Pročitaj mi članakŠta li se to krije u stenogramu intervjua koji je Ana Brnabić dala američkom Blumbergu? Za sada je to tajna koju naizgled dele samo ona, ruski ambasador u Srbiji i odgovarajući ruski diplomatski i srodni krugovi. Vučić tvrdi da ne zna ništa o tome…
Ко би рекао – уместо са Западом, Ана Брнабић је прво почела да дели тајне са Русијом. Треба ли да се радујемо?
Условно – да. Ево зашто. Није Ана сигурно сама решила да рашчисти ствар са браћом Русима и увери их да уопште није рекла да би Србија, ако мора да бира између ЕУ и Русије, изабрала оно прво. Уосталом, како преноси Танјуг, Марија Захарова је јасно рекла да се руски амбасадор састао са премијерком како би „утврдили шта је тачно рекла“. А то је, опет, према руској агенцији Тас.
Дакле, јасно је да је то била сврха састанка Брнабић-Чепурин. И да је на састанку, према Захаровој, „српска премијерка казала да је њене речи погрешно протумачила америчка новинска агенција и предала комплетан транскрипт њеног интервјуа агенцији Блумберг, који није садржао речи које јој се приписују“.
Из овога се могу извући неки битни закључци:
– Да руска страна више неће седети скрштених руку у подмуклом анти-руском информативном рату који се води у Србији,
– Да је руска страна спремна да отвореније него раније штити своје интересе у убедљиво већински про-руској јавности Србије, и да се више неће, или ће се бар мање либити да ту спремност отворено демонстрира према властима Србије,
– Да је Вучићу и његовој екипи од виталне важности да не изазову негативне руске реакције, и да су можда први пут осетили реалну опасност да до њих и дође.
Има их, наравно са прозападне стране, који су негодовали, у смислу да је Анин гест представља „понижење“ за „слободарску“ Србију. Која, изгледа, треба да буде „слободарска“ само у општењу са Русима, а никако са Западом, коме је трун у оку хуманитарни центар у Нишу, а брвно звано Бондстил прави мелем.
Али хајде да будемо, аргумента ради, „принципијелни“ и запитамо се да ли је у реду да неки високи званичник Србије полаже рачуне било ком страном дипломати, макар и руском.
Принципијелан одговор на ово питање је, као из топа, следећи: па то је све што високи званичници Србије и раде у постпетооктобарској Србији. И то искључиво према западним дипломатама. И не само да полажу рачуне, него извршавају налоге.
Е, сад, да ли је у реду да то исто сад почну да раде и када је реч о руским дипломатама? Или да и ту будемо доследни у нашој „неутралности“, односно подједнако понизни и према Западу и према Истоку?
Суштински, дилема је лажна. Исток од нас не тражи оно што тражи Запад. Исток тражи да се поштују његови интереси, ако већ не традиционална пријатељства, поготово ако се траже његов новац, улагања и војна и дипломатска подршка. Запад, пак, тражи душу. Уз депоноване потписе.
Добро, али скептици ће ипак питати, као што су већ и питали – ако је тако, зашто су онда Руси од Ане тражили да полаже рачуне?
Ево одговора: па зато што су напокон решили да више не буду аутомат за стицање политичких поена ради легитимисања про-западне политике. Ако је Путин могао да прими Вучића само неколико дана пре председничких избора и обезбеди му победу у првом кругу, ако је могао да му поклони Мигове и друге вредне војне играчке, ако му на тацни нуди првокласни центар за ванредне ситуације, док дипломатски статус за исти чека попут Годоа – онда Русија заслужује бар толико да се не показује отворени презир према њој, односно да јој се окрећу леђа и крену нова намигивања са Западом чим се обезбеди изборна победа и нове године власти.
Наравно, ово је још увек задовољавање малим. Вучић ће наставити да води политику „ЕУ нема алтернативу“, да гледа шта ће још од преосталог породичног сребра да прода или изда у вишедеценијску концесију, да спроводи ЛГБТ пропаганду и промену свести и настоји да укида или обесмишљава тзв. косовски мит док Космет парче по парче предаје свом партнеру Тачију. А Руси ће, принципијелно, наставити да јавно подржавају „европски пут Србије“ под условом да то није на штету српско-руских односа (иако је јасно да јесте), уздајући се у фактор времена.
Али, ипак, десило се нешто ново, дошло је до извесне промене тона (фактор Патрушев?), и ваља сад пажљиво пратити како ће се ствари даље развијати. Једна ласта не чини пролеће, али после дуге зиме, ласте умеју понекад да се причињавају и пре времена.
Што се тиче тајне Аниног стенограма – очигледно је да је процењено да је најбоље да за сада остане управо то.
БОНУС ВИДЕО
Зоран Радојичић, народни посланик и председник Савета за одбрану и безбедност Српског покрета Двери, у емисији „Дебате”, у продукцији медијске куће „Центар”, после повратка из Сирије прича о томе о томе шта се стварно дешава у тој земљи и да ли сиријски грађански рат може да проузрокује погоршавање безбедоносне ситуације у српским земљама, Балкану и доњем Подунављу (01:08:00). Послушајте:
Ако вам се свиђају емисије, лајкујте и Фејсбук страницу – ФЕЈСБУК – ЦЕНТАР
и претплатите се на Јутјуб канал: ЦЕНТАР – ЈУТЈУБ или нас можете контактирати на 064 24 24 123.
