Прочитај ми чланакДо 19. века, Енглеска и Западна цивилизација су прихватале чињеницу да су Држава и Медији, брутално говорећи, једно те исто. Медије је контролисала Држава, јер у суштини, Држава је била медији. Људима је у Енглеској до 18. века недељна проповед у цркви била главни извор информација. Имали смо Државну цркву, свештеник би прочитао поруке из владе и тако су људи добијали инфромације о свету.
До 19. века, Енглеска и Западна цивилизација су прихватале чињеницу да су Држава и Медији, брутално говорећи, једно те исто. Медије је контролисала Држава, јер у суштини, Држава је била медији. Људима је у Енглеској до 18. века недељна проповед у цркви била главни извор информација. Имали смо Државну цркву, свештеник би прочитао поруке из владе и тако су људи добијали инфромације о свету.
Развој штампаних медија (новина) у раном 18. веку је ово променио. Људи су открили да имају много различитих извора информација. Неки су били пријатељски настројерни према влади, неки и нису. Тада се појавила идеја о раздвајању Државе и Медија.
Држава је одговорна народу, а Медији помажу у процесу. Новине помажу тако што откривају шта влада ради и преносе то људима. А онда Медији преносе влади шта народ мисли. Више није потребно да дође до насиља у Енглеској, да се чека седам година до парламентарних избора, а онда политичари да кажу: “Народу се ово не свиђа.” Довољно је изабрати неке новине, погледати чланке и слова и рећи: “Хм, ова политика и није баш популарна.
Професор Шон Геб, предавач, политички активиста и историчар, објашњава како су медији постали средство владине пропаганде у Великој Британији.
Или да је објаснимо мало боље него што смо до сада, или да поново размислимо.” Ово је већ до 19. века постао модел за односе између народа, Медија и владе, у Енглеској и у већем делу Западне цивилизације. Медији су били посредници – прослеђивали су информације народу о томе шта држава ради, а влади су прослеђивали информације шта народ о томе мисли.
Током 20. века, догодио се поновни напредак политичког ауторитаризма – најочигледније је било у совјетској Русији, али и у нацистичкој Немачкој или фашистичкој Италији. Тада је држава преузела Медије, а они су постали гласници власти. Постали су средство које је држава користила да пропагира свој поглед на ствари.
Иако Енглеска и Америка нису учествовале у потпуности у овом порасту политичког ауторитаризма, ипак га је било и у овим земљама. Добили смо и слободне и независне Медије, али, у Британији је посебно било важно да је основан БиБиСи (BBC).
Почетна идеја за оснивање BBC вероватно и није тако лоша. Ова идеја значи да је спектар емитовања прилично узак. Покретање радио станице није исто што покретање новина. Ако покрећете новине, требало би да купите штампарску машину, папир, да запослите неке писце. То је посао и можете имати онолико новина, колико људи хоће да покрену. Неће све бити профитабилне, али не постоји теоријска граница за број новина.
Када имате спектар емитовања какав имате, или барем сте имали до недавно, мали је простора који остаје за оне који хоће да емитују неки програм. Дакле, у једном спектру може бити само десет или двадесет радио станица. Ово се променило у последњој генерацији медија, али до тада је било овако.
Британска влада је национализовала радијски спектар и дала је монопол за емитовање једној јединој медијској организацији – то је био BBC – који није у приватном власништву, био је потпуно ослобођен комерцијалних притисака, а истовремено је требало да буде политички независтан од владе. BBC је под контролом одбора гувернера, које је постављала влада. Дакле, имате одбор гувернера које именује влада конзервативаца – али тај одбор гувернера ће насавити и када дође лабуристичка влада. Онда ће лабуристичка влада да именује још гувернера, пре него што поново дођу конзервативци. Идеја је, дакле, да је BBC комерцијално и политички независтан и учиниће све да људима пренесе истинит и непристрасн поглед на оно што се догађа у свету.
BBC се никада стварно није тако понашао. Међутим, и јесте се често тако понашао. У великој мери се BBC и данас тако понаша. BBC је изузетна институција, и ако се упореди са другим емитерима, мислим да нико није ни близу у смислу квалитета онога шта емитује или у смислу укупне равнотеже и покушаја да се открије истина.
Истовремено, BBC је државна институција. Иако се BBC често на неки начин чини труди да буде фер и непристрасан, то је, такође, и организација са одређеним дневном редом и пропагандно средство, у извесној мери. То је један од проблема због кога је BBC увек добијао приговоре од припадника конзервативног покрета.
