Pročitaj mi članakOvo je isečak iz kalendara „Dubrovnik“ za 1898. godinu u izdanju Srpske dubrovačke štamparije A. Pasarića, u kom se iznose podaci s popisa Dubrovnika od 31. 12. 1890., pa se u tabeli „Jezik (govor u kući)“ (str. 67) za Grad Dubrovnik iznose sledeći podaci: 5823 ‒ srpski, 677 ‒ talijanski, 19 ‒ slovenski (tj. slovenački!), 48 ‒ češki, 6 ‒ poljski, 263 ‒ njemački, 384 ‒ mađarski, a kolona „ruski“ je nepopunjena.
Ово је исечак из календара „Дубровник“ за 1898. годину у издању Српске дубровачке штампарије А. Пасарића, у ком се износе подаци с пописа Дубровника од 31. 12. 1890., па се у табели „Језик (говор у кући)“ (стр. 67) за Град Дубровник износе следећи подаци: 5823 ‒ српски, 677 ‒ талијански, 19 ‒ словенски (тј. словеначки!), 48 ‒ чешки, 6 ‒ пољски, 263 ‒ њемачки, 384 ‒ мађарски, а колона „руски“ је непопуњена.
То хоће рећи да колона „хрватски“ не постоји ни као опција, а да је језик у Дубровнику 1890. ‒ српски, те да су тадашњи Дубровчани Срби католичке вероисповести, што се види и по табели „Становништво по вјероисповиједању“ (стр. 66), где се за Град Дубровник износи податак да су већина римокатолици (6405), затим долазе православци (515), и најпосле реформни евангелисти (206), док су за остале цифре занемариве.
Такође, сачуван је податак да када је папа Лав XIII булом „Ad Slavorum gentem“ Завод Св. Јеронима у Риму назвао хрватским, Срби католици из Дубровника уложили су писани протест те је папа уклонио придев хрватски из назива овог Завода. Такође, у једном свом телеграму Дубровчанима 1903. папа им се обраћа као „Србима католицима“.
То није ништа чудно јер се у Дубровнику синтагма lingua Serviana/sermo Servianus/idioma Servianum („српски језик“) и пре користила да означи језик Дубровчана. Ево примера:
1) Државни архив у Дубровнику 87, књ. 1., фол. 29, од 1. новембра 1638: De mandato degli signori officiali sopra 1a prammatica si grida et proclama infrascritto tenore in lingua Serviana per maggior intelligenza di ogni uno alla logia del Commune… („По наређењу господе чиновника праматике извикује се и проглашава доленаписани садржај на српском језику да би га свак боље разумео са општинске луже (лође)…“), па се потом даје објава на дубровачком ијекавском српском.
2) Тест. нот. XLIII, фол. 4‒4′, тестамент Влахуше Николе Немањића од 9. септембра 1598. у Београду: sed quia scriptum erat lingua Serviana, ideo perlegente ser Hieronymo de Primo cancellario dictae linguae Servianae per me notarium scriptum et registratum fuit („… пошто је (тестамент) био написан на српском језику“ (а не на латинском или италијанском!) те га је проверио шеф Канцеларије за кореспонденцију на српском…), па се потом даје оригинал на дубровачком ијекавском српском.
3) Diversa de Foris 26, фол. 20′, од 1613., у вези са 1 писмом из Цариграда 1611., и другим из Софије 1612., изворно на ћирилици, па су преписана на латиницу: Hic infra erunt registratae infrascriptae duae litterae ex lingua Serviana et charactere, recognitae prout ad mobilia extra 1613 folio 35 interpretatae per ser Paschalem de Primis cancellarium linguae Slavae („… горенаведена 2 писма, написана српским језиком и српским (ћириличним) писмом… па их је преписао (на латиницу!)… шеф Канцеларије за кореспонденцију на словинском (тј. српском ‒ иста она канцеларија поменута 1598.!)“), па се потом дају оригинали на дубровачком ијекавском српском.
4‒8) Diversa de Foris 6, фацс. 252′ (од 20. 4. 1598.): писмо писано sermone Serviano; исто, 16, фол 240′ (од 27. 11. 1607.) scriptum in lingua Serviana („написано на српском језику“); исто, 18, фол. 110 (од 10. 7. 1608.) писано in Serviana lingua; исто 26, фол. 20 (од 14. 1. 1613.) писано ex lingua Serviana et charactere („српским језиком и (ћириличним) писмом“); Diversa Cancellariae 200, 15: idiomate et charactere Serviano sive Illyrico scripta („писано српским језиком и српским (ћириличним) писмом, односно ‘илирским’ језиком и писмом“), како су у средњевековном Дубровнику још називали српски језик, односно српско ћирилично писмо.
