Pročitaj mi članak

Sloboda za Dejana Zlatanovića!

0

Svaki građanin kojem na srcu leže ne samo nacionalni interesi, već i vrednosti demokratskog društva, morao bi da se zabrine zbog načina na koji je pritvoren Dejan Zlatanović

У демократији, систему за који нам кажу да у њему живимо, улога новинара је, између осталог, да доводи у питање кредибилитет политичких моћника. Због тога је хапшење новинара изузетно осетљива ствар у свакој номинално демократској земљи. То новинарима не даје слободу да чине кривична дела, али им даје друштвену улогу која подразумева да њихово привођење мора бити беспрекорно искомуницирано са јавношћу, невладиним организацијама (које, гле чуда, ћуте као заливене) и новинарским удружењима (која су се, бар у случају УНС-а и СИНОС-а, адекватно огласила).

Ништа од тога нисмо видели након хапшења уредника сајта Србин.инфо, Дејана Петра Златановића. Једино објашњење које кружи у јавности јесте да је Златановић ухапшен због хипотетичке реченице: „Ко потпише, њега убише”, коју је на протестном скупу 15. фебруара јавно изрекао по ко зна који пут. Лично сам више пута говорио да у случају издаје националног интереса, која подразумева узурпацију овлашћења извршне власти и предају уставно дефинисане територије, грађанима не преостаје ништа друго него да се подигну на оружје. Остајем при тој тврдњи.

Констатацију идентичну Златановићевој изнео је и професор Дејан Мировић. Овим потезом Мировић је бацио рукавицу у лице актуелном режиму, стављајући га у ситуацију да мора да се одлучи између ослобађања Златановића или хапшења професора Правног факултета. Али у земљи у којој живимо одавно се ништа не подразумева, па ни једнак правни третман за идентично кривично дело. Одсуство реакције власти на Мировићеву провокацију значи да је Србија претворена у државу где се о привођењу појединца одлучује арбитрарно, у складу са његовим друштвено-политичким потенцијалом, а не кривичним делом које је наводно починио.

Наравно, увек постоји могућност да је Златановић ухапшен због нечега што је рекао током четворочасовног преноса протеста, који је у међувремену уклоњен са јутјуб канала Србин инфо. Али у том случају јавност и новинарска удружења морају добити јасан одговор шта је то што се Златановићу ставља на терет?

Чак и да је Златановић рекао нешто што државним органима даје правни основ за привођење, нејасно је због чега му је одређен притвор од 30 дана. Зашто се у притвору држи човек који нема никакву организациону, логистичку или политичку могућност да угрози државни поредак? Ако је разлог за притвор узнемиреност јавности, поставља се питање да ли је извештавањем медија блиских власти о наводном плану атентата на државне руководиоце јавност свесно узнемирена? Осим тога, зашто као олакшавајућа околност није узето Златановићево здравствено стање?

Много је питања без одговора. Једино што је сигурно јесте да би сваки грађанин којем на срцу леже не само национални интереси, већ и вредности демократског друштва, морао да се забрине због начина на који је Златановић приведен. Ово није ствар политичких или идеолошких подела, већ питања да ли желимо да живимо у држави у којој се новинари хапсе без објашњења.

Лично, није ми се свидео начин на који је организован протест на Сретење, као што ми се нису свидели ни говори. Такође сматрам да није случајно што су се од протеста јасно и недвосмислено оградиле четири патриотске странке из Скупштине (Заветници, Двери, ДСС, ПОКС), као и амбасадор Русије Боцан Харченко.

Не мислим ни да је случајно што је момак који је ухапшен са ловачком пушком, а који је члан организације која је преузела монопол над организовањем патриотских протеста, моментално признао да је пушку носио због плана да пуца на „Председништво“. Зар му није било лакше да каже да је заборавио пушку у аутомобилу кад се враћао из лова, него да призна кривично дело због којег би могао добити 40 година робије?

Не мислим ни да је паметно организовати већ најављени протест против председника државе 24. фебруара, на годишњицу почетка рата у Украјини, с обзиром на медијску атмосферу у којој се Русија оптужује за рушење државе.

Али оно што мислим и знам јесте да ћу бити присутан на следећем протесту на којем ће се захтевати пуштање колеге Дејана Златановића на слободу.

Александар Вујовић је главни уредник Новог Стандарда