Прочитај ми чланакСами себи смо највећи спасиоци у оном тренутку када схватимо да морамо имати јасан став према свим националним и државним питањима пре него што бисмо у Вашингтону покренули било какву успешну стратегију.
Разумљиво је да се са сваком новом администрацијом у Вашингтону ствара нада да ће неко у Америци имати храбрости да исправи грешке Била Клинтона које су покренуле низ катастрофално штетних наступа против српског народа и угрожавање његових територијалних и људских права.
Наравно да Доналд Трамп покреће такву наду међу многима од нас, па и код мене, јер Трамп је неко за кога сам навијала не само као члан Републиканске странке и сарадник бившег републиканског председничког кандидата Пета Бјукенона, већ зато што републиканци исказују здрав разум у економским питањима и већином су се сагласили с мојим дугогодишњим апелима против интервенције на Балкану и бомбардовања Србије.
Међутим, треба да разумемо да смо ми сами себи највећи спасиоци у оном тренутку када схватимо да морамо имати јасан став према свим националним и државним питањима пре него што бисмо у Вашингтону покренули било какву успешну стратегију. Пошто сам одрасла у Америци могу с пуним поверењем да кажем да се Американцима не свиђа неискреност. Због тога се успешна стратегија према председнику Трампу мора засновати на следећој јасној позицији.
Прво, да је српски народ подељен на неколико држава, већином због погрешне политике Била Клинтона која је путем агресије помогла недемократским снагама других етничких група које су манипулисале Вашингтоном и медијима (што би Трамп сасвим добро разумео). Друго, да је Србија, у интересу одржавања стабилности на Балкану, била спремна на дијалог у вези с Косовом и Метохијом, али да се показало да је српско наслеђе у тим крајевима у опасности и захтева друга неопходна решења поводом којих треба да се покрену нови преговори.
Треће, да Америка не може да заступа противуречне ставове и подржава права албанске нације на Косову а у исто време да ниподаштава права српског народа у Републици Српској у прослављању његових националних празника или било којег другог начина слободног изражавања који се подржавају у самој Америци.
Додатну снагу свим овим аргументима у артикулацији српских националних интереса могу да дају Срби у Америци путем својих права као амерички грађани. Међутим, један проблем постоји. Дуго година у Србији је потискиван национални идентитет до те мере да се данас могу чути оцене да српски народ ван Србије „и није баш толико српски” као овај унутар Србије. Судећи по томе што сваке године отприлике 30.000 особа напусти Србију, да ли то значи да 30.000 особа српске националности годишње нестане? Далеко од тога!
Кад бисмо били свесни тог огромног потенцијала српског народа широм света (посебно у Америци) када је у питању наша борба за национална и територијална права, онда би оних седам милиона Срба у Србији били јачи за оних четири милиона ван Србије. Тек онда би наш приступ Вашингтону био ефективнији и америчка политика би почела да се мења. Другим речима, питање да ли ће Доналд Трамп променити америчку политику у том смислу да она постане разумнија према Србима, много зависи од нас.
Председник и оснивач Српског института у Вашингтону, члан Републиканске странке САД
