити своју грешку, молећи за опроштај.

Јер док смо на исповести, на суду смо пред Богом, а свештеник је само сведок и посредник. И што више човек осећа потребу да себе унизи, то је већа нада да ће стећи опроштај. Само због самопоништавања Бог опрашта грех.

Свако противљење или бунт према духовнику одбаците. Не зато што сам ја неко и нешто, немојте то ни помислити. Ја сам обичан инсект у мантији, али је сила у тајни старчества и исповести.

У случају борбе са каквим грехом, треба одмах дотрчати духовнику;

“Оче, морам нешто да вам кажем“.

“Деде, кажи!“

Испричаш му све што имаш; о борби са гневом и завишћу, о блуду, мржњи, непраштању, немању воље да се молиш за увредиоца, о осећању нетрпељивости према некоме.

Ако имамо непријатељство према некоме, како можемо изговарати молитву “Оче наш“ (…и опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим). Шта са тим! Са Богом смо дошли да се играмо? Значи трчи духовнику колико те ноге носе.

У томе је сва суштина духовног живота, а не у иконама и кандилима.

+++

Неопходно је отрести са себе све сувишно, све оно што смета. Треба исповешћу исмејати сво то ђубре и напити се благодати, постати Божји човек.

Пазите на себе! Зато, што се све то даје само уз тај услов, ако стресете са себе своје слабости и прекинете са њима.

Ако то заиста не зажелите, биће вам немогуће да дођете до истинске радости и ликовања.

Зашто, понекад, не доживљавамо ускршњу радост после Светог Причешћа?

Због сакривеног греха на исповести.

Због недовољне анализе неког греха.

Ако смо се трудили да на исповести друге осудимо, а себе оправдамо.

О ПРАШТАЊУ

Оно што ме јако много жалости јесте нехришћанско срце, зло срце, које не жели да опрости. Срце које се противи Богу, јер неће да опрости и нема намеру да опрости, са једне стране има дрскости да и даље изговара молитву Господњу;“ И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим…“, а са друге и срцем и умом ратује са ближњим.

Када то видим код вас, толико постанем утучен, да ми се ништа не мили, јер спољашња форма не треба никоме, а камо ли Богу. Тада ми увек дође ова мисао на ум – Дакле, још нису схватили, да је сва тајна, сва срж хришћанства – опростити, оправдати, не знати за зло и на памтити га. Не грех, већ зло! Пијаница, блудник, гордељивац, стећи ће милост Божију, али онај који не жели да опрости, сасвим свесно потире себе пред Богом у векове векова, а о садашњем тренутку да ни не говоримо! Он бива одбачен и неуслишен…

Горд човек је неспособан да прашта. Он не жели да опрости, па пита – Зашто други могу да не опраштају, па ипак се моле и примају Свето Причешће? Зашто инсистирате да баш ја опростим, па тек онда да се исповедим и причестим? То је гордо, нехришћанско самољубље, када неко не жели и не намерава да опрости и да воли…

О ЈЕЗИКУ

Кротећи језик преображавамо срце. Малочас неко рече да је гнев пород језика. Не! Језик је оруђе гордог и славољубивог срца, схватате? Лажљивог, блудног срца.

Језик је оруђе срца и одаје стање болести или врлине.

Зато је код преподобних отаца језик био сасвим другачији.

Они су ћутали, очима су се осмехивали, сваки гнев су прикривали ћутањем.

Само кажу; “Опрости, опрости ми“.

Никада никога нису учили, никога изобличавали, ни исправљали, нити кога раздраживали својим расуђивањем.

ТО ЈЕ СВОЈСТВО СМИРЕЊА.

Свети Оци нису умели да осуде, нису умели да говоре зло. Зато је њихово срце било такво.

О ЕКУМЕНИЗМУ

Ово је смисао мог живота, да се учини осетним, свесним: само Хришћанство, само задобијање и познање Христа, не јавне слике Христа, не Христа званичне Цркве, већ живог Христа. Не искривљеног, католичког, протестантског Христа, већ истинског, стварног, Православног Христа. Сва радост и утеха, мог интересантног, али веома тужног живота се састоји у овоме.

Православље је таква срећа, такво богатство! Само он учи и обезбеђује све путеве ка спасењу. Ни католицизам, ни протестантизам, ни други облик вере или вероисповедања, даје оно што даје благодат Духа Светога кроз Свето Православље.

Митрополит Никодим Лењинградски сањао је о сједињењу католичке цркве са Православном Црквом, чак иако католичкој вероисповести није било потребно ово и нису били спремни за јединство са нама. И сви његови напори завршили нису дали ништа, јер није имао благослов Божији и благослов Цркве и Патријарха. Све што је чинио, радио је да задиви Папу и католике. И Господ га је узео врло тужно, показујући целом свету да без благослова Цркве, не можете предузимати одуке, не можете чинити ништа од себе.

Лакше је молити се емоционално, него духовно. Из тог разлога има више католика него Православних у свету. Они се моле са оргуљама, стварају расположење. Али ми Православни смо носиоци истине, молимо се духом… једино стање молитве је смирен и скрушен дух.

Сјединити католицизам и нашу Православну Цркву јесте немогуће. Католицизам је колекција јереси и сви они који су покушали да нас сједине, јесу најглупљи од свих људи, јер верују у сопствену гордост и једини резултат била је бесмислица.

О НОВОТАРСТВУ (ОБНОВЉЕНСТВУ)

– Обновљенство није прихваћено од људи. Из тог разлога је трајало само две године и сами су били принуђени да се покају. Обновљенци су сами били састављени од најгорег клира, искварени, или неверјем, или маловерјем, или ужасним гресима, или крађом имовине других.

– Један од вођа обновљенаца био је чувени свештеник Бојарски. Био је познат по свом великом богословском знању, био је изванредни проповедник. А онда је упао у обновљенство због свог великог ега. И све се лоше завршило. Уместо покајања, украо је сребрни рам са иконе Мајке Божије и заменио дијаманте и драго камење делићима стакла. И из тог разлога завршио је у затвору и умро тамо. Чувени Бојарски…

– Белков је јавно рашчинио себе. Ваведењски се није покајао. Одбио је да се покаје чак испред Патријарха. А што се тиче Красницког – умро је у затвору, због неког криминалног дела. Видите сву петорицу, осниваче обновљенства, сви су погинули.

– Питање: Говоре да ће се на пролеће одржати Осми Васељенски Сабор и да ће после тога бити немогуће да се иде у цркву.

– Одговор: Преклињимо милост Божију да не буде тако. Пошто ће бити безбожан и реформе ће нас лишити светих цркава, молићемо се у катакомбама.

– Погледај како је то чудно: сама природа се потчињује календару Цркве, не грађанском календару. Погледај на мразове, онај на Рођење Христово, Богојављење, Сретење – сви падају према календару Цркве, али грађански календар је тринаест дана раније и тада нема мразева, зар не видиш? Ово значи да се природа потчињава Господу Богу – Творцу.

– Свети Оци Првог Васељенског Сабора су утврдили датум Васкрса. И догађаји у свету природе дешавају се према Васкрсу. Понекад је Васкрс касније – да ли то значи да постоји другачији клаендар? Кад је Васкрс раније – све се мења. То је задивљујуће. Све је у складу са Црквеним Канонима Првог Васељенског Сабора, којима је Васкрс утврђен…

– Али грађански, нови, католички, јеретички календари схватају да је Распеће било после јеврејске Пасхе. Последица је једна иновација…

– Како је велики Светитељ Божији био Отац Јован Кронштатски! Његово послушање је било даровано од Бога, био је истински пастир. Био је свештеник и пастир и то је било као да је показивао дарове Духа Светог људима по први пут. Тада још није било таквих пастира међу нашим свештеницима. Ето зашто је званично канонизован (од Руске Заграничне Цркве) и био убројан као Светитељ Божији.

– Заједничка исповест није тајна. Ми не схватамо ту просту чињеницу ни данас. Опасно је вршити заједничку исповест и онда читати разрешну молитву свима, не дозвољавајући да људи долазе појединачно до свештеника. Заједничка исповест нема вредност. Она не ослобађа греха, већ вас само подсећа на њих. Заједничка исповест је искривљење Тајне. Она не може бити тајна, већ је само увод у саму Тајну, која само може бити остварена са сваком особом одвојено.

– Желео бих да људи не забораве ово: зашто је забрањено читати тајне молитве наглас? Зашто је веома штетно за свештеника и епископа да почну читање тајних молитви наглас. Питање зашто су Свети Оци забрањивали да се читају гласно мора бити објашњено… То је потпуно је не-Православно и морамо се тога бојати.

– Ако се тајне молитве читају гласно, онда ћемо видети обновљенство и свакаква врста омладине ће знати тајне молитве. И биће богохуљења. И тада ће онај који служи Литургију и изговара тајне молитве заборавити да стоји пред Богом. Дивиће се себи, биће испражњен. Тајна се врши, наравно, али он ће отићи, замраченог ума, са тежином.

– На пример, то сам видео са Епископом…, кога треба да се клоне. Овде он чита са својим емоцијама, охоло изговарајући тајне молитве, дивећи се себи и користећи свој нервни систем да утиче на оне око њега. А ван тежине и празнине, нико не добија ништа од тога. Из тог разлога се Свети Серафим Саровски никад није усудио да чита тајне молитве наглас. Он би покрао самога себе, зар не? И зато они не схватају…

– Ово је Православно мишљење, не само озбиљних људи. Ово је задах фарисејства, које сада често долази међу нас. Погледајте на наше епископе, они често злоупотребљавају ово, не успевајући да схвате да кажњавају себе, испражњују себе.

+++

– Наравно, моја главна и основна мисија је да се свако, свако спаси и живи у радости.

– Остаје још самo мало времена за живот. Не трошите време узалудно, журите да живите за Бога. Русија ће постати мала, као у времена Ивана грозног и граница ће бити уз Печору. (пророчанство речено мало пре него је Старац умро. Данас је граница Русије са државама Балтика и Белорусијом заиста близу Печоре.)

– Сви желимо да будемо Хришћани, али не желимо да носимо закон љубави.

– Знање и Божије знање јесу две различите ствари.

– Смирење је извор мудрости.

– Учи, учи, учи да се молиш молитвом Исусовом – ходајући, одмарајући се (лежећи, кад си сам). На путу ка послу, са посла, у пољима, када идеш у шетњу, када идеш у продавницу, када идеш у цркву или тражиш самоћу.

– Схвати да живети за свој посао, значи исушити себе, исушити се духовно, умирати лагано.

– Схвати да је новац као ђубриво за твоје срце, молитва без милостиње је слично сувом, незаливеном дрвету

– Молитва је разговор са Богом, она је наше огледало.

– Сво безумље је од гордости.

– Просто љуби Христа, љуби Га свом својом савешћу, срцем, умом и вољом. Само Он је смисао и циљ и радост живота.

– Смирење не зна за потчињеност демонима.

– Молитва је со дана.

– Наша победа је смирење.

– Најтежа ствар нама је стећи смирење у нама. Другим речима, никада не рећи ништа лоше о било коме.

– Само је молитва основа среће и савести.

– Где нема смирења, нема спасења.

– Увек се плаши да не огорчиш друге.