Pročitaj mi članak

Srbi i hrvatska povijest

Dragan R. Mlađenović
0

Srbi su smetali Vatikanu u verskom, a Beču u geopolitičkom širenju na Istok. Zato je trebalo što pre stvoriti novu naciju koja će se Srbima radikalno suprotstaviti. Iako su Vatikan, Beč i Mletačka Republika vekovima preveravali pravoslavne Srbe i od njih stvarali unijate i rimokatolike, ovaj prozelitizam je postao naročito intenzivan od 1848. nadalje. Na taj način je versko–etničkim inženjeringom Vatikan od Srba stvarao srboždere.

Истраживање историје Срба и Православља у западним српским странама (на подручју данашње неовисне Хрватске) отежавано је и обесхрабривано од стране Ватикана и Беча. Утолико су вреднија и драгоценија историографска дела која се баве овом темом, а која су имала срећу да буду објављена. Данас је тешко наћи капитална дела као што су „Православна Далмација“ (Нови Сад, 1901) и „Унијаћење у Далмацији“ (Задар, 1904) епископа др Никодима Милаша (1845–1915), „Апологија српског народа у Хрватској и Славонији“ (1909) др Радослава Грујића (1878–1955), „Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848–1914“ (Политика–Београд, 1991) др Василија Крестића (р. 1932) или „Српство Дубровника“ (СКЗ–Београд, 1992) др Јеремије Митровића (1910–2012).

Хришћанство је у српске крајеве допрло већ у првом столећу, у апостолско доба. Свети апостол Павле у посланици Римљанима пише да је проповедајући Христово учење стигао чак до Илирика (Рим 15: 19). У другој посланици Тимотеју Апостол пише да је његов ученик Тит отишао на проповед у Далмацију (2 Тим 4: 11). Далматински историчар Иван Луциус (+1679) бележи да се св. апостол Павле, пролазећи кроз Далмацију, задржао код града Бурнума, недалеко од данашњег Кистања у Српској Крајини, близу реке Тицијус (данашње Крке), што указује на постојање једне хришћанске општине у овом крају још у апостолско доба. То нас подсећа на катакомбе над којима је касније саграђен манастир Крка, у коме је, по Луцијусову сведочењу, на некој дасци био урезан словенски запис о овом Павловом боравку у Далмацији. Предање о мисионарском путовању по Илирику и боравку св. апостола Павла у Далмацији помиње и опат Алберто Фортис (1741–1803) у свом познатом путописном делу из 1774. „Viaggio in Dalmazia“ („Путовање по Далмацији“). (Др Душан Љ. Кашић, „Срби и православље у сјеверној Далмацији“, у алманаху „Срби и православље у  Далмацији и Дубровнику“, Загреб, 1971, стр. 7)

Срби су сметали Ватикану у верском, а Бечу у геополитичком ширењу на Исток. Зато је требало што пре створити нову нацију која ће се Србима радикално супротставити. Иако су Ватикан, Беч и Млетачка Република вековима преверавали православне Србе и од њих стварали унијате и римокатолике, овај прозелитизам је постао нарочито интензиван од 1848. надаље. На тај начин је верско–етничким инжењерингом Ватикан од Срба стварао србождере. Мржња према православним Србима, које су латински попови назвали „шизматицима“ (од грчке речи σχιζμα, расцеп или раскол, што је грубо извртање историјских чињеница, јер су Латини ти који су се у 11. столећу одвојили од „Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве“) постицана је и подгревана упорно и непрестано, да би у 20. веку у два светска и једном грађанском рату експлодирала у отворени геноцид незапамћен у историји.

Године  2014. водећи хрватски историчар др Твртко Јаковина (рођен у Сл. Пожеги 1972) је привукао пажњу јавности тзв. региона наступом на Хрватској телевизији, где је храбро и поштено изјавио „да су Срби 1918. године спасли Хрвате и да Хрватска, да је Срби нису прихватили у заједничку државу, данас не би постојала“.

Јаковина је још подсетио да је 1915. Србима било понуђено да узму Славонију, БиХ, Лику и део Далмације и створе српску државу. Истра и други део Далмације био је обећан Италији. Оно мало Хрватске, тзв. регија Хрватска (Загорје и око Загреба) требала је остати у склопу Мађарске. Нагласио је да би у том случају „такозвани Хрвати из Загреба и Загорја били мађарска провинција, а остатак католичког становништва из Далмације, Славоније, Лике и БиХ – оно што и јесу – Срби католици“.

Изгледа да Јаковина више није могао да издржи притисак фантастичних тврдњи о великохрватској „тисућљетној повијести“, па је јавно проговорио о суштини и карактеру хрватске нације. Ставове овог узорног научника о значају који је за Хрвате имало стварање заједничке државе са Србима, потврђује изјава истакнутог хрватског политичара и зубара Анте Павелића Старијег (1869–1938) из децембра 1918. године, када је за хрватску државу написао да би без југословенског уједињења Хрватска обухватала три до четири жупаније око Загреба – загребачку, вараждинску и крижевачку.

„Од малобројног преживелог хрватског племства, од Чеха, Словака, Немаца и Мађара који су досељени у 18. и 19. веку, затим од Словенаца из Сјеверозападне Хрватске (Загораца) и већинских покатоличених Срба, почели су стварати хрватску нацију која је име добила по племену које је овде некад давно живело. Хрвати су у ствари Срби, умјетна нација, чији је највећи дио настао покатоличавањем Срба, док је остало романско-германско-мађарска мјешавина. Хрвати ни пре ни после 1918. године нису имали своју државу, а прву су добили проглашењем `марионетске` НДХ 1941. године. Потом су ту творевину, подигнуту геноцидом над милион Срба, утврдили Тито и комунисти, а довршили Ватикан и западне неолибералне силе предвођене Њемачком и САД“. (Твртко Јаковина: „Срби су 1918. спасили Хрвате и да Хрватска није ушла у прву Југославију данас не би постојала“, НСПМ, 20. октобар 2014)

Наполеон Бонапарта (1769–1821)  је сматрао да је историја само „низ лажи са којима смо се сложили“.

Зато је још 2004. године хрватска влада за линкове по Википедији и чишћење страница на интернету, брже–боље издвојила (за почетак скромних) пет милиона долара!… (http://kovceg.tripod.com/hrvati_nisu_istorijski_narod.htm)

Измишљање и кривотворење „тисућљетне повијести“ је заиста скуп спорт.

Срећом, постоје озбиљни и непоткупљиви научници као што је др Твртко Јаковина, који се неодступно држе Аристотелове максиме: „Amicus Plato, sed magis amica veritas“ („Платон ми је пријатељ, али ми је већи пријатељ истина“).

Izvor: Nauka i kultura

Oznake: , , ,