Прочитај ми чланак

Шта значи бити Србин?

Тајана Потерјахин
0

Постати Србин значи усвојити читав културни корпус, један велики и стар систем мишљења, те постати део заједнице без жеље да се њене темељне вредности преиспитују и мењају

У неколико претходних текстова које сам написала за Нови Стандард спомињала сам кризу српске културе и идентитетске проблеме настале у току минулог века, а чије последице осећамо све више, будући да се порицањем кроз време оне само продубљују, док паралелно настају нови проблеми. Уопште, о овој теми се аргументовано пише све више, зато што је криза попримила обличје хроничног стања конфузије, нарочито у атмосфери глобалног непријатељства према самој идеји есенцијалног идентитета. У том смислу, налазимо се у опасном раздобљу могућег унутрашњег редефинисања које може имати несагледиве последице по наш народ и државу у будућности.

Феномен идентитетске конверзије најчешће критички сагледавамо на примеру добровољног одрођавања, односно политичког и културног самоискључивања појединаца из српског колективитета. Тим процесом настају друштвени актери које сврставамо у суштински једну исту групу познату под различитим називима, од којих су неке чак сами себи наденули – другосрбијанци, аутошовинисти, случајни Срби, бивши Срби, напослетку и антисрби. Коначна форма у коју се ови појединци трансформишу није увек иста, постоје различите варијације (Југословен, Европљанин, грађанин света) а некада је и нема: ту већ може да се говори о идентитетским мутацијама – тада промена има адаптивну функцију са практично неограниченим могућностима транзиције. О овој појави написано је много изузетних књига и она свакако трајно завређује нашу пажњу. Но, чини се да нам, у жељи да разумемо и отклонимо узроке овог процеса, промиче да запазимо његов други ток, супротног смера.

Летигиман идентитет

Са пропашћу последње Југославије, иако југословенство ни данас није издахнуло, чак и они Срби који то нису желели, морали су да прихвате нову реалност у којој, колико год настојали да га потисну и некако углаве у ширу глобалну културну матрицу (југословенство је замењено европејством), српство почиње да фигурира као легитиман идентитет.  У међувремену, током подмукле и бестијалне сатанизације деведесетих, механизмом који повезује митски српски инат и објективне околности неправде и борбе за опстанак, оно је показало неочекивану виталност. Иако непрекидно изложен ударима изнутра и споља, српски културни код преживео је турско и комунистичко ропство, а засада се живахно опире и глобалистичким стремљењима својих историјских непријатеља.

Тежња за идентитетом, иманентна сваком људском бићу, данас покушава да се оспори или барем замагли теоријским махинацијама и збуњујућим друштвеним праксама, но неодољивост традиције управо лежи у њеном ексклузивном капацитету да осигура стабилан идентитет заједнице и појединца. То је један од извора моје убеђености у победу реда, смисла и духа саборности над силама хаоса и таме. Проучавање друштва неминовно води у сагледавање једне дубоке логике која кореспондира са законима природе. Ипак и упркос хришћанском оптимизму, немогуће је превидети манипулације и, може се рећи, наивност са којом изнова дочекујемо замешатељства наших непријатеља.

Бесмисленост и бизарност произвољног идентитетског декларисања кулминира увелико по свету у женским спортским халама, свлачионицама и тоалетима, након што је приступ добио готово сваки мушкарац који је за себе спреман да устврди да је жена. Присила да га због тога што се „тако осећа“ сви сматрамо женом страшнија је од сваке Орвелове (заправо Замјатинове) књижевне замисли. Али манипулације такозваним родом нису једино поље где се идентитети карикирају са циљем њиховог коначног укидања.

Ниски критеријуми

Шта када неко каже да се осећа као Србин, иако не поседује ниједан од атрибута српства, а неке чак горљиво одриче? Желим на почетку да предупредим могуће примедбе. Не, нико никоме неће „пребројавати крвна зрнца“ у овом тексту, нити ће „удбашки“ ислеђивати људе, јер су све то методе стране светосавском саборном духу српства. Међутим, антрополошка чињеница културе као комплекса „знања, веровања, уметности, морала, закона, обичаја, способности…“(прва Тајлорова дефиниција културе) онемогућава постмодерни концепт идентитета у коме је довољно да се неко осећа на одређени начин како би био прихваћен као такав. Нарочито у времену када постаје, у одређеним круговима, и прагматично бити Србин, ми морамо прецизно да омеђимо своју културу и идентитет, како нас инклузивни принцип заснован на прежицима југословенства не би спалио попут древне Троје.

Сваки пут када неко, а нарочито ако је медијски препознатљива личност, конвертује у српство, међу родољубима завлада опште одушевљење, и то је потпуно разумљиво. Међутим, нема свака прича о блудном сину срећан крај. Не имплицирам лоше намере код сваког одјучерашњег Србина и не сматрам сваког од њих Тројанцем, али не могу да се отмем утиску да смо критеријуме за бивање Србином поставили веома ниско – тако и долазимо у ситуацију да људи који суштински не познају српску културу теже да поучавају друге о њеним грешкама, заблудама и слабостима.

А шта мора?

Незајажљивост дојучерашњих антисрба, као и наша склоност да им одмах широм отворимо сва врата, за последицу може да има унутрашње редефинисање које смо поменули на почетку. Шта ће остати, ако нам они објасне да Србин не мора да буде православац, не мора да верује у Бога, чак ни да буде крштен? Не мора да сматра породицу малом црквом, па и не мора да се надахњује изворном српском културом већ њеним сурогатима који нису друго до препакована западњачка масовна култура? Не мора ни да познаје и воли традицију, а ако је и препозна као важан фактор свог самоодређења, легитимно је да узме из ње само оно што му се допада? Ко је онда, заправо, тај Србин? Шта је он? И шта га заиста повезује са српским идентитетом? Ништа. Само постмодерна могућност избора. Следствено, ни са српским интересом, који проистиче и који се чита из саме наше историје, неће га повезивати ништа.

Сваки човек, приступајући новој заједници, доноси терет минулих избора, одлука, самоодређења. Прилазак српству треба да буде као прилазак Христу. Неопходно је оставити старог човека, а не вуцарати около своје некадашње заблуде и веровања, и још покушавати уденути их у оно чему никакав додатак и поправка нису потребни, кварити оно што стабилно траје без било каквих интервенција споља.

Пут учења

Наши трансформерси углавном су разочарани либерали, махом баштиници уопштених хуманистичких идеја Француске револуције, који нису баш очекивали да ће укидање хијерархије стварно довести до тога да „drag queens“ читају бајке деци по школама, и некадашњи комунисти, најчешће заинтересовани за то да нам објасне како Србин не мора да верује у Бога, ни у Кнеза Лазара ни у Видовдан. Они су склони да глорификују „народну културу“ ( јер се то налази у складу са левичарским уверењима) али не умеју да је разликују од подваљене популарне културе, зато што суштински о српској традицији мало знају и заправо је сматрају „елитистичком“.

Ко год и какви год били, никога од њих не треба искључити, нарочито због критеријума вере, која није питање одлуке него духа. Но може ли неко ко духом није дотакао Крст и Васкрсење да разуме Косово, Крф, Јасеновац и још да друге поучава о смислу српске историје и путевима будућности?

Постати Србин значи усвојити читав културни корпус, један велики и стар систем мишљења, преумити се истински, својом суштином. Постати део заједнице без жеље да се њене темељне вредности преиспитују и мењају, него да се допринесе њиховом очувању. И нико никада није рекао да је то лако. То је процес, пут учења и прихватања. Дакле, не отвара се питање – ко је ту дуже, јер је то сасвим ирелевантан аргумент, него ко је и да ли је заиста разумео и прихватио кључне елементе српског идентитета као вредности за које је спреман да се бори, као своје сопствене.

Можда не би било згорег увести неки период искушеништва пре него што се стекне лиценца за поучавање Срба томе како да буду Срби.

Извор: novi standard

Ознаке: , ,