Прочитај ми чланакСрбија је на утврђеној путањи „дужничког ропства“. Економски и финансијски систем Србије је потпуно завистан и увезан је са моћи Светске банке и ММФ и утицаја политике САД и Немачке.
Србија се одржава на инфузијама ММФ тако што се увећава дуг Србије за одржавање економске и политичке стабилности Србије добијањем подршке ММФ и ЕУ за нове финансијске аранжмане. Тако ММФ даје „зелено светло“ за стране инвестиције и пут Србије ка ЕУ. Србија као и у случају многих држава пре свега Грчке је на путу да постане жртва „дужничког ропства“ и унутрашњих али и спољних „економских убица“.
Циљ је да Србија буде привремено политички стабилна уз примену рестриктивних мера ММФ у трајању од пет до десет година док Србија не буде потпуно економски и политички поробљена када статус Косова Србији више неће много ни значити. У том периоду грађани Србије ће се максимално раслојити на већинско сиромашно становништво које живи са платама и пензијама од 200 до 300 евра, и богатог слоја који ће бити управљачка и владајући естаблишмент. Ова олигархија моћи следиће упутства ММФ и Светске банке. Сва моћ биће у десетак градова Србије са празним селима и територијом коју ће слободно купити странци или ће је ставити у погон експлоатације природних богатстава пре свега рудних или за одлагање разног отпада.
Технологија западне контроле власти у Србији
Србија је изабрала нову–стару и „освежену„ владу на челу са амбициозним премијером Александром Вучићем који се представља и себе види као самосталног играча који не трпи притиске и уцене. Мале и економски слабе државе данас су послушне и марионетске државе и владе. Самосталност је само као привид вођења унутрашње политике и смењивости власти. Политичка искуства у Србији показују да је и Милошевић имао велику моћ и углед али преко Запада и унутрашње мреже прозападне опозиције након НАТО интервенције према Србији пао је с власти и испоручен хашком трибуналу где је и умро.
Прозападни премијер Србије др Зоран Ђинђић је негде пуштен „низ воду“ од стране Запада пре свега САД и Немачке што је био разлог за његово политичко убитство. Премијер Србије др Војислав Коштуница који је добио Ахтисаријеву награду за демократију изгубио је власт унутар своје владе пре свега делова прозападне и проамеричке олигархије која је држала финансије преко Г17 плус и моћног Млађана Динкића као једног од инсајдера „економских убица“ управо око политике према Косову.
Председник Србије и лидер ДС Борис Тадић који је најдуже играо по нотама Запада и САД био је осам година покровитељ западне политике и унутрашњих „економских убица“, да би касније изгубио изборе и утицај, како у држави тако и у ДС и остао на политичкој сцени резервни играч и као „инсајдер“ западних утицаја. Сада су у врху власти и владе Србије Александар Вучић и Ивица Дачић лидери СНС и СПС који су се смењивали као премијери са играчким улогама ограниченог карактера. Србија на унутрашњем плану има своје већ познате следбенике и актере дужничког ропства који су од 2000. године до данас чланови владе, део су финансијско-банкарског система и корпорократије моћних приватних и јавних компанија који су повезани са страним интересима и утицајима преко саветника.
Око премијера Вучића је мрежа разних страних „саветника“ који су у функцији „економских убица“ и дужничког ропства Србије. Ако уз то додамо и „купљену“ политичку структуру која је и у власти и опозицији и следи политику САД, ЕУ и ММФ или НАТО јасно је да је Србија већ сада жртва дужничког ропства. Ако би се неко и побунио против стратегије „економских убица“ постоје моћне мреже које неутралишу такву концепцију. За такве послове формиране су кроз и „меку моћ“ разне НВО, езотеричне организације, пре свега масонске ложе разне привредне коморе страних интереса. Међу западним инсајдерима су и инструктори за државне и полтичке преврате из бившег „Отпора“ који имају задатак да посматрају политичке процесе у Србији и спрече било окретање Србије ка Истоку.
Србија у протекторату ЕУ и ММФ
Пут Србије ка ЕУ води отварању и затварању 35 поглавља. Свако од датих поглавља није само прилагођавање на правила игре ЕУ већ је то пуна и потпуна контрола државе и свих институција од стране ЕУ и ММФ. Свако поглавље које ће Србија отварати је губитак суверености и стално ће бити под анализом и контролом ЕУ али и ММФ. Није само реч о законима и њиховом применом већ променом свести и понашања читавог друштва и државе. Свако од датих поглавља за пут Србије ка ЕУ је и ново задуживање које ће пратити отварање и затварање поглавља.
Нека кључна поглавља пре свега у домену екологије биће тешка и до десет милијарди евра што значи нова задуживања или одлагање статуса у ЕУ за наредних 20 и више година ако ЕУ оваква каква је данас уопште буде и постојала. Пут ка ЕУ за нових 20, 30 или више милијарди евра дуга. Иза пута ка ЕУ и нових дугова стоји моћна политика САД а испред ЕУ јак утицај Немачке и њене дугорочне политике на Балкану. Извесно је да је Србија након пада Милошевићеве власти и НАТО агресије дефинисана као протекторална држава са минимумом самосталности.
Ограничени суверенитет Србије?
Какву то самосталност суштински има Србија?
За сада Запад се задовољава са постојећом владом у Србији и подржава је док се Србија задужује и кооперативна је на Балкану. Међутим ако Србија крене нешто мало више на Исток или жели да се „осамостали“ могу настати непријатни сценарији у коме долази до пада владе и преузимању власти већ припремљених гарнитура послушника који већ делују у Србији или су на платном списку корпорократије у ММФ, Светској банци и моћним компанијама. Вучићева влада је ограниченог карактера и трајања и она ће бити подржана од моћних влада и компанија и ММФ док је послушна и док се дуг повећава и враћају камате и рате на дугове. Онда по правилу „економских убица“ када Србија не може да више враћа дугове долази до отимања свих значајних ресурса у Србији као у глобалном стечају или долази до насилне промене власти.
Међуфаза је улазак у Србију „прљавих“ компанија које исисавају националне ресурсе кроз форму инвестиција. Реч о новим дуговима које прави Србија и њена влада на терет грађана и генерација. Оно што је извесно да притисак на Србију не долази само из ММФ и ЕУ већ и од „пријатеља“ са Истока који купују ресурсе у Србији и држе их под својом контролом. Тако се Србија али и већи део Балкана налазе у матричној игри корпорократије Немачке, САД, Русије и Кине и других држава. Поред тога Србија је и у економској „окупацији“ регионалних економија пре свега Хрватске, а близу је и велики утицај који ће имати Турска у Србији и региону. На тај начин Србија постаје колонија јефтине радне снаге, роба и услуга и полигон разних утицаја и интереса. Нова влада Александра Вучића нема великих маневарских кретања већ покушаја да се кроз дужничко ропство одржава власт и привидна стабилност Србије и њених институција док то буде одговарало интересима моћних.
