Pročitaj mi članakAko bi se ovih dana neki stranac našao u Srbiji, a da pri tome ne poznaje srpsku tradiciju i običaje, verovatno je da bi pomislio da se sprema vanredno stanje, nestašica hrane ili da je, ne daj Bože, na pomolu rat. Kako drugačije objasniti gužve u prodavnicama i lavine ljudi koje se kreću ka pijacama ili idu sa njih noseći ogromne količine namirnica, sve to uz skoro zavereničko propitivanje "Kako ide?" i "Da li je sve spremno?" Ipak, za ovakvo „neobično" ponašanje poštoji objašnjenje – Vreme je slava!
Ако би се ових дана неки странац нашао у Србији, а да при томе не познаје српску традицију и обичаје, вероватно је да би помислио да се спрема ванредно стање, несташица хране или да је, не дај Боже, на помолу рат. Како другачије објаснити гужве у продавницама и лавине људи које се крећу ка пијацама или иду са њих носећи огромне количине намирница, све то уз скоро завереничко пропитивање „Како иде?“ и „Да ли је све спремно?“ Ипак, за овакво „необично“ понашање поштоји објашњење – Време је слава!
Ако би исти онај странац са почетка приче, којим случајем присуствовао прослављању Митровдана, Врачева, Аренђеловдана или неке друге славе која се слави ових дана, сигурно би био прилично збуњен. Јер, слава јесте нешто што само у овим крајевима може да се види!
Слава – крсно име, крсна слава или свети је прастари народни обичај прославе заштитника дома и породице. Међу Словенима, најбоље се одржала код Срба. Најстарији помен славе у нашим крајевима потиче из 1018. године!
Међутим, трагове овог обичаја имају или су доскора имали сви Словени. Слични обичаји се срећу у Македонији, деловима Бугарске, код католика у Боки Которској, јужној Херцеговини, Далмацији и Босанском Грахову, чак и код Албанаца католика.
Код Срба постоји чак 78 крсних слава. Најчешће су: Свети Никола – 19. децембар (Никољдан), Арханђел Михајло – 21. новембар (Аранђеловдан), Свети Георгије – 6. мај (Ђурђевдан), Свети Јован Крститељ – 20. јануар (Јовандан), Свети Димитрије Солунски – 8. новембар (Митровдан) и Свети Сава – 27. јануар (Савиндан).
Највише присталица има веровање да је слава христијанизовани облик старог словенског празника посвећеног митском претку породице или породичним прецима уопште. Славити славу значи одржавати везу са прецима и пореклом.
Веома је распрострањено и веровање да прослављањем славе Срби само одају пошту свецу који је заменио претходног паганског бога-заштитника.
Наиме, како је после примања хришћанства постало јасно да је немогуће искоренити паганске, народне обичаје, српски архиепископ Сава је у 13. веку упутио свештенство да, уместо прогона, паганској традицији дају хришћанска обележја.
И тако је и слава стигла у српску традицију.
Данашњу форму слава коначно је уобличио митрополит Србије Михаило 1862. године. Поред породичне славе, данас постоје и црквене, градске, племенске, па чак и страначке или занатлијске славе. Београд тако слави Спасовдан, Нови Сад Ђурђиц, а Ниш Светог цара Константина и царицу Јелену.
Какво год било порекло овог обичаја, слава је увек празник који окупља породицу и пријатеље који око трпезе размењују шале, приче и анегдоте… све у добром расположењу и незаобилазну чашицу (или две).
Зато, када ових дана будете припремали своју славу, или ишли код некога у госте, не заборавите да понесете пре свега добро расположење. Оно је некада важније од скупих поклона.
Желимо вам срећну славу!
