Прочитај ми чланакПолитичко стање за наш народ далеко је повољније данас него што је био случај пре, рецимо, три деценије. Разлог: Русија и Палестина
Судбина „малих“, обичних људи у великој мери зависи од „великих“. Од када је света и века oво исто важи и за народе. Припадам једном малобројном народу. Ово нисам случајно написао, јер држим да наш народ, србски, коме припадам како по рођењу, тако по слободној вољи и избору, уопште није мали, премда не броји стотине милиона, као што је то случај, рецимо, са Хиндусима или Кинезима. Ако је веровати неким „поузданим изворима“, Срба у свету има око петнаест милиона. Овде рачунам Србе у Србији, Републици Српској, Црној Гори, Далмацији, Лики, Банији, Кордуну, Славонији, Македонији и расејању.
На прво место ставио сам име свог народа. Не случајно. Живимо одувек у свету у ком има много саможивих људи, али исто тако и народа. Зато држим да је веома опасно, нарочито ако заједница којој припадате јесте малобројна, да причате о братству и равноправности народа, када читава људска историја показује да појединце и народе вековима покрећу себични интереси.
Срби су се у прошлости често руководили хришћанским, православним заповестима, као што је, на пример, Јеванђеље по Матеју – „А ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну…“ Срби су се овога држали и резултат је следећи: од нас су отпали покатоличени Срби, који се данас у највећој мери изјашњавају као „Хрвати“; расрбљени и потурчени муслимани у Босни, Херцеговини, Црној Гори и Рашкој до јуче су причали да су „Турци“, а данас говоре да су „Бошњаци“; у вардарској области расрбљени народ данас прича да су „Македонци“; тачан број хеленизованих и албанизованих Срба никад није ни приближно утврђен. Кад би све те Србе „три закона“ бројали, онда нас сигурно не би било мање од тридесет милиона. Можда ће се једнога дана новокомпоноване нације попут Хрвата, Албанаца, Бошњака и Македонаца вратити својим коренима, ако нам срећне политичке околности буду дозвољавале, односно поново бити Срби. Можда?
Одакле црпим оптимизам, веру у светлију будућност свога народа? Малопре споменух „срећне околности“. И доиста, политичко стање за наш народ далеко је повољније данас него што је био случај пре, рецимо, три деценије. Разлог за овакву тврдњу лежи у сасвим конкретним политичким променама које су се одиграле у свету за последњих неколико година. Да кажем језиком Светог писма: „Време се заиста убрзало.“
О којим догађајима је реч? Кратко питање и кратак одговор: Русија и Палестина. Веома се добро сећам 24. фебруара 2022. године. Гледао сам тог дана рано ујутро директно обраћање Путина о почетку војне операције. Био сам просто усхићен. Већ сам следећи дан о томе написао текст на српском, а објавили су га и руски медији. Зашто сам осећао радост? Признајем, из простог, себичног разлога. Интуитивно сам осетио да се одједном, буквално преко ноћи, променила, односно поправила ситуација и за наш народ. Срби су најзад могли „да се надају“. Политичари који воде Србију последњих деценија, међутим, сасвим су неспособни да виде те промене. Као што су преспавали „пад Берлинског зида“, тако су преспавали и 24. фебруар 2022. године. После 5. октобра 2000. године Србија има веома много политичара, но нема нити једног државника формата Војислава Коштунице. А делом можда ово могу да кажем и за Зорана Ђинђића, који је кратко време пре него је убијен увиђао да је био обманут од стране Запада. Вероватно је због тога и страдао.
Реч је о дугогодишњој негативној селекцији. Просто су на најодговорнија места у држави дошли људи који немају нити знања, нити интелектуалних способности да сагледају промене у Европи и свету – док су, на пример, приликом распада Југославије, а затим и бомбардовања Србије године 1999, сви светски медији имали једну јединствену причу: „Срби су агресори, злочинци, а сви остали учесници у грађанском рату на тлу бивше Југославије су борци за слободу и демократију.“
Злочини чињени над Србима били су у највећем броју прећутани. Тако смо имали „црно-белу“ слику рата, где је једној страни – Хрватима, босанским муслиманима и Шиптарима – било дозвољено да чини најсвирепије злочине над србским цивилним становништвом и да за то не одговарају. Просто су уживали безусловну подршку Запада, исламског света и јеврејског лобија. Срби не само да су били потпуно сами, већ су наши непријатељи изворе за главне оптужбе против Срба црпели из самог Београда, највише из круга „невладиних организација“, који су примали огромну финансијску подршку од стране Сједињених Држава и Европске уније. А овај „натовски невладин сектор“, да успут приметим, од године 2000. до данас заправо одређује и води унутрашњу и спољну политику Србије.
Ево само неколико примера. У култури, у политици према породици, у школству и образовању Србије превладава „либерални наратив“. Влада Србије и у том погледу потпуно је под контролом Запада, где приватне „NGO“ (соросовске и сличне), подржане од стране Запада, потпуно одређују шта ће наша деца учити у обданишту, у основној школи, а шта у средњој. И као гром из ведра неба Моска јавља да је пре кратког времена Русија, на пример, прогласила „LGBT“ (Lesbian, Gay, Bisexual and Transgender) за екстремистичку организацију и просто је забранила. Ово је изазвало земљотрес на Западу и радост на Истоку.
Само овај пример довољан је да покаже како је „Специјална војна операција“ Русије далеко далекосежнија од вођења самог рата на Донбасу или Запорожју. Људи у Србији, али и Европи, почињу да се питају: да ли је нормално да незнатна мањина одређује каква ће бити политика у односу на породицу и васпитање деце. Према свим показатељима, већина народа противи се томе да се јавно пропагира хомосексуалност и да држава призна једнополне бракове. Русија је постала нада и светионик за угњетене народе Запада. Русија је данас свету казала да спровођење LGBT политике уопште не значи прогрес и толеранцију. То су, просто, екстремистичке организације које се у име незнатне мањине намећу већини становника. LGBT идеологија уопште не шаље поруке мира и толеранције, већ мржње и насиља.
Дугогодишњи председник владе Србије, да успут приметим, јесте представник LGBT. Ако послушамо објашњење из руског парламента, Думе, сазнаћемо да је на челу српске владе заправо екстремиста, чији је задатак да терорише и понижава Србе и њену традицију, веру и морал. Коме Срби више верују: Соросу и његовом ђаку у Србији, Ани Брнабић, или Путину и руској Думи? Верујем да ће после одлуке Москве да LGBT прогласи за екстремистичку идеологију сада у Србији бити далеко теже да се спроведе реформа школства у складу с њом.
Да подсетим. Вечно пијаног Јелцина године 2000. заменио је Путин. Русија је за време Јелцина била практично америчка колонија, а у великој мери „прозападна струја“ у руској политици држала је главне полуге власти све до године 2014. Тада је Путин полуострво Крим вратио Русији. После тога на Западу почиње бесомучна кампања против Русије. Како је сам Путин у више наврата казао, „как нас обманывают“, односно како нас је Запад у последње три деценије обмањивао: од обећања Горбачову да се НАТО неће ширити ка границама Русије, до 2014, када су Француска и Немачка дале гаранције Јануковичу да ће поштовати изборну вољу грађана Украјине. Вашингтон, Лондон и Брисел организовали су у фебруару 2014. године пуч против легално изабраног председника Украјине. Запад је просто имао утисак да им је све дозвољено, па и то да не поштују уговоре које су претходно сами потписали. Могу да лажу, краду и убијају ако то одговара интересима Сједињених Држава и ЕУ.
Онда је дошао 24. фебруар 2022, када је Путин наредио војну операцију како би заштитио цивилно становништво у Украјини и спречио геноцид над руским народом у Донбасу. Само од 2014. до 2022, према минималним проценама, кијевски режим убио је око двадесет хиљада руских цивила. Медији на Западу су ове злочине потпуно игнорисали. Једном речју, тек од фебруара 2022. у Русији долази до неповратног процеса отрежњења, када су Русији напустили прозападни људи који су до јуче заузимали највише положаје у државном апарату. Највећи број њих побегао је у Израел или Сједињене Државе.
Ове промене некако истовремено почеле су и у другим деловима света. Док су током злочиначког америчког бомбардовања Србије још могли да говоре како је „свет против Срба“, данас имамо потпуно другу ситуацију. Огромна већина света не подржава „колективни Запад“ у његовој агресији против Русије. Зато су с пуним правом Путин и Лавров могли да кажу да „Россию поддерживает большая часть мира“ – већина народа света јесте на страни Русије.
Азија, Африка и Латинска Америка јасно су казале да „колективни Запад“ не представља свет, већ само владајућу елиту у Сједињеним Државама, Енглеској и Европској унији. Јер, најзад, огромне демонстрације у Лондону и Њујорку, на пример, показале су да већина Енглеза и Американаца уопште не подржава геноцид Израела над палестинским народом. Ово је показало и недавно гласање у Уједињеним народима.
Руски медији су утврдили да „почти 90% людей в Сербии на стороне России“. А пошто је чињеница да је огромна већина народа у Србији на страни Русије, прозападни, колонијални режим у Србији не може да уведе санкције Русији. Да се само Вучић и његови министри питају, они би, разуме се, одмах увели санкције Русији.
Догађаји у Палестини од 7. октобра 2023, међутим, потпуно су осујетили ове планове. Како? Већина европских држава одмах се солидарисала са Израелом. Изузетак представљају Шпанија, Ирска и Мађарска.
У овом тексту нећу се бавити поделом унутар израелског друштва, односно унутар самих Јевреја, рецимо, на „ционисте“ и „ортодоксне Јевреје“, који су из верских разлога против постојања државе Израел. Све ово последњих дана доступно је преко друштвених мрежа, где, на пример, може да се види како ортодоксни Јевреји демонстрирају улицама Лондона или Њујорка показујући солидарност са Палестинцима у Гази.
Израел је, по мом мишљењу, починио велику грешку, јер се од 2014. године, а нарочито после 24. фебруара 2022, ставио на страну Украјине.
Израел је такође јасно показао да је непријатељ Србије. Признао је Косово као независну државу. Сем тога, израелски амбасадор у Загребу поредио је Србе са Хамасом. Зато чуди данашња политика режима у Србији да пружи подршку Израелу. Најутицајни Јевреји, од Холбрука и Олбрајт, преко јеврејског лобија у Сједињеним Државама, до једног Анрија Левија и израелских медија, били су деценијама не само против нашег народа, већ су саветовали Вашингтон и Лондон да бомбардују Београд.
Кад дође народна власт у Србији, она би, међу осталим, требало да преиспита многе одлуке ненародног режима у Србији донете после 2000. године. Рецимо, због чега се Србија обавезала да плаћа јеврејској заједници у Србији милион долара годишње? Да ли тиме Србија признаје да је крива за злочине почињене над Јеврејима? Зар није апсурд да Срби, који су највише страдали у Другом светском рату, уз Русе, Белорусе и Јевреје, сада плаћају одштету Јеврејима? На основу те одлуке владе Србије, Јеврејској општини у Србији биће дато 3.000 зграда које су нацисти конфисковали од Јевреја који нису имали наследнике за време Другог светског рата, док ће у наредних 25 година добијати близу милион евра годишње, почевши од 2017. године. Верујем да је овај закон крајње неправедан према српском народу. Зашто да Срби плаћају Јеврејима? Зашто се Јевреји Србије нису обратили, на пример, Немцима? Зар није Немачка, без објаве рата, 6. априла 1941. бомбардовала Београд? Зашто да жртве плаћају одштету жртвама?
Ако је у питању 3.000 зграда које су нацисти конфисковали од Јевреја, онда су сигурно најмање 33.000 зграда и кућа Јосип Броз и његови присталице после Другог светског рата конфисковали од Срба. Ако Јевреји Србије имају право на одштету, зашто то право онда не би имали и Срби из Србије? Читао сам Белешке Драгана Крстића. Његове родитеље „ослободиоци“ су 1945. године просто избацили на улицу, одузевши им кућу на Дорћолу. Ни после „пада комунизма“ деведесетих година прошлог века проф. Крстић није од Србије добио никакву новчану надокнаду. Зашто? Зато што су и данас на власти „титовци“. Они и данас станују у кућама и становима из којих су законити власници избачени после Другог светског рата. А колико је таквих Крстића у Србији? Вероватно не мање од сто хиљада. Људи из „круга двојке“, натовски „невладин сектор“ и већина људи из данашње власти поседују виле на Дедињу и Сењаку, као и станове између Кнез Михаилове и Врачара. Наследили су их од својих родитеља и дедова, који су као „титовци“ са пиштољем у рукама праве власнике истерали на улицу, или их просто поубијали. Дакле, београдски „невладин сектор“ заступа интересе Запада не зато што дели „западне вредности“ – које подразумевају и да је приватна имовина неприкосновена – већ из просте чињеница да им Вашингтон и Лондон гарантују да им држава Србија неће одузети имовину. Свесни су они да је „отето – проклето“, те да ће и Србија ипак постати правна држава.
Да ово питање поново дође на дневни ред, односно да се преиспита одлука Скупштине Србије из 2016, нама ће можда највише помоћи геноцид кога од новембра 2023. чине Јевреји против палестинског народа у Гази и Западном делу Јордана. Сада свет одједном почиње да прича нешто, о чему се дуго ћутало. Јевреји од године 1948. врше геноцид над Арапима. Ћутало се због страдања које су Јевреји претрпели у време владавине Хитлера. Многи угледни историчари света поново доводе у питање бројку од шест милиона убијених Јевреја. Сем тога, питање гласи: због чега сада треба да страдају Арапи? Шта су они криви за Аушвиц? Генерални секретар УН, иначе Португалац, сасвим прозападни човек, устврдио је да је „Газа највеће дечје гробље на свету.“ До данас, крајем децембра 2023, израелски војници убили су око десет хиљада арапске деце. Док је до јуче на Западу монопол над страдањем и геноцидом уживао искључиво јеврејски народ, данас одједном свет све више говори о јеврејском геноциду против Палестинаца. Или како каже бивши амерички војни обавештајац Скот Ритер: „Израел је изгубио овај рат, јер је читав свет против Израела.“ (“Israel has lost this war because the entire World is against Israel.“)
А шта ћемо онда с „осам хиљада убијених муслимана у Сребреници“? Суд у Хагу доказао је бројку од 720 убијених босанских муслимана, од којих су већина били војници. Нису утврдили страдање нити једног детета ни жене. А сада, ето, сведоци смо масакра над палестинским становништвом у Гази. До средине децембра 2023. израелски војници убили су преко 20.000 Палестинаца. Где су сада гласови протеста и гнушања „невладиног сектора“ из Србије?
Док је 7. октобар 2023. по први пут ујединио све муслимане света, шиите и суните, Арапе, Пакистанце, народе Турске, Индонезије и Малезије, једино Шиптари и босански муслимани подржавају Израел. То је веома добра вест за Србе. О злочинима над Палестинцима ћуте босански и шиптарски муслимани. Та, све што су добили, од „независног Косова до Федерације Босне“, добили су од Вашингтона и Лондона. Њима дугују потпуну лојалност. Зато их данас исламски свет с презиром назива „НАТО муслиманима“. А ову чињеницу такође убрајам у „срећну околност“ за Србе и капитал који у будућности, можда већ 2024, може искористити нека нова, истински народна србска политика.
Без базе у националној буржоазији и без идеолошке подршке СПЦ десница нема изгледаhttps://t.co/96Z8JUNvnx
— СРБИН инфо (@srbininfo) December 27, 2023
