Србија остала нема на сузе часне србске мајке којој су отели троје деце

Горан Живковић

07:00 16.03.2024.

Господе, молитва Пресвете Богородице и Светих Архангела врати Ани њену децу, а злотворе уразуми.

„Да би зло тријумфовало, довољно је да добри људи не чине ништа!“ Едмунд Бурке (1729 – 1797)

Надао сам се да ће мој народ србски, кога је обузела срамна и невиђена равнодушност, реаговати када животи и здравље наше деца буду угрожени. Веровао сам да су деца та црвена линија после које следи буђење и општенародни отпор, а показало се да сам у великој заблуди. Протести у Новом Саду испред Центра за социјални рад и Вишег суда – Тужилаштва поводом отимања троје деце само су потврдили да смо као народ постали безлична и безосећајна маса. Док су се наши преци жртвовали за ближњег и опште добро, њихови данашњи потомци су не препознају или просто игноришу проблеме других као потенцијално сопствене, а за опште добро и не хају.

Био сам на другом протесту организованом истим поводом, отимањем деце самохраној мајци Ани Михаљици, и заиста сам био сломљен после оног што сам тамо видео и доживео. Мали број учесника, тек неколико стотина, међу њима ни једно свештено лице, врло мали број верника, запослени у згради Суда и случајни пролазници чији говор тела и мимика нису одавали заинтересованост и саосећање. У ствари, ови последњи показивали су незадовољство и чуђење сазнањем да се неко усудио да им ремети њихову зомбирану свакодневницу. Део службеника Суда и Тужилаштва гледао нас је са прозора својих канцеларија са презрењем, да не кажем гађењем, јер – ко смо ми да сумњамо у исправност њихових одлука.

Тужна је реалност да већина Срба отимање и продају наше деце сматра обичном теоријом завере. Да покушам укратко да објасним неупућеним и онима који су обманути мејнстрим медијима. Ана Михаљица је самохрана мајка три дечака, Михаила (2013), Гаврила (2017) и Рафаила (2020), разведена од супруга и оца деце због његовог насиља према њој и деци. По том основу деца су евидентирана у посебну категорију, а на основу увида у досадашњу праксу у раду Центара за социјални рад, заправо обележена као потенцијални предмет за одузимање и продају. Пример одузете око 6.000 деце у протеклих десетак година то недвосмислено потврђује (Документ о продаји деце).

Тако се и догодило да, без икакве законске основе, деца буду одузета, односно отета. У вечерњим сатима 16. новембра прошле године испред зграде у којој станује Анин отац извршен је препад на Ану и њена три сина од стране службенице Центра за социјални рад и полиције. Све је било унапред припремљено и добро организовано, само се чекао повод који је дошао мањим пожаром у стану Аниног оца који је брзо локализован. Без икаквог решења, Владислава Крсмановић је уз помоћ полиције насилно и грубо одвојила децу, која су преплашено вриштали тражећи заштиту мајке, док су два полицајца витлајући пендрецима претили мајци да ће је ухапсити.

Том приликом сама Владислава Крсмановић је признала зашто отима децу мајци, вичући “Ја сам тако одлучила“. Иако је Суд на основу жалбе донео решење да нема основе за одузимање деце, она не само да нису враћена мајци, него их је последњи пут видела 19. децембра. То виђење јој је омогућила полиција, јер Владислава Крсмановић није хтела да га дозволи, већ је вређала мајку и адвоката који су инсистирали на виђењу. Тада је Ана видела децу која су била видно трауматизована, са повредама по лицу, жалила су се да их туку друга деца и васпитачи, да су остајали без оброка, да им не дају да иду ноћу у WC, да су им претили да ће их раставити и да не смеју да кажу ништа осим оног што им је речено, да се плаше да ће их ове тете одвести и продати…

Тај дирљиви сусрет мајке са отетом децом, бесно је прекинула Владислава Крсмановић, уз претње Ани да јој више неће дозволити виђење са децом, да ће је лишити родитељског права и да деца иду у хранитељску породицу. Улазимо у пети месец ове драме, а за све то време нико из надлежних институција (ЦзСР, Судство, Тужилаштво, полиција…) није омогућио Ани Михаљици да изнесе своје ставове и аргументе које оповргавају све те лажне и без икакве основе оптужбе. Овде се не ради ни о каквом насиљу у породици или угрожености права детета, већ je једини мотив трговина србском децом!

А сада, уместо Владиславе Крсмановић и полиције, замислите Наду Шакић и усташе који отимају србску децу из наручја мајке и даље их … Има ли разлике?

Када сам први пут чуо за Ану Михаљицу и њену децу пре неких месец дана (Отели мајци троје деце), преда мном се створила слика симбола страдања нашег народа од нациста у Другом светском рату. Мајка Кнежопољка, Милица Тепић, бежала је са сином на леђима и ћерком држећи је за руку, од нациста (усташа) који су хтели да јој убију децу као што су учинили са десетине хиљаде друге србске деце. Она је невиђеном жртвом успела, али су је после неколико година бол и туга сломили, умрла је не дочекавши да одгаји своју децу.

Као раније Милица мајка Кнежопољка, данас је Ана мајка Новосађанка симбол страдања мајки, али и очева, и њихове деце које отимају нови нацисти и продају странцима (Мафијашка држава продаје децу и Продаја деце странцима). У сврху систематског уништења породице, Центри за социјални рад су постали као нацистичка тајна полиција, чији службеници могу кад год хоће да нам уђу у кућу, врше преглед и испитивање и на крају без икакве законске основе, само на основну њихове паушалне оцене о сиромаштву, насиљу или занемаривању могу да нам одузму децу и после тога да раде са њима шта год хоће, и то све уз лицемерно објашњење како је то у интересу деце.

Да ли је нормално отети децу из мајчиног наручја, а при том та деца плачу и просто преклињу да их врате њиховој мајци? Да, то је нормално онолико колико је било нормално оно што су чинили србској деци Нада Шакић и усташе. Можда ће неко сматрати ово поређење непримереним, таквима саветујем да погледају са каквом хладнокрвношћу износи лажи и оправдава отимање наше деце директорка ЦзСР у Новом Саду Јелена Зорић (Наша деца нису наша). Подсетите се случаја отете Марије Тркуље и трогодишењег мучења по разним неадекватним установама ЦзСР (После три године агоније).

Ово је случај на којем се потврђује да је пре више од десет година створен систем којим се уништава здрава и нормална породица, која је темељ јаке и стабилна државе. Иза свега стоје међународне корпорације за трговину деце (Продаја србске деце), а државни апарат (влада, Судство, Тужилаштво, полиција, Центри за социјални рад…) су под њиховом контролом преко Сорошевог кадра и невладиних организација. Случај Ане и њене деце разоткрио је мрежу за отимање и продају наше деце у коју су умешене све институције Западне колоније звана Србија. То је више него јасно потврдио однос мејснтрим медији који су под апсолутном контролом. Неки догађај (протест или слично) који је усмерен против безакоња власти, ако не утиче посебно на јавност, он се једноставно игнорише, нико га не помиње.

Овог пута сви ти медији су кренули у невиђену хајку, при чему не бирајући речи вређају и понижавају мајку Ану, а само зато што она жели да јој врате отету децу. Док Ану Михаљицу разапињу, исти медији истовремено рекламирају и пишу хвалоспеве о неприродној хомосекуалној заједници Ане Брнабић и њене партнерке, које гаје нечије дете противно и људских и Божијих закона. Разумном и добронамерном човеку је ово довољно!

Најстрашније је од свега што страдање хришћанске мајке и деце, немо посматра СПЦ, односно они који њом управљају. Ко познаје ситуацију у СПЦ, није изненађен срамним ћутањем папољубца Порфирија и његових послушника у мантијама. Већину молби народа, последња је била народа са КиМ, они просто игноришу или дају саопштења која ником нису јасна. Једино су били принуђени да реагују када се створила критична маса народним литијама пред најављену геј параду 2022. године. Због велике опасности за Вучића и власт, тада је Порфирије реаговао молебаном пред храмом Светог Саве и све је задовољио, народ смирио лажном надом, а власти дао време да цео отпор разбије и обесмили.

Литије су биле опомена за двојац Вучић – Порфирије, јер се народу прикључио велики број свештеника и монаха. Зато после литија, у свим дешавањима које се тичу народа, нема подршке свештеника и монаха, једноставно им је забрањено да у њима на било који начин учествују. То потврђује и више него срамно понашање свештеника из храма у који је на службе ишла Ана са децом, која је иначе апсолвент Богословског факултета и жена хришћанка у правом смислу те речи. Нема гласа свештеника или присуства као вида подршке својој парохијанки. То нису пастири Божијег народа, већ обични најамници.

“Није несрећа што ми имамо супротна гледишта, јер се ствар мора сагледати са више страна. Али често код нас долази до оног што није разлика у мишљењу. Тога се морамо ослободити. Ако будемо толерантнији, онда ћемо моћи да схватимо и то гледиште другога. Не да га усвојимо ако није добро, али да га схватимо да не дође до мржње и овог што нас цепа и дели.“ Патријарх Павле

Не сумњам у оне које су све време уз Ану у њеној борби да поврати децу, пре свега адвоката Милана Босику, Снежану Терзић и Наду Гладовић, у њихову намеру да дају све да помогну Ани и искреном састрадавању са њом.

Међутим, на основу онога што сам досада видео сумњам да они имају довољно снаге да се изборе са системом на којем је сам Вучић, а прећутно (можда и активно) му помаже Порфирије. Борбу посебно отежава изостанак веће подршке јавности, а тапшањима по рамену, лајковима и коментарима се ништа не мења. Показало се да у Србија за нас обичне људе не важи закон, већ се све решава по вољи организоване криминалне мреже. Зато се надам да ће адвокат Милан и остали преиспитати своје одлуке и прихватити помоћ оних који заиста могу да помогну.

Молим вас, превазиђимо своју сујету и међусобне несугласнице, за добро мајке Ане и њене деце. Њихова патња треба све нас да подстакне да пређемо преко личних нетрпељивости и неспоразума и саберемо се у настојању да ослободимо децу. Нико од нас није без грешака и пропуста у свом личном и друштвеном животу, због чега не треба и не сме се ничија помоћ или понуда за сарадњу одбити без неког оправданог разлога. Било је више истакнутих појединаца и организација које су понудиле помоћ, а које су без икаквог валидног оправдања одбијене и чак јавно прозиване. У питању су животи троје деце и њихове мајке, зато је неопходно сабрати сву могућу снагу ка једном циљу, ослобађању деце. Прво да вратимо децу мајци, па онда да правимо планове општенародног отпора којим ће се разобличити и срушити систем који нам уништава породице и отима децу!

Сви ви који данас ћутите, игноришете страдање србске мајке Ане и њене деце, или умирујете своју савест лајковима и коментарима по друштвеним мрежама, упамтите да смо сви ми потенцијална мета криминалног система. Њима није потребан разлог, а још мање законски основ, они имају циљ (Дешифрована Агенда 2030) којим оправдавају сву суровост коју користе.

Србијо, док се понашаш као онај ко нема ни вере ни храбрости, и даље спавај смртним сном, док ти децу отимају, у робље те претварају и док нестајеш!

Браћо и сестре Светосавци, понашајмо се као Свети Немањићи, молимо се Богу и наду полажимо у Њега, али чинимо што стоји до нас. Боримо се као што су се они борили за слободу и правду! Иако су Свети Немањићи сву наду полагали у Господа и Свету Србију су пре свега градили својим светим живљењем, када је требало потезали су мач у одбрани вере, породице и земље. За почетак пружимо отворену подршку и помоћ према својим могућностима Ани и људима који су уз њу. Све друго је лицемерство и лажно умиривање савести!

Можете уплатити новац за помоћ породици Михаљица.

Динарски жиро рачун: 200-134838841-77 Ана Михаљица, Мије Алексића 21, Нови Сад.
Девизни жиро рачун: 200-134838922-28 , IBAN: RS35200000013483892228 SWIFT CODE: SBPORSBG. Све је у Поштанској штедионици, Ана Михаљица

Учинимо што до нас стоји, остало ће Господ дати!

Раб Божији Горан Живковић, отац петоро деце