Прочитај ми чланак
Дуго ће пуковник, проф. др Перо Умићевић, неуропсихијатар и вишегодишњи начелник Клинике за неурологију ВМА, памтити ту јануарску ноћ када је у авио-базу у којој је био јављено да ће, због све горег сукоба племена у пустињи, бити евакуисани. Било је то на четрдесетак километара од Себхе, у Либији.
Те ноћи био је у ординацији до два, а већ ујутро нико није био сигуран да ли ће из кампа извући живу главу. Војске и паравојске су упадале са „калашњиковима“, пуцале, разбијале, пљачкале…
– Нас 25 били смо смештени у пустињској авио-бази близу Себхе. Ангажовао нас је „Југоимпорт СДПР“. Мене као лекара, остале као инжењере, механичаре и техничаре на ремонту авиона које је некадашња Југославија продала Либији – каже др Умићевић.
Био је то његов други пут у ову земљу. Први пут је 60-ак стручњака отпутовало на пола године током 2010. Други пут је њих 25 отишло да заврши започети посао, у октобру 2013.
– Путовао сам као војни лекар, који је лечио не само пилоте, инжењере и техничаре, већ и локално становништво. Најчешће су долазили због дијабетеса, уједа шкорпија, па и патолошких обољења код деце због сродничких бракова. Заљубио сам се у земљу и пустињско небо препуно звезда – каже др Умићевић.
Пред „Либијско пролеће“, у фебруару 2011. године, ремонт је 90 одсто био завршен. Али радови су опет прекинути на две и по године због лоше безбедносне ситуације. Прошле јесени сви су поверовали да је ситуација опет стабилна.
– Поново сам се нашао под пустињским звезданим небом. Али, било је јасно да неће све ићи глатко. Посла је било доста јер су авиони дуго стајали и многе ствари требало је урадити испочетка. На југу су трајали сукоби криминалних банди. У Себху није могло да се путује безбедно. Ја сам ишао неколико пута по лекове и због лабораторијских анализа, док остали нису напуштали камп – прича Умићевић.
А онда је почео рат два локална племена – Муслим и Тоби. Сви су били до зуба наоружани још од „Либијског пролећа“. Сукоби ескалирају од почетка јануара. Све је више мртвих и рањених. Умешала се и војска у покушају да растави завађене стране. Било је јасно да ће српски инжењери и техничари морати да се евакуишу.
– Руководилац кампа рекао нам је 17. јануара да ће сутрадан ујутро по нас доћи авиони, који ће нас пребацити у Мисурату, на средоземној обали. Ноћ смо провели стрепећи, а у зору нас је пробудила пуцњава и галама у кампу. Обезбеђење је нестало. Чула се ломљава стакла. Упали су људи у шареним униформама, проваљивали су у куће, превртали мадраце и боли их ножевима. Тражили су неког официра. Сви су били у шоку. Од авиона који је требало да дође по нас ни трага, ни гласа – прича пуковник.
Необична војска се, на крају, повукла, а камп је прекрила гробна тишина. Око 14 сати часова се разлегла пуцњава. У камп су упали нови борци, овог пута паравојска – пола њих у униформама, пола у цивилу. Носили су ручне бацаче, о рамена окачена по два „калашњикова“. Упадали су кроз прозоре, врата, отимали уз повике све што им падне под руку – новчанике, мобилне телефоне… Неко време су страховладали, а онда се и они повукли.
Руководилац кампа успео је некако да ступи у контакт са несталим Либијцима и обезбеђењем, и српски радници добили су инструкције да се сместе у пет-шест аутомобила и напусте базу без кофера. Одредиште им је било оближње село Тамахин. Тамо их је угостио, у огромној кући, сеоски старешина. Ту су их сачекале нове инструкције – по њих ће доћи аутобуси који ће их, пошто покупе ствари из базе, возити до Мисурате, 900 километара кроз пустињу.
– Људи су били толико уплашени да су пали у сан. Руководилац групе је у једном тренутку чак изгубио свест. Кад смо га повратили, опустио сам се и гледао то пустињско небо. Размишљао сам да ли ћу имати прилике да дођем опет – каже др Умићевић.
Авантура је, ипак, била окончана. У Мисурати су их дочекали као цареве, гостили их и частили међу палмама, маслињацима, лимунима и наранџама, у нади да ће их убедити да ту остану. План је био да авиони из пустињске базе буду пребачени „иљушинима“ дотле, да ту заврше ремонт. Људи су, ипак, одлучили да се врате у Србију.
БАЗУ ГРАДИЛИ ЈУГОСЛОВЕНИ
АВИО-базу код Себхе, вредну 2,5 милијарди долара, пројектовали су средином седамдесетих година прошлог века радници са простора некадашње СФРЈ.
У њој је завршило на десетине наших „галебова“ и „јастребова“. Већ почетком осамдесетих стручњаци из завода „Мома Станојловић“ из Батајнице, загребачког „Змаја“ и „Орла“ из Рајловца код Сарајева, путовали су због ремонта летилица. С почетком ратова на Балкану стао је и ремонт, да би прве екипе поново кренуле 2005. Овога пута преко СДПР.
(Новости)
